Predsednik Srbije Tomislav Nikolić biće na Crvenom trgu u Moskvi 9. maja, a dan ranije predstavnici Vojske Srbije učestvovaće na sličnom događaju u Kijevu. To je prvi deo intervjua u kome je reč o srpsko-ruskim odnosima i značaju antifašizma u savremenom svetu. U druge dve – uslovno rečeno – celine, predsednik Nikolić govori o odnosima Srbije i Evropske unije, medijima, eventualnim ustavnim promenama, Vojislavu Šešelju, Aleksandru Vučiću, zašto nije čestitao godišnjicu Vladi, kako ocenjuje njen dosadašnji rad, o pitanju Kosova u svetlu evropskih integracija…
„VREME„: Koliki je značaj odluke da Srbija, odnosno Vojska Srbije učestvuje na Paradi u Moskvi povodom Dana pobede, u svetlu krize u Ukrajini?
TOMISLAV NIKOLIĆ: Mislim da nema nikakvih nesuglasica u stavu da Srbija treba da učestvuje u proslavi pobede nad fašizmom i nacizmom; pobeda nad tim zlom ne može da bude korišćena u političke svrhe. Javnost možda nije dovoljno upoznata da pripadnici Vojske Srbije učestvuju i na proslavi u Kijevu, gde će ići Orkestar kopnene vojske na molbu ukrajinske vlade. Oni su već otišli, i to o trošku Srbije, dok je za odlazak pripadnika VS u Moskvu, Rusija poslala svoj avion. Kina će 2. septembra obeležiti Dan pobede i pozvani smo da učestvujemo sa simboličnim brojem vojnika. Ne verujem da postoji država u svetu kojoj bi moglo da smeta obeležavanje pobede nad fašizmom 1945. ili država kojoj bi to predstavljalo guranje prsta u oko.
Odluku da odemo u Moskvu bilo je lako doneti, mada je bilo nesnalaženja kod nekih činovnika u nekim ministarstvima, koji su se čak usudili da predlažu ili prejudiciraju odluke, koje nisu u njihovoj nadležnosti. Na kraju krajeva, na osnovu Ustava i Zakona o vojsci, morao sam to da presečem kao predsednik Republike koji je po funkciji i vrhovni komandant. Izuzev nekih medija koji bi od toga da naprave oštriju priču, u javnosti nisam primetio nikakav otpor. Imam čast da Srbija u mom mandatu obeležava mnogo svojih jubileja velikih istorijskih događaja, počev od balkanskih ratova do pobede nad fašizmom. Između je bio i Sretenjski ustav, obeležavanje Prvog i Drugog srpskog ustanka, stota godišnjica Velikog rata…
Kad god spremam govor za te događaje, ja ne mogu a da ne pomenem ulogu Rusije, pa čak i u Drugom srpskom ustanku. Miloš Obrenović ne bi imao snagu da pregovara i da izvlači korist za Srbiju da Rusija nije pobedila Napoleona i onda mogla snažno da podrži Srbiju. Kako tada tako i sada, kada Moskva u Savetu bezbednosti predstavlja jedinog zaštitnika naše borbe za suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji. Ostali bi možda bili i uzdržani, ali kada vide da je Rusija protiv priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije, oni slede njen primer. Mislim da bismo imali veliki problem kad Rusija ne bi bila protiv, možda bismo se i posvađali sa Ujedinjenim nacijama zato što bi Savet bezbednosti predložio članstvo Kosova.
Ja lično nisam imao nikakvu dilemu da li ići u Moskvu na paradu, ali kao predsednik Srbije sagledao sam sve okolnosti i ustanovio da niko u svetu ne treba da bude protiv. Rekao sam i da ćemo biti prisutni svuda gde Dan pobede nad fašizmom bude obeležavan. Nekoliko dana posle toga je usledio poziv iz Ukrajine. Besmisleno je da se proslava 70. godišnjice svede na Moskvu i na to ko će da dođe 7, 8, a ko 9. maja na to obeležavanje.
Dakle, Srbija je dokazala da je u svemu tome svoja, a tako će i nastaviti. Mislim da je raspoloženje građana bliže odluci da se tamo ide nego što je to slučaj kod nas koji uzimamo u obzir i druge okolnosti, pa uvek razmišljamo o tome da li ćemo napraviti neprijatnost zbog nečije odluke da tamo ne ide. Mislim da su građani mnogo čvršće vezani za ideju da na Paradu treba ići nego što su to ljudi koji u nekom segmentu vode politički život u Srbiji.
Pomenuli ste da su neki činovnici pokušavali da se umešaju u to kako će izgledati odlazak u Moskvu…
Nisam ja znao da se to tako kuva… Molba Ministarstva odbrane Ruske Federacije je stigla, i onda je nekim čudom, ne znam kakvim – mada to može lako da se ustanovi – Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo dopis Ministarstvu odbrane. Na taj dopis je stavljen faksimil državnog sekretara. Tu ženu su pozvali moji saradnici, a ona je rekla da uopšte ne zna da je potpisala mišljenje Ministarstva spoljnih poslova da Vojska Srbije ne treba da učestvuje na Paradi u Moskvi, da je dovoljna zastupljenost to što ide predsednik Republike i da bi moglo da ode još nekoliko veterana…
Veterani imaju po devedeset i nešto godina, oni ne mogu da putuju, a Ministarstvo odbrane je imalo kolegijum koji je zaključio da, na osnovu mišljenja Ministarstva spoljnih poslova, ne treba uputiti Vojsku Srbije na Paradu u Moskvu. Kad sam dobio sve te papire i video da tu činovnici igraju neke svoje igre, ja sam doneo odluku da Vojska Srbije ide u Moskvu. Uopšte neću da se bavim time šta je ko pisao, da li je to bilo u njihovoj nadležnosti ili ne. Ja odgovaram za upotrebu vojske i zato moram da sprečim da dođe do greške. A greške ne bi bilo da je neko samo poštovao zakon i obavestio me o svemu.
Ova zemlja je jedna od retkih koja je uz Crvenu armiju učestvovala u vlastitom oslobođenju. Da li mi sopstvenu antifašističku tradiciju dovoljno negujemo i da li umanjujemo značaj sopstvene pobede u Drugom svetskom ratu?
Mislim da mi imamo čime da se dičimo i da to smeta mnogim državama u svetu. Mi smo imali dva antifašistička pokreta – jedan koji je učinio mnogo više na terenu i drugi koji je učinio manje. Onda je ovaj koji je učinio više i koji je bio pobednik u Drugom svetskom ratu, dakle partizanski pokret, gledao da minimalizuje ulogu četničkog pokreta Draže Mihailovića. Ali, ta borba protiv fašizma nikada nije prestajala.
U čemu mi dodatno veličamo ulogu Crvene armije? U tome što je na Sremskom frontu nemačka vojska bila ukopana i mogla je da pobije sve do poslednjeg mladića koji je bio regrutovan u Srbiji. Nemačka je imala izvanrednu tehniku i naoružanje, a mi smo pravo iz šumske borbe dojurili u rovovsku borbu u ravnici za koju nismo bili spremni. Oslobađanje velikih gradova je takođe potpomognuto artiljerijom, koja je išla uz Crvenu armiju.
Jedan deo odgovora na vaše pitanje našao sam na vojnoj paradi u Beogradu kada su učestvovali preživeli partizani i borci za oslobođenje Beograda. Oni nisu rekli: šta ove dovodite, kad smo mi sami oslobađali Beograd, nego su zaista oduševljeno došli da sa svojim drugovima podele osećanje da su zajedno učestvovali u oslobođenju. Naše učešće u ratu ne može da bude zanemareno, ali isto tako ne može da bude zanemarena ni pomoć Crvene armije.
U svetlu očuvanja naše antifašističke tradicije, kako objašnjavate to da Srbija nema nijedan veliki antifašistički praznik? Gradovi pojedinačno obeležavaju datume kad su oslobođeni, 21. oktobar je Dan sećanja na sve srpske žrtve, ali ne postoji nijedan dan koji se u čitavoj zemlji obeležava kao antifašistički praznik.
Bilo bi besmisleno tražiti uzroke u tome da Srbija ima bilo kakve veze sa fašizmom. Mnogo toga Srbiji može da se zameri kroz decenije unazad. Ali, izuzev sporadičnog pisanja antisemitskih poruka ili crtanja kukastih krstova oko kog se skupe svi dopisnici iz Beograda i sve kamere dođu zbog tri-četiri škrabotine, vi nemate uporište za neku tvrdnju da je Srbija protiv obeležavanja antifašističke borbe. Ja uvek na Dan pobede polažem venac na Spomenik neznanom junaku. Ove godine će to umesto mene učiniti načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, jer ću ja biti u Moskvi. Ne mogu da utičem na to kako će i na koji način država nešto obeležiti. Cele prošle godine bio sam nezadovoljan načinom na koji je obeležavana stota godišnjica početka Prvog svetskog rata.
Zašto?
Nekako po pravilu, sledeći tradiciju drugih država, Vlada uvek odredi predsednika Republike za predsedavajućeg nekog odbora za obeležavanje važnih događaja. A onda, kada dođe do realizacije, predsednik nema nikakvih mogućnosti da utiče na obim sredstava, na kvalitet programa… Ja sam nekoliko puta pisao tom odboru za obeležavanje početka Velikog rata sa predlozima kako to da uradimo, predlozima o novčanim sredstvima… Nisam dobio nikakav odgovor. Kad vidim da to ne ide onako kako bih voleo, samo se sklonim i – ako me pozovu – dođem da održim govor. Nekako ne ide ni Kolubara ni Mačkov kamen a da ne govori predsednik Republike. Tu vidim da ne postoji neka prevelika koordinacija. Ne znam, možda je meni zamereno što smo obeležili Milanski edikt sa nekoliko predstava, restauracijom Viminacijuma…
Kad kažete da vam je zamereno, na koga mislite?
Na nekog u tom odboru, ili onog ko vodi taj odbor, ne znam ni kom ministarstvu to pripada. Ja se slažem, Vlada je dužna da obezbedi novac, pa i da odredi kako da se troši, ali to ipak mora da se obeleži kako treba. Uostalom, 200 godina od Drugog srpskog ustanka smo obeležili dostojanstveno i veličanstveno, a sve dok se nismo uključili svi iz Predsedništva, pripreme su išle traljavo.
Zašto je to tako? Imam objašnjenje koje možda nije tačno, ali je moje. Ovi koji su dobili države u poslednjih 10-20 godina ili crpu svoje korene iz neke fašističke države iz Drugog svetskog rata, gledaju na svaki način da dokažu da postoje. Od toga prave pompezne predstave. U Zagrebu, na svečanosti povodom ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, predsednik Hrvatske je rekao „naš veliki naučnik Nikola Tesla“. Rekao sam Štefanu Fileu: kad mi uđemo u EU, navešću vam imena svih rimskih imperatora koji su rođeni na teritoriji današnje Srbije – od Sremske Mitrovice, preko Požarevca i Beograda do Niša… Nasmejao se. Dakle, sad treba uključiti u nacionalni korpus svakog ko je rođen na teritoriji te današnje države da bismo imali dokaz da ta zemlja postoji. A Srbija to ima vekovima i nije nam bitno da obeležimo nešto što je potpuno normalno – imali smo Kosovsku bitku, pa šta… Drugi bi dali sve što imaju da su imali Kosovsku bitku.
Kada već pominjete Zagreb, kako ocenjujete odnose u regionu?
Dvojako. Što se Srbije tiče, mi smo potpuno spremni za izvanrednu saradnju sa svima i to smo pokazali mnogo puta.
Sa Slovenijom imamo izvanredne odnose, nikakve probleme u komunikaciji, predsednik Pahor je prvi koji me je pozvao za vreme poplava i ponudio pomoć.
Sa Makedonijom smo imali problem oko vladike Jovana Vraniškovskog. Taj problem je rešen – pitanje je da li su svi zadovoljni, ali tu su počeli da se mešaju odnosi između crkava sa odnosima između država. Ako vam crkva stalno govori da vladiku SPC drže u zatvoru bez ikakve krivice i da ga proganjaju, ne možete da kažete – baš me briga. Pogotovo ako Makedonija u isto vreme traži da u manastiru Prohor Pčinjski obeleži dan kada je osnovana u Drugom svetskom ratu. Makedonija se ne snalazi u spoljnoj politici, ni na istoku ni na zapadu, ni na severu ni na jugu. Rekao sam njihovom predsedniku i predsedniku vlade da imaju prijatelje na severu bez ikakvih pretenzija, u Srbiji, samo sa željom da pomognu. Možemo da im pomognemo i u odnosima sa Grčkom i oko puta u EU, s obzirom na to da Evropska unija Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu očigledno ostavlja po strani…
Sa Crnom Gorom imamo odlične odnose, ali i opterećenje srpskog naroda koji je neadekvatno politički zastupljen. Srpski političari su u opoziciji, što je njihova želja i odluka, ali to predugo traje. Srbi među svojima imaju čvrste stavove, ali da bi obezbedili egzistenciju i izbegli diskriminaciju, javno iznose sasvim drugačije mišljenje.
Bosna i Hercegovina je sama sebi napravila dovoljno problema, Srbija joj ne soli rane, ali nije Srbija ta koja može da pomogne da se uspostave dobri odnosi u BiH. Ako međunarodna zajednica 20 godina nije ništa uradila, teško da možemo mi.
Ostaje Hrvatska – potpuno im je pružena ruka od strane Srbije. Predsednik Josipović je bio u zvaničnoj poseti, ja sam išao u Zagreb, bio sam u Dubrovniku na procesu Brdo-Brijuni, Aleksandar Vučić je išao nekoliko puta tamo. Mi pokazujemo apsolutnu želju da sa Hrvatskom uspostavimo dobre odnose. Povezuje nas zajednički motiv: interes dva naroda, interes Srba koji žive u Hrvatskoj i Hrvata koji žive u Srbiji. Hrvatska želi da pomogne svom, a Srbija svom narodu. Međutim, Hrvatska je opterećena nacionalizmom političara koji su tamo trenutno na vlasti. Sa njihove strane dođu dve izjave koje su dobre za našu saradnju, pa onda jedna koja tu saradnju može da zaustavi. Pa tako opet ukrug. Šta im sad treba ovo poslednje „zagovornici ideje velike Srbije“? Ako misle na Aleksandra Vučića i mene, neka tako kažu. Ali to znači da ne žele da sarađuju sa srpskim narodom, jer je nas narod izabrao. A narod nas nije izabrao zato što smo u svađi sa Hrvatskom, nego baš zato što smo joj pružili ruku pomirenja.
U Hrvatskoj se mnogo govorilo o Vojislavu Šešelju. Možete li da prokomentarišete ulogu Vojislava Šešelja i to što vas pominje svaki put kad se pojavi u javnosti?
Njegova uloga u političkom životu Srbije je zanemarljiva. Hrvatska nema prava da odnose sa Srbijom gradi na osnovu odnosa Vojislava Šešelja prema Hrvatskoj. To je cinično. Ako Srpska napredna stranka osvaja preko 50 odsto glasova, onda treba pratiti i čitati izjave onih koji vode SNS, a ne onih koji se bore za cenzus. Ako bi SNS i Aleksandar Vučić, ili predsednik Srbije, govorili ono što priča Šešelj, to bi bio znak da Srbija ne želi da živi u miru sa Hrvatskom. Ali, mi to ne govorimo, mi to čak i ne mislimo. Lako je naći izgovor ako sa nekim hoćeš da se posvađaš ili nećeš da se pomiriš. Hrvatska ima našu pruženu ruku. Ništa lakše nego tu ruku prihvatiti.
A kakav je vaš odnos prema Vojislavu Šešelju?
Ja ne poznajem tog čoveka… Poznavao sam jednog drugog Vojislava Šešelja.
Po čemu se taj razlikovao od ovog sada?
Eh… Ne pitajte me ništa, ne poznajem ga. Ja u svojoj porodici i okruženju negujem stare srpske tradicije. Ako sam mu krstio unučiće, od mene nećete čuti ružnu reč.
Kada je reč o Kosovu i evropskom putu Srbije…
To je direktno povezano.
A da li se posmatra kao unutrašnje pitanje Srbije ili kao regionalno, s obzirom na ono što piše u Briselskom sporazumu?
Dok je tretirano kao unutrašnje pitanje, Srbija je imala suverenitet i teritorijalni integritet na KiM. Kada je došlo do bombardovanja i kada se umešao Zapad, Srbija je povukla vojsku, došlo je do velike obmane da će Srbiju zameniti Ujedinjene nacije, ali tamo je podignuta zastava NATO-a, i potom, stigli smo do Euleksa, to jest direktno do EU. Onda je postalo potpuno jasno da je došlo do internacionalizacije tog pitanja, a da moć leži u državama koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije.
Kad kažete da su KiM i evropski put Srbije direktno povezani, na šta tačno mislite?
Na ono što govore predstavnici Evropske unije: za otvaranje poglavlja nije uslov da se sa Prištinom postigne obavezujući dobrosusedski sporazum, ali da za članstvo u EU to jeste obaveza, jer oni sebi nikad više neće dozvoliti da države sa neregulisanim granicama uđu u EU. Iznosili su primer Kipra. Ako EU insistira na takvom sporazumu, to je znak da nas ne želi.
Mi smo postigli sporazum u Briselu onakav kakav je za Srbiju bio moguć. I posle toga, pregovorima, dotakli smo još nekoliko tačaka koje su sa stanovišta Ustava Srbije moguće, kako bi se dale veće ingerencije Prištini. Sve to može da bude regulisano ustavnim zakonom koji bi dao suštinsku autonomiju Kosovu i Metohiji. Sporazum na kom insistira EU jeste sporazum dve nikad pomirene strane. Mi bismo u tom sporazumu tražili da Priština prihvati suštinsku autonomiju, to je maksimum koji Srbija može da dâ. Priština, koja sa stotinak država u svetu već ima uspostavljene diplomatske odnose, insistiraće na svojoj nezavisnosti. Kada ćemo mi da uđemo u Evropu? Priština ima vremena, ima lagodnu poziciju. Beograd je u teškoj poziciji, jer ima svega pet država u EU koje nisu priznale nezavisnost KiM, ali nema uz sebe velike članice, osnivače EU – one koje odlučuju. Da li može nešto bez Nemačke da se odluči u EU? Teško. Mogla bi još neka država da spreči Srbiju da uđe u EU, ali da uz protivljenje Nemačke dozvoli da Srbija uđe u EU – to je nezamislivo. Mnoge od tih zemalja nisu priznale nezavisnost Kosova zbog svojih problema. Njima niko ne traži međudržavni sporazum sa Prištinom da bi ostale u EU, a nama ga traže da bismo postali članica.
Tu je i priča o zajedničkoj spoljnoj politici EU… Prvo, ne vidim kako je definisana, drugo, ne vidim ni da se sprovodi. Jer, ako EU ima zajedničku spoljnu politiku, kako neke države mogu da ne priznaju nezavisnost KiM? Kako nema sankcija za njih?
Srbija mora veoma oprezno da nastupa u tim razgovorima. Ako je nekad i postojalo vreme prijateljstva u diplomatiji, danas ga više nema.
S obzirom na tako jasan stav EU po pitanju zemalja čije granice nisu jasno definisane, da li to znači da je naš put u EU besperspektivan?
Mislim da je jako dobro što pregovaramo sa EU, to je znak da radimo dobar posao. Ovu vladu treba i da ohrabri EU: Vlada mnogo čini da bi zadovoljila kriterijume koji postoje u Evropi. Očigledno je da je naš put u EU neminovnost. To što pregovaramo, dobro je za Srbiju: mnogo smo napredovali, ne samo od 2012. nego i od vremena onih koji su se time bavili dok sam ja bio u opoziciji, mnogo je to dobra donelo za uređenje države. Ne valja kad loši ljudi sprovode propise i pravila iz EU, pa se umešaju stare boljke: korupcija, kriminal, mito. Onda narod pomisli: pa šta će nam ovi zakoni, kad se tu toliko novca pokrade ili odu fabrike za jedan evro. Inače, kad bismo uredili državu po evropskim standardima – ja bih bio srećan. Po mom skromnom mišljenju, EU je glavni faktor koji može da oceni kako je neka zemlja uređena. Ne mogu da se setim nijedne organizacije koja bi u tome mogla da bude takmac Evropi, od načina organizacije države, sloboda, obaveza i svega ostalog. Biću srećan sve dok pregovaramo sa EU. Posle toga, da li će nas primiti ne zavisi od nas. Mi moramo da budemo spremni i to nije pitanje vezano za ulazak u EU, nego za našu želju da budemo uređena zemlja.
Ali šta ćemo da uradimo kada se postavi pitanje: priznanje Kosova ili Evropska unija?
Što se mene tiče, ako budem tada na funkciji i ako budem živ, moj glas je – Srbija ne postoji bez Kosova i Metohije. Ja ne znam ko bi mogao da kaže: odričemo se Kosova da bismo ušli u EU. Ali, nismo mi ti koji treba da kažu da ili ne, nego građani Srbije.
Dakle, referendum?
Tako je. Poštovani građani Srbije, imate referendumsko pitanje, pa neka se svako od nas izjasni tokom kampanje za referendum. Kad je mogla kraljica Elizabeta II da ide u Škotsku, mogu i političari u Srbiji da izađu na televiziju i iznesu svoj stav.
Time na neki način dolazimo i do pitanja promene Ustava. Kako vi vidite najavljenu promenu Ustava i ono što smo čuli od premijera?
Aleksandar nije najavio promenu Ustava, već je rekao šta on misli da je potrebno menjati. A inače je ozbiljan čovek i zna kako se teško Ustav Srbije menja. Nismo mi Švajcarska, pa da svakih 15 dana imamo referendum. Kad smo doneli ovaj Ustav, uz konsenzus svih političkih stranaka, uz zajednički rad Koštunice, Tadića i mene, uz podršku patrijarha Pavla kog smo zamolili da izađe kad smo u popodnevnim satima videli da je odziv oko 50 odsto, mi smo imali 52 ili 53 odsto građana za promenu Ustava. Kad je tako mali odziv bio onda, šta mislite, kako će tek biti mali za promenu ovog Ustava. A mnoga poglavlja tog Ustava menjaju se u Skupštini, dvotrećinskom većinom koja posle toga raspisuje referendum na kom 50 odsto plus jedan upisani birač mora da bude za. A kako su to neka pitanja o kojima se narod baš previše ne izjašnjava, kako ćemo da obezbedimo dovoljnu izlaznost? Mora da se agituje jako dugo, da bi se ušlo u referendum. Vlast koja ulazi u referendum sa dogovorom „da“, ili dobija odgovor „da“ ili pada. Ako vam narod ne da podršku, šta ćete vi na vlasti?
Imali smo nedavno argument da je Lex Specialis o izgradnji „Beograda na vodi“ neustavan u delu koji se odnosi na eksproprijaciju, što je i sam predlagač priznao.
Ustavni sud se stara o ustavnosti i zakonitosti pravnih akata i on procenjuje da li je neki zakon u skladu sa Ustavom ili ne. Ustavni sud se ne obazire na to šta je neki predlagač rekao. To je institucija koja je jedina merodavna da kaže šta je u skladu sa Ustavom, a šta nije, i ja se uvek oslanjam na mišljenje Ustavnog suda, iako se na odluke ponekad čeka i po pet godina.
Šta biste vi želeli da vidite u eventualno promenjenom Ustavu Srbije?
U Srbiji postoji nekoliko tabloida koji će konkretan odgovor iskoristiti kao povod da me u narednih 15 brojeva napadaju. Pre nekoliko meseci bio sam na državnoj televiziji, i u vezi sa ingerencijama predsednika Republike rekao sam jasno šta mislim o načinu izbora predsednika. Boris Tadić, u vreme menjanja prošlog Ustava predsednik Srbije, insistirao je da predsednika biraju građani. Ja sam bio za to da, ako predsedničke ingerencije ostanu ovakve kakve su sada, predsednika bira Skupština sa 126 poslanika, a da može da ga smeni samo dvotrećinska većina, tako da predsednik ipak ima neku sigurnost. Da bi predlog ustava prošao, popuštali smo svi. Ja sam popustio po tom pitanju, jer sam bio Tadićev protivkandidat na izborima, da ne bi ispalo da se bojim da izađem na izbore jer sam ih gubio dva puta. Ali, i danas mislim da, ako nemamo čist predsednički sistem, poput Rusije ili Amerike, predsednik ne treba da bude biran na direktnim izborima. Drage volje bih predložio da taj skraćeni sastav Skupštine sam odlučuje o predsedniku Republike, ako već Vlada vodi spoljnu i unutrašnju politiku, a predsednik ima druge ingerencije. Neprimereno je da trčite najtežu moguću trku, a da posle toga ne odlučujete o spoljnoj i unutrašnjoj politici Srbije.
Dakle, vi se zalažete ili za šira predsednička ovlašćenja ili za to da predsednika bira Skupština?
Shvatili ste me. Ali, s obzirom na to da su dosadašnji predsednici koristili tu moć mimo Ustava, više bih voleo da Vlada ostane ta koja vlada, a da Skupština bira predsednika. Ne bih voleo da se u Srbiji jednom čoveku dâ mnogo vlasti u ruke.
Mislite da već nije slučaj da jedan čovek ima previše vlasti u rukama?
Ne mislim to. Mislim da ovde Vlada ima glavne poluge vlasti u svojim rukama.
Predsednik Vlade nema previše vlasti?
To je stvar Vlade. On ne koristi nikakvu moć koja mu nije propisana Zakonom o Vladi i Ustavom Srbije. Stvar je ministara koji kad ih pozovete kažu: moram da pitam Vučića. Pa za ovo mora da pita Vučića, pa za ono. I tako se stvara u javnosti utisak da se za sve pita Vučić.
Pa da li hoćete da kažete da je Vučić izabrao loš tim koji se krije iza njega?
To je već postalo pitanje manira, oni tvrde da moraju da pitaju Vučića, a u stvari ga ništa i ne pitaju nego rade kako oni misle da treba. Ali, Vlada podleže kritici u parlamentu i u javnosti i sa tim se bori.
Sa vama novinarima je problem što kad postoji loša pojava u društvu, vi se s njom borite na pogrešan način. Ako imate predsednika države i predsednika Vlade, i napadate obojicu, ja nikada ne odgovaram na napade, ali nikada. Moji saradnici ne zovu vlasnike medija, urednike, novinare… Predsednik Vlade vam odgovori. U tom slučaju, na mene se obruše svi, a predsednika Vlade proglase za diktatora. Ne valja vam ni onaj koji čita i trpi, ni onaj koji čita to što pišete i odgovara na udarce. Mnogi novinari, a možda i svi, hteli bi da to bude samo njihovo polje i da na tom polju oni dominiraju, a da svi ostali ćute i da nemaju nikakvo pravo da im odgovore. Gde je tu odgovornost novinara za izgovorenu laž? Ako pokušate da demantujete laž, kažu da niste demokrata, da gušite slobodu medija. I kako da reagujem? Razgovarao sam sa Frederikom Mogerini (visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost, prim. nov.). Rekao sam joj: pomozite nam da uredimo Srbiju, nemojte samo da dolazi vas deset kad jedan novinar kaže da je dobio packu od predsednika Vlade, ministra, da mu se neko obratio osorno… Ako sada zaštitnik građana ima spor sa Vladom Srbije, da li tu hoćete da nam pomognete? Hajde pomozite nam da dignemo Srbiju, da zaposlimo ljude. Vi nama samo tražite razlog zašto biste dotrčali da nam prebacujete. Čuvate nam Kosovo kao Damoklov mač, čuvate ga za kraj.
Gospodine predsedniče, da li znate da upravo dajete intervju „Miškovićevim novinama„?
Otkud ja to znam?
Pa tako je rekao premijer.
Pa možda on ima više informacija, ja vas nisam pitao. Ako jeste, ajte da prekinemo. Što se mene tiče, u nekim drugim novinama više prepoznajem uticaj Miroslava Miškovića. Ali, ako vi po njegovom nalogu gazite predsednika Vlade, a neke druge novine mene, onda Mišković baš drži dosta medija u Srbiji.
Mi nismo Miškovićeve novine, ali smo defamirani kao takvi sa pozicije moći.
I šta ste preduzeli tim povodom? Kako ste odgovorili?
Gospodine predsedniče, i vi ste se svojevremeno žalili Savetu za štampu.
Savet za štampu se u tom slučaju ogrešio o mene, jer u jednom tako očiglednom slučaju nisu mogli da donesu pravičnu odluku i stanu na stranu istine. Po mom mišljenju, oni su izgubili kredibilitet, a sasvim sigurno moje poverenje.
Ja sam bio član Saveta za štampu i ti ljudi imaju kredibilitet (op. F. Š.)…
Ja bih voleo da istrčite jednu trku za predsednika i da posle toga dovedete svoju porodicu u poziciju da svako može da piše najbestidnije neistine bez ikakvih posledica. Bez ikakve odgovornosti. Pa da vidite kako je to.
Gospodine predsedniče, u ovoj zemlji ima nekoliko hiljada novinara, a samo jedan predsednik države. Mi ne možemo da reprezentujemo vas, vi reprezentujete nas.
Pa kako kad sam ovako loš? Vidite šta se piše po novinama o meni. Što dozvoljavate da vas ja reprezentujem?
Pa narod vas je izabrao.
Što se i vi ne složite s tim da me je narod izabrao?
Ali mi radimo intervju sa vama kao izabranim predsednikom Srbije, kako mislite da se ne slažemo?
Teško to ljudima dopire do mozga. Ja nisam došao da vam dajem intervju zato što vas je Aleksandar Vučić optužio da ste Miškovićeve novine. A i da jeste, pa šta? I o meni se pisalo da sam Miškovićev čovek. Ja nisam izabran da bih se svakome dopao. To nije moja ideja, niti moja namera. Moja ideja je da uložim maksimalne napore da se ostvare ciljevi koje sam sebi zacrtao. Ja odlučujem o putu i načinu kako ću do toga doći. Moj zadatak je da Srbija bude uvažena i poštovana zemlja u regionu i svetu. Da omogućim uslove da građani žive bolje. Na tom putu pokušaj da se svakom mediju, svakom političaru ili građaninu dopadnem obično je gubljenje vremena. Ja sam isuviše dugo u politici da gubim vreme. Zato što želim da u pravo vreme predstavim građanima Srbije svoj rezultat, koji se svakako ne meri u satima provedenim pred kamerama.
Vratimo se na unutrašnja politička i društvena pitanja u Srbiji. Šta su najveći izazovi sa kojima se zemlja suočava?
Pre svega siromaštvo. Sve je lakše kad majka i otac ujutru odu na posao. Ja sam odrastao u siromašnoj zemlji, ali je u njoj moj otac uzimao kredite i znao da može da ih otplati, jer je imao siguran posao i platu. Tad nije bilo inflacije, a kamoli skakanja evra ili švajcarskog franka. Kad postoji ta vrsta stabilnosti, kad znaš da neće biti egzistencijalne krize u narednih pet ili deset godina, onda sve izgleda drugačije. Čak i ove političke borbe. Zašto opozicija u Srbiji nije jaka? Pa pogledajte šta se desilo u Grčkoj. Tamo narod već negoduje protiv nove vlasti. Srbija nije država u kojoj pobednik slavi svoju pobedu; Srbija je država u kojoj pobednik onog časa kad pobedi izlazi na stub srama, biva žigosan, nosi ogromnu odgovornost, a zna da ne može mnogo da uradi.
Ali to su pravila igre koja se znaju i pre ulaska u izbornu trku.
Pa hajde svi da prestanemo da se bavimo politikom. I vi znate da će neko da vas optuži da ste Miškovićeve novine, pa pišete i dalje u novinama i nosite časno taj krst. Kad dobiješ mandat, znaš da je teško, pomeri se Srbija, dođe neko drugi posle četiri godine, pa je pomeri još malo unapred… Nije više odlazak u opoziciju kraj života. Mislim da je najveći izazov Srbije to što svi pamtimo koliko je ljudi nekada odlazilo na posao, a danas toga nema.
Danas odlaze preko granice.
Odlazili su uvek, odlaze i iz zemalja članica EU. Poljska je ostala bez dece, Bugarska takođe. Evo, „Blic“ pre četiri-pet dana: na naslovnoj strani neka devojčica iz Matematičke gimnazije osvojila nagradu na takmičenju i hoće da ode iz Srbije, i o tome pišu kao o katastrofi. A u istom broju, nekoliko strana kasnije, uslovi pod kojima možete da odete u EU, kolika je plata, koji su poslovi najtraženiji… Mi smo postali dvolični, licemerni. Ako je za osudu što dete ide, onda nemoj da veličaš uslove koje će da dobije tamo, jer to dete ne ide zato što mrzi Srbiju. Ide zato što je to za nju napredovanje, a tu su i roditelji koji žele svom detetu najbolju moguću egzistenciju.
Ja sam imao primedbe i na jednu izjavu ambasadora koji je rekao: vi treba da izvozite robu, a ne decu. Onda sam ga ja pitao: a ko im daje vize? Što im ne zabranite ulazak u vašu zemlju? Što ih čekate ispred fakulteta i nudite im uslove za život u vašoj zemlji? Oduvek je sirotinja odlazila nabolje. Kad bi Nikola Tesla bilo šta postigao da nije otišao? Ali, na Srbiji je da im stvori mogućnost da se vrate. Znate, kad vam dete ode u svet i postane naučnik, ne možete da ga vratite u zemlju gde nema laboratoriju.
A čija je odgovornost što nema laboratoriju?
Naša, svih nas.
Niste čestitali Vladi Srbije godinu dana rada.
Ja sam prvi put ove godine iznenadio svoju suprugu i 3. maja joj čestitao 40 godina braka, jer inače to zaboravljam. Šta znači čestitati godinu dana Vlade? Što su ostali na vlasti godinu dana? Ja uvek hoću da čestitam kad neko napravi neki uspeh. Ja sam imao i godinu, i dve, evo, u junu će biti tri godine kako sam predsednik, pa mi niko nije čestitao niti očekujem da mi čestita. Šta da im čestitam kad su proveli godinu dana u mukama. Nije to znak da ima sukoba između predsednika Vlade i predsednika države.
Na šta vam liči ovo što se događa sa zaštitnikom građana Sašom Jankovićem?
Stvorena je određena klima u društvu u koju se uklapaju i Saša Janković i oni koji se s njim tako ponašaju. Saša Janković kao da se probudio pre sedam-osam meseci. Po mom mišljenju, a vidim da je to i stav Vlade, on je ušao u front koji se stvorio protiv Vlade. Po mom mišljenju, nije predviđeno da zaštitnik građana ratuje sa Vladom, niti da joj služi. E sad, tu treba naći meru. Ako te izaberu oni čijoj političkoj opciji pripadaš, pa njima oćutiš sve, onda oćuti i ovima koji nisu tvoji.
Ali i ti drugi su ga reizabrali.
I to ću da vam kažem: ako si posao shvatio kao neprestano prozivanje Vlade za ono na šta ti se građani žale, kreni od prvog dana. Nemoj da se menjaš. Ako ti se ne sviđa opcija koja dolazi na vlast, ne moraš da zadržiš tu funkciju.
Ali mi za sve vreme rada zaštitnika građana možemo na njegovom sajtu da pratimo na koliko je zahteva građana odgovorio. Nije tačno da je ćutao u prethodnoj vlasti.
Da li je imao ovakvu medijsku promociju svojih napada na Vladu? Nikada. Da li je govorio javnosti da se obraća Vladi po dopisima građana. Nije.
Pitanje je ko je prvi počeo sa javnim napadima.
Ali ja neću tu polemiku da vodim. To tako ne ide u jednoj državi. Mislite da druge države nemaju probleme? Imaju, ali se tamo ombudsman i vlada ne svađaju. Problem ove vlade je što je na mnogim vitalnim funkcijama zadržala ili čak reizabrala ljude koji su bili u prethodnom režimu. Ali u isto vreme, veličina ove vlade je što sa time može da se nosi.
Šta ocenjujete kao najveći uspeh, a šta kao najveći promašaj ove vlade?
Vlada je u ekonomiji postigla ono što ja nisam mislio da će moći, kada je reč o smanjenju troškova kao bazi za veći dohodak. Znao sam da će biti teško, ali sam isto tako znao da ako on to ne uradi, posle njega niko neće imati poverenje građana da to uopšte predloži, a kamoli da sprovodi. Ako je u tome toliko uspelo koliko čitamo, a stižu kontradiktorne informacije od Vlade i od Fiskalnog saveta, onda je to veliki uspeh. Ipak, treba izvršiti rebalans budžeta, da se ta sredstva raspodele u skladu sa onim što kažu narodni poslanici. Ja ne bih voleo da ostanemo na merama štednje, ali njima smo stvorili bazu za dalje.
Što se tiče drugog dela pitanja, mislim da Vlada nije jedinstvena, a to će Aleksandar morati da rešava, ako stigne od ministarskih obaveza koje je preuzeo na sebe. Ja se ne mešam da li je izbor ministara morao da bude ovakav ili onakav. U politici ne možete uvek sve po svojoj želji i ukusu ili po onome što znate o ljudima. Predsednik Vlade ne sme da dozvoli da mu se Vlada obruka, i zato mora da uskoči da nešto rešava umesto ministara. Nema uspešne vlade ako postoje univerzalni ministri koji mogu da skaču iz resora u resor. Ali, kad sam video koji su ljudi u Vladi, tačno sam znao da će Aleksandar da produžava svoje radno vreme. Sa mnom je u Predsedništvo došlo šezdeset ljudi i otići će kada i ja odem. U Vladu ne može da dođe niko, tamo ste zatekli ljude u stalnom radnom odnosu postavljene u vreme prethodne vlasti. Vi ste došli sa jednom idejom, a oni svi imaju neku drugu. Najbolje što možete da uradite s tim ljudima – pošto je Vlada donela odluku da nema novog zapošljavanja – jeste da im date sto da sede i ne rade ništa. Veličina Vlade je u tome što može s time da se nosi, a ja koji dobro poznajem Srbiju mislim da to nije dobro. U Predsedništvu je to drugačije i bolje: dođu sa mnom i odu sa mnom.
Koliko traje vaš radni dan?
Mi ovde često ostajemo posle 17 časova, a gotovo uvek imamo obaveze i vikendom. Ipak, uvek se trudim da jedan dan nedeljno, ponekad i dva, ostavim za borbu protiv stresa, i tad najčešće idem na selo.
