Kako je bojkot postao neminovnost

Ovo je poslednje istraživanje u ovom četvorogodišem izbornom ciklusu. Bilo je, nadam se, bar donekle poučno. Ponekad zanimljivo i zabavno. Neretko tmurno i depresivno. Ali mislim da su, u celini gledano, čitaoci tokom ovog serijala postali vičniji da prate srpske javnomnjenjske zavrzlame. I, ako ništa drugo, verujem da će nakon ovog tekstualnog ciklusa malo manje da se čude i iščuđavaju nad izbornim rezultatima – razume se, pod pretpostavkom da u dogledno vreme u ovoj zemlji uopšte bude nečega što se uslovno može zvati „fer i pošteni izbori“.

Neke od tih pouka vredi ponoviti. To što vi, na primer, „ne znate nikoga ko glasa za SNS“ (ili SPS) ne znači da ti ljudi ne postoje i da ih čak u zbiru nema veoma mnogo. Mi se svi, a da toga najčešće nismo ni svesni, uglavnom krećemo unutar svojih relativno uskih društvenih krugova i grupa („socijalnih balona“) i iz njih vrlo retko iskoračujemo. I verujte da se, na sličan način, neko negde čudi kako je uopšte moguće da postoje ljudi koji ne obožavaju „našeg Acu“. I onda vrlo verovatno poseže za „logičnim“ objašnjenjem da mora biti da su u pitanju neki „ludaci“ i „plaćenici“.

Srbija je definitivno veoma podeljeno i gotovo šizoidno podvojeno društvo. Pogledajte samo nalaze i brojke u ovom poslednjem istraživanju. Da li žive bolje ili gore? Da li veruju u zvanične podatke o broju umrlih i obolelih od korona virusa? Da li misle da izbore treba odložiti? Da li Srbiji preti opasnost od migranata? Da li država čini dovoljno za zaštitu Srba i SPC u Crnoj Gori? Da li mislite da Srbija treba da nastavi putem ka EU, ili da se okrene ka Rusiji i Kini? Odgovori na doslovno sva ova pitanja (od kojih su neka i krucijalna) ukazuju na jednu gotovo univerzalnu i teško otklonjivu konfuziju. Da ne kažem i nešto gore.

I to čak skoro da nema mnogo veze sa aktuelnom političkom polarizacijom – za i protiv Vučića – iako, razume se, mentalitet i način vladavine Aleksandra Vučića, kao i čitavo političko biće Srpske napredne stranke, sigurno da „blagotvorno deluju“, odnosno podstiču svaku vrstu patološkog rascepa, raskola i podele. Ali, u ovom konkretnom slučaju, rekao bih da su Vučić i SNS pre rezultanta nego uzrok ove velike javnomnjenjske podvojenosti.

za uvećanu tabelu desni klik pa »view image«

SUVE BROJKE I ČVRSTINA

Koliko god da je zanimljiv i važan „goli“ rezultat – potencijalno je barem isto toliko, ako ne i više, važan „trend“, tj. da li dotičnom „objektu“ procenat raste, pada ili stagnira. A još važnijim od toga, kada govorimo o onome što, uprkos svemu, u ovo vreme ipak, manje-više, sve zanima, često se ispostavlja pouzdanost, odnosno čvrstina opredeljenja. Konkretno: samo na osnovu „suvih“ brojki o rejtingu i popularnosti čini se da, na primer, Aleksandar Šapić, Sergej Trifunović i radikali na predstojećim junskim izborima (mada ih ja radije zovem „glasanjem“) cenzus prelaze pevajući. (Pri čemu su čak Šapić i Sergej potencijalno bliži „petici“ nego „trici“.) A solidne šanse, osim njih, imaju još DJB, „Metla“ i – verovali ili ne – „Zavetnici“?! No, ako pogledamo „čvrstinu“ tih opredeljenja (pogotovo ukršteno sa odgovorom na pitanje „Da li ćete izaći na predstojeće izbore?) onda se vizura menja, a procenti opadaju toliko da čak ni ona dvojica prvopomenutih više ne mogu biti potpuno sigurni ni u onaj „mali cenzus“.

Drugim rečima, bez preterivanja (i, eventualno, pogrešnih asocijacija) pokazuje se da je čvrstina opredeljenja često važnija i od same veličine tj. načelnog procenta „meke“ podrške.

Konačno, posebno obeležje, znak raspoznavanja – a verujem i kvalitet – ovih istraživanja bili su i „izvodi iz komentara ispitanika“, nekada duži, nekada kraći (u zavisnosti od toga koliko je novinski prostor dozvoljavao). Površnom čitaocu ti komentari su bili manje-više samo zabavno štivo da bi se učinio malo pitkijim tekst prepun brojki i stručnih izraza. A zlonamernom oku, kakve su uglavnom bile oči „čitača“ iz redova vladajuće većine u Skupštini Srbije koji su o ovim našim tekstovima često govorili na sednicama parlamenta, delovali su kao „provokacija“, „izmišljotina“ i „želja da se simpatizeri SNS-a predstave kao primitivni, neobrazovani i glupi“ (citat iz jedne diskusije šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića).

za uvećane tabele desni klik pa »view image«

Ništa, međutim, nije pogrešnije od toga. Kao i moji istraživači, ja te naše ispitanike volim (i sažaljevam ih pomalo), empatišem sa njima i pokušavam da ih razumem. A njihove reči i misli, odabrane i povremeno prezentovane na ovim stranicama, predstavljaju, zapravo, jedno ogledalo i jedan (indirektni) dokaz. To je ogledalo svih nas, našeg kolektivnog mentaliteta i ograničenja, kao i krunski dokaz odlučujućeg uticaja masovnih medija na formiranje svesti i stavova najvećeg dela populacije. Naime, ti odgovori i komentari predstavljaju neverovatan, često tragikomičan a povremeno i maligan miks stavova o svetu i ljudima produkovanih u režimskim medijskim laboratorijama zvanim „televizije sa nacionalnom frekvencijom“. Pri čemu u toj tmini povremeno, poput dragulja na đubrištu, bljesne i poneka zatomljena iskra narodnog duha i autentične lucidnosti.

INSUFICIJENTNI IZBORI I IZLAZNOST

Ipak, u ovo, hteli ili ne hteli, predizborno vreme, sve se vrti oko bojkota. Jer, na kraju krajeva, Vučić će dobiti onoliko procenata koliko bude želeo da dobije. A to, manje-više, važi i za ostale učesnike u izbornoj trci. (I oni će, naime, dobiti onoliko koliko ON bude želeo da dobiju.) Zato je stepen uspešnosti bojkota, zapravo, jedina stvarna i kakva-takva nepoznanica predstojećeg glasanja.

Bojkot je, da ponovimo i rezimiramo, mnogo više nužno zlo nego neka „kraljevska“ i dobitna opoziciona opcija. Svi oni koji su ga godinu i više unazad propagirali u ovom drugom smislu, činili su to ili iz površnosti i neznanja, ili sa ciljem da pod firmom i tepihom relativno popularnog bojkota prikriju svoje brljotine, svoju nepopularnost, a često i svoju nesposobnost i svoj nerad.

Većini bojkotaša kao da je bilo više stalo do toga da bojkot proglase nego da ga osmisle, ispune sadržajem i šire promovišu. I tako se došlo u situaciju da na manje od mesec dana pred izbore lideri glavnih bojkotaških opcija u ispravnost odluke o bojkotu nisu uspeli da ubede čak ni sve svoje simpatizere, a kamo li onaj širi i neopredeljeni deo biračkog tela.

Ali, nažalost, bez obzira na sve mane, bojkot je u proleće–leto 2020. u Srbiji postao ne samo politička realnost, nego i praktično politička neminovnost. A takvim su ga napravili, pre svega, aktuelni režim (čitaj Vučić), svojom bahatošću i neobuzdanom sklonošću ka svakovrsnoj zloupotrebi nadležnosti, institucija i resursa, a onda – doduše, na dalekom drugom mestu – i deo opozicije zbog toga što za četiri godine od poslednjih parlamentarnih izbora (i tri od predsedničkih) nisu iznašli ni bolju temu ni bolji način da se Vučićevoj svevlasti suprotstave.

Uzgred budi rečeno, kad smo već kod toga, mislim da je bilo kudikamo bolje i delotvornije bojkotovati prethodne predsedničke izbore, na kojima je Vučić izabran za predsednika, ali to tada nije padalo na pamet nikome od opozicionih kandidata – Janković, Jeremić, Obradović, Radulović, Stamatović, Popović – zainteresovanih za svoje što bolje lično političko pozicioniranje, kao i za nemala budžetska sredstva koja su učesnicima pripadala.

U svakom slučaju, što svojom krivicom, što iz sistemskih razloga, slaba i oslabljena opozicija u bojkotu je prepoznala svoju jedinu šansu za izbegavanje još jednog bolnog i ponižavajućeg neuspeha. A u tome im je na neki način pomogao i sam Vučić time što se nije potrudio da zbilja otkloni barem neke sistemske nedostatke svoje sve autoritarnije vladavine, već je samo nastojao da stvori privid pluralizma i „demokratičnosti“ time što će omogućiti da sem njega i Dačića, barem još neka – po mogućstvu, „konstruktivna“ – lista pređe cenzus. I nastojao je, čini se uspešno, da i na istoku i na zapadu obezbedi podršku, ili makar kurtoazne čestitke, za te i takve „izbore“.

Ali ovi izbori će biti insuficijentni, ma koliku izlaznost Vučić i RIK budu objavili uveče 21. juna i ma ko mu sve na tom rezultatu bude čestitao. (Niko ne sumnja da će biti objavljeno da je ona bila iznad 50 odsto po biračkom spisku, a što ne treba brkati sa sličnom izlaznošću iz naše ankete.) Te insuficijentnosti je Vučić svestan verovatno više i od same bojkotaške opozicije (koja će, nema sumnje, sa svoje strane takođe proglasiti „pobedu“). A znaće to i pomenuti svetski „čestitari“. Samo što će privremeno pred tim zatvoriti oči.