Kad naprednjak složno glasa protiv Miška i Đilasa

Pita jedan zemljak iz Badnjevca: „Šta se, bre, ovo radi?“

Potpisnik ovih redova brzo odgovara: „Pa, ‘el vidiš šta se radi!?“

Efektan opis stanja u zemlji kojom se upravlja preko tabloida, mogao bi se dati u tviter desetercu (Videti u okviru: „Zeman doš’o valja tvitovati“, anonimnog narodnog autora) i to bi se slagalo s nastupajućim duhom sadašnje prefarbane vladajuće garniture evropočetnika i sa njihovim prošlim životom. Moglo bi i tako, ali ne bi valjalo, ne toliko zbog toga što je narodni pesnik „antiprotivan“ (B. Ćopić), već zbog toga što za priču o izlasku novoevropske Domanovićeve „Stradije 2013“ na novoevropsko „Mrtvo more“ ipak treba više od deset slogova – 140 slova tviter deseterca.

VLAST I SREĆA: Opsežna studija sreće u svetu, koju su Ujedinjene nacije prošle godine predstavile kao prvi Izveštaj o svetskoj sreći (World Happines Report), pokazuje da su, po sreći koju trenutno osećaju, iza Srbije samo građani Gruzije, Libana, Sijera Leonea, Togoa, Palestine, Jermenije i Iraka… Na dnu lestvice, osim Srbije, u poslednjih deset nema nijedne evropske države. („Tamo gde je sreća bila juče“, „Vreme“ 1178, od 1. avgusta 2013.)

Sreća se ovde traži u zagrljaju vlasti. Dok se Srbija, prema proceni Fiskalnog saveta, opasno približavala grčkom scenariju dužničke krize i dok se u izveštaju „European Health Consumer Index 2013“ (EHCI), koji je švedska ekspertska organizacija Health Consumer Powerhouse uradila za potrebe Evropskog parlamenta, tvrdilo da srpski zdravstveni sistem zauzima 35, poslednje, mesto u Evropi, popularnost vladajuće Srpske napredne stranke (koju neki analitičari nazivaju biroom za zapošljavanje, a protivnici prefarbanim radikalima evropočetnicima) – i njenog lidera naročito – vrtoglavo je 2013. rasla…

„BOLJE DA TE SE PLAŠE, NEGO DA TE VOLE„: „Vučić ostavlja utisak kao da sve zna i sve kontroliše. I politički protivnici i obični građani doživljavaju ga kao otelotvorenje ili ispostavu „Velikog Brata“ (što u neku ruku i jeste), koji zna sve njihove male i velike tajne, greške i grehove. Vučiću je poznata, ili je makar instinktivno sluti, Makijavelijeva preporuka vladaru „bolje da te se plaše, nego da te vole“. Uostalom, u strahu će ga možda neko i zavoleti, kao što su voleli – ili mislili da vole – Rankovića i Krcuna…“ (Godina „Gospodara Vučića“ Đorđe Vukadinović, „Vreme“ br. 1180, 15. avgust 2013.)

Masovno je obnavljano staro obožavanje policije: ako političar pokaže ozbiljnu nameru da će da hapsi, dobar je – ma koliko puta okrenuo ćurak naopako i obećanja pogazio.

Prvi potpredsednik vlade i koordinator svih službi je tome dao suštinski doprinos, a formalni šef prvog potpredsednika, premijer i ministar unutrašnjih poslova samo simbolički – kada se, polažući venac povodom 30 godina od smrti Aleksandra Rankovića, založio za njegovu rehabilitaciju.

Pojavljuju se međutim prigovori i na račun „čuvara naroda“:

„Nereformisani sektor bezbednosti, pre svega zbog nedovršenog i pravno neusaglašenog sistema demokratske kontrole i kompromitovanih kadrova, koji je i sam zahvaćen korupcijom, neće biti u stanju da ostvari ambiciozne zadatke koji su mu navodno dati…

Međunarodna organizacija Transparency International u izveštaju, objavljenom u januaru 2013. godine, svrstala je Srbiju u D+ grupu, kao zemlju sa visokim rizikom od korupcije u sistemu bezbednosti, zajedno sa zemljama poput Ukrajine, BiH, Kenije i Meksika. („Government Defence Anti-Corruption Index“, Transparency International 2013.) O korupciji u sistemu bezbednosti u Srbiji, čak i u jeku navodne sveobuhvatne borbe protiv korupcije, državni zvaničnici koji navodnu borbu navodno sprovode gotovo uopšte ne govore…“, piše u Izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji za 2013.

U „Vremenu“ („Dani afera“, 3. oktobra 2013) pisali smo kako su trajale kontroverze oko smene policijskog generala Dikića u julu ove godine, što je povezivano s dvostrukim ubistvom za koje je osumnjičen jedan žandar; kako su izbijale pa tonule u zaborav nerazjašnjene afere prisluškivanja, nerazjašnjene špekulacije o raznim pokušajima atentata, ili o ostavci policajca Bogdana Pušića (koji je u javnosti promovisan prilikom otvaranja „slučaja Mišković“) – i proče.

Priče o kontroverzama u policiji zapravo su ukazivale na nerasvetljeni deo političkih sukoba koji su tinjali u vladajućoj koaliciji, u kojoj je zabeleženo i zataškano tuce unutrašnjih sukoba: oko Južnog toka, oko „Srbijagasa“, oko GMO-a, oko kanala Morava–Vardar, oko lojalnosti koalicionih partnera, itd.

To se neće negativno bodovati, sve dok vladajućoj populističkoj koaliciji stiže podrška iz Evrope – kojom inače vladaju desne konzervativne partije.

Vlast koja je tačno i pedantno izvršavala obećanja data Briselu, u istoj proporciji u kojoj postupa suprotno od vlastitih predizbornih obećanja, dobila je višestruku satisfakciju – pripao joj je zadatak da ostvari program svojih protivnika, da preskoči „istorijsku stepenicu“ na „evropskom putu“ i vlastitu senku. Što spontano, što na sufliranje iz Brisela, vlast su podržali (pa se neki malo pokajali) i zagovornici „6. oktobra“ i lustracije, koje je pre dvanaest godina bilo teško obuzdati u njihovom poletu ka „tranzicionoj pravdi“.

Dok su gresi sadašnje vlasti iz devedesetih tonuli u zaborav, izgovore za svaki problem i neuspeh ona je tražila u „prošlom režimu“ – onom posle 2000.

Jedan od univerzalnih odgovora na svaku kritiku je glasio: „Ja pregovaram s Tačijem, a vi mi podmećete klipove u točkove…“

Ministri vladajuće koalicije manje-više su se držali formule „položi zakletvu i piši krivične prijave“. Umesto da polažu račun skupštini, ministri su prečesto grdili opozicione poslanike i pretili im. Kao da je radikalska formula „Laufer javlja“ dobila novu oficijelnu težinu.

TABLOIDI PRESUĐUJU KO JE NEVIN, A KO KRIMINALAC: Jato naprednjačkih pristalica se uvećavalo preletačima, možda i masovnije nego što se ranije dešavalo.

Sudeći po nekim viđenjima, i po lokalnim izbornim rezultatima pri niskoj izlaznosti, opozicija je bila u inferiornijem položaju nego u vreme kada su carovale parole „Grola i Peru, o banderu“.

„Moram da demantujem samog sebe od pre nekoliko nedelja kada mi se učinilo da ovde vlada duh Ilije Čvorovića, pogrešio sam. Ovo danas je kombinacija ‘Tvin Piksa’ i ‘Boljeg života’…“, objašnjavao je jedno svoje poslaničko pitanje 30. maja 2013. poslanik DS Borisav Stefanović.

Opoziciona Demokratska stranka je ponavljala, kad god je stizala od unutrašnjih trzavica, da je žrtva politički motivisanog progona. („Politički život opozicije: Hapšenja i igara“, „Vreme“ br. 1198, 19. decembar 2013.) Tamara Tripić, narodni poslanik DS-a, tvrdila je, 10. decembra, postavljajući poslaničko pitanje u Skupštini:

„Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin, a ko kriminalac, vodi u političke progone širom Srbije.

Sedamdeset troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS-a, ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena…“

Demokratska stranka je podsećala da je prvi potpredsednik vlade obećavao ono što mu je, navodno, obećavao lični prijatelj šeik i najavljivao da bi velika fabrika delova za avio-industriju u Pančevu trebalo da počne sa radom u junu i da izvozi delove u vrednosti od 400-500 miliona dolara. Postavilo se i pitanje: „Da li iko veruje da ozbiljna fabrika može da se izgradi za šest meseci i počne da isporučuje delove za ‘Boing’ i ‘Erbas’?“

Demokrate su upozoravale na to da je vlada za samo petnaest meseci Srbiju zadužila za pet milijardi evra, da se svakog dana zadužuje 11 miliona evra, a da je u budžetu za narednu godinu planirano novo zaduženje od 6,6 milijardi evra i da će deo tog novca biti iskorišćen za otpuštanje najmanje 60.000 radnika.

„Pošto u proteklih godinu i po dana nije došla nijedna nova investicija, danas je više nego jasno da se cela ekonomska politika vlade svela na iščekivanje šta će šeik obećati. Nakon što smo godinu dana slušali da će Srbija i Ujedinjeni Arapski Emirati hraniti ceo svet kroz projekat ‘Al Dahre’, očigledno je da će nas do beogradskih izbora zamajavati nerealnim projektom ‘Beograd na vodi’, koji neodoljivo podseća na projekat ‘Europolis’ Mire Marković iz devedesetih…“

Nije se taj glas daleko čuo u Srbiji godine 2013.

1. Beograd–Priština 2013: početak kraja, Srbija–EU 2014: početak početka

Početak pregovora o članstvu u EU, čije finale optimisti evropočetnici očekuju 2020, trošila je cele 2013. sav vazduh u Beogradu i u briselskim kancelarijama koje se bave Srbijom.

Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton izvestila je Evropsku komisiju o napretku u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

„Otišli smo dublje i dalje nego što sam očekivala“, rekla je Eštonova novinarima.

Ministri spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije odlučili su u utorak 17. decembra da pregovori o članstvu sa Srbijom počnu u januaru 2014.

U Pregovaračkom okviru, koji su ministri usvojili, kaže se i da će normalizacija odnosa Beograd–Priština biti podvrgnuta, evropskim novogovorom rečeno, skriningu, trakingu i evaluaciji u poglavlju 35 (ostala pitanja), koje će biti otvoreno u ranoj fazi pregovora, a zatvoreno među poslednjima.

Pojedini analitičari pominju da je pre briselskog odlučivanja Beogradu bio dostavljen takozvani britansko-nemački non paper, koji nije zvaničan, a kojim se zahteva da Srbija uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom.

Nemci i Britanci su u Briselu tražili da se 35. poglavlje poveže sa svim ostalim poglavljima, tako da svaki korak u evropskim integracijama bude uslovljen koracima u normalizaciji odnosa sa Prištinom.

U dokumentu je ipak navedeno i da će „normalizacija“ (uz „pravno obavezujući sporazum“, neku vrstu faktičkog priznanja Kosova) moći da bude uključena u druga poglavlja „u valjano opravdanim slučajevima“, kao i da „Srbija mora obezbediti da njen stav prema statusu Kosova ne stvara prepreke niti utiče na primenu ‘pravne tekovine’ EU od strane Srbije“. To je zašećereno time što je uz reč normalizacija pridodat, navodno kompromisni, izraz „sveobuhvatna“ umesto izraza „puna normalizacija“ koju su tražili Nemci – mada nije jasna razlika u značenju ta dva termina.

Kako će stvarno izgledati taj „pravno obavezujući dokument“ ne zna niko i njegov sadržaj će do daljega biti predmet uslovljavanja, ucena, nagovaranja, ubeđivanja, primoravanja i pohvaljivanja za primerno držanje, kao što je u onih osam meseci pre decembarskog samita bilo i u pripremi Sporazuma o glavnim principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Taj sporazum parafirali su 19. aprila premijeri Srbije i Kosova, Ivica Dačić i Hašim Tači, uz posredovanje Ketrin Ešton, kojoj je to bio možda jedini spoljnopolitički uspeh u 2013, uz učešće nenadležnog, ali nezaobilaznog Aleksandra Vučića, za tu priliku posebno pozvanog u Brisel.

Vlada Srbije je na taj sporazum o glavnim principima dala saglasnost u utorak 22. aprila, za šta je imala podršku svih parlamentarnih stranka osim DSS-a, koji je organizovao potpisivanje peticije, tražio referendum i pozivao vladu i predsednika da podnesu ostavke, a Ustavni sud da briselske sporazume proglasi neustavnim, o čemu se ova instanca nije oglašavala, čekajući da Skupština o tome donese ustavni zakon, kojim bi se briselski sporazumi nekako simbolički upakovali u ustavni sistem Srbije.

Izgleda da se decembarskom briselskom odlukom upravo ta namera osujećuje i to odredbom da Srbija mora posebno zajamčiti da njeno „usvojeno zakonodavstvo uključujući i njene geografske razmere, ne deluje protiv normalizacije odnosa sa Kosovom“.

U široj javnosti je oko toga bilo sporenja. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je, 22. aprila, apelovao na poslanike Skupštine Srbije i predsednika Srbije da odbace sporazum. Posle je patrijarh dao neki orden šefu Kancelarije za Kosovo Vulinu, koji je podneo ostavku zato što se nije slagao s briselskim sporazumom, a onda navalio na Srbe sa severa Kosova da poštuju odluku države Srbije da izađu na izbore, koje većina njih smatra „Tačijevim“.

Srbi sa severa Kosova su 22. aprila, na trgu Šumadija u Kosovskoj Mitrovici, na protestu pod nazivom „Sever Kosova i Metohije ostaje u Srbiji“ aklamacijom usvojili Deklaraciju Sabora srpskog naroda s porukom da ne prihvataju Briselski sporazum i tražili da se građani cele Srbije izjasne na referendumu o predloženom sporazumu. Srpska vlada je reagovala tako što je smenila neposlušne predsednike opština na severu Kosova i nije priznala Deklaraciju Sabora srpskog naroda, koji su oni bili sazvali.

Aprilski Sporazum o glavnim principima normalizacije predviđa da se formira Zajednica većinski srpskih opština na Kosovu, koja će imati osnivački statut, predsednika, skupštinu i ostvariti nadzor u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja.

Policija će biti jedinstvena i to će biti kosovska policija, u koju će biti uključeni i srpski policajci sa severa Kosova. Četiri opštine (Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić) biraće regionalnog komandira policije.

Predviđa se da pravosudne vlasti rade u okviru kosovskog pravnog okvira, ali su sredinom decembra još vođeni neuspešni pregovori o sudu u Mitrovici, koji Beograd tretira kao neku vrstu garancije za sudsku autonomiju Srba na severu Kosova.

Dve strane su se obavezale da se mora poštovati princip transparentnosti finansiranja srpskih institucija na Kosovu.

Tačka 14. Sporazuma kaže: „Dogovoreno je da nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU.“ Po tumačenjima vladinih funkcionera ta tačka nema nikakve veze s priznavanjem Kosova, a po kritičarima Sporazuma, to otvara kanal za pritisak na Srbiju da ne sprečava članstvo Kosova u UN-u, po modelu po kome svojevremeno Zapadna Nemačka nije priznavala Istočnu Nemačku, koja je bila članica UN-a.

Održani su lokalni izbori uz podršku OEBS-a i po zakonima Kosova, na koje se, posle intenzivnog ubeđivanja od strane srpske vlade, odazvao mali broj birača na severu Kosova, uz incidente u prvom krugu u nedelju 3. novembra.

2. Suđenje Miškoviću: Optužba i odbrana

Tužilaštvo za organizovani kriminal optužilo je Miroslava Miškovića, njegovog sina Marka i Mila Đuraškovića da su kao saizvršioci počinili krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica i za utaju poreza, a druga lica za saučesništvo i pomaganje. Suđenje je počelo u Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu 14. novembra čitanjem optužnice i nastavljeno 15. novembra iznošenjem odbrane prvooptuženog Miroslava Miškovića.

U optužnici se kaže:

„U periodu od 2005. do 2010. godine, u Beogradu i Nišu, Miroslav Mišković, Milo Đurašković i Marko Mišković kao odgovorna lica u pravnim licima ‘Sheer korporacija’, ‘Nibens korporacija’, Preduzeću za puteve ‘Niš’, ‘Hemslade Trading Limited’, ‘Mega Investment Fund’ B.V. i u drugim, sa njima povezanim pravnim licima, iskorišćavanjem svojih položaja i ovlašćenja proisteklih iz funkcije, vlasništva i uloženih finansijskih sredstava u navedena pravna lica, po prethodnom dogovoru planirali, koordinirali i usmeravali njihovu delatnost vršeći poslove upravljanja i nadzora nad njima i njihovom imovinom i time sebi i drugom pribavili protivpravnu imovinsku korist u ukupnoj vrednosti preko 200.000.000,00 dinara…“

Tužilac dalje navodi: „Miroslav Mišković (su) u svojstvu vlasnika, kontrolnog člana i direktora ‘Hemslade Trading Limited’, ‘Hitomi financial limited’ i ‘Delta M’, Milo Đurašković u svojstvu vlasnika, kontrolnog člana i direktora ‘Sheer korporacije’ i ‘Nibens korporacije’, a Marko Mišković u svojstvu vlasnika i kontrolnog člana ‘Parmidoli investment corp’, ‘Mega Investment Fund’ B.V., ‘Mega invest’ d.o.o. i ‘Mercuren group’ i istovremeno, delujući zajedno kao kontrolni akcionari u PZP ‘Niš’ i PZP ‘Beograd’, a preko njih i u ostalim putarskim preduzećima iz sistema ‘Nibens grupe’, sa pravima, obavezama i ograničenjima koja kao kontrolni akcionari imaju prema odredbama Zakona o privrednim društvima, stvarajući privid da je reč o zakonitim pravnim poslovima između povezanih pravnih lica, nezakonito uvećavali vrednost kapitala i izvlačili finansijska sredstva i imovinu iz putarskih preduzeća, radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi sebi, kao i privrednim društvima u njihovom vlasništvu koja deluju pod njihovom kontrolom, uz istovremeno pričinjenu štetu preduzećima za puteve koja su bila u postupku privatizacije, bankama i drugim poveriocima…“

Prvooptuženi Miroslav Mišković, za koga do tada nije važilo medijsko pravilo da se mora čuti i druga strana, pobijao je optužnicu:

„Optužuju me da smo se, navodno, Milo Đurašković i ja 2005. godine dogovorili kako da izvučemo pare iz putarskih preduzeća preko kredita UniCredit banke od 25 miliona evra i da su zbog toga putarska preduzeća upala u finansijske teškoće 2011. i 2012. godine. A ja pitam kako smo uložili 60 miliona evra, da izvučemo 16? To nije logično, kao što nije logično mešati ulogu finansijskog i strateškog investitora.

Koliko je logično i ovo: Putarska preduzeća su, prema konsolidovanom bilansu, 2007. godine pravila 270 miliona prihoda i imala profit od 32 miliona evra. Mogli smo da legalno podelimo dobit i da dobijemo više od ovog što nam tužilaštvo pripisuje kao nelegalnu dobit. Ako nam je cilj bio izvlačenje para, zašto to nismo uradili?!…

Ja moram da vam priznam: iako sam predsednik kompanije, ja se u poresku politiku ne razumem. Mi smo angažovali najpoznatiju svetsku kuću za poreska pitanja, KPMG, i oni vode računa o poreskim obavezama i Deltinim i mojim lično. Oni tvrde u svom izveštaju da ovde nikakvog poreskog prekršaja nema. I to ne samo oni, već i eksperti sa Pravnog fakulteta, zatim eksperti koji su radili na pisanju i primeni Zakona. Mi smo ponudili četiri kvalifikovana mišljenja, ali tužilaštvo je sve to odbacilo.

Porez za koji sam ja optužen nikad nikome u Srbiji nije niti obračunat niti naplaćen. Zato što ne postoji.

Tužilaštvo nas optužuje da smo činjenice oko ove transakcije prikrivali kako bismo utajili porez iako je cela transakcija bila prijavljena svim nadležnim državnim organima, pa i poreskim.

Opet nije jasno da li smo utajili porez ili smo ga prijavili, i kako neko može da odgovara za poresku utaju ako je prijavio porez? Molim tužilaštvo da se odluči da li smo prijavili porez ili nismo.

Poreska inspekcija je pre nekoliko godina utvrdila da ovde poreza nema, a onda je isti inspektor sada utvrdio da smo bili obavezni da platimo porez. Da li je to pravna sigurnost o kojoj svi govorimo?“

Miroslav Mišković je zahvaljujući kauciji od 12 miliona evra u kešu pušten u utorak 23. jula 2013. iz pritvora Okružnog zatvora u Beogradu, u kome je držan od 12. decembra 2012. Ustavni sud Republike Srbije usvojio je 3. oktobra ustavnu žalbu i utvrdio da je produžavanje pritvora Miroslavu Miškoviću bilo protivno Ustavu Republike Srbije, koji trajanje pritvora ograničava na šest meseci, i suprotno praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Miškoviću je krajem godine vraćen pasoš. Vučić na to izjavljuje da mu ništa nije jasno. Sudija Vladimir Vučinić je nakon medijske bure koja se oko toga podigla izjavio da je pasoš vraćen na osnovu zakona i procene stanja u predmetu. Upozorio je da mu se na perfidan način pripisuje nezakonitost u proceduri, što doživljava kao pritisak.

Rečenicu „Nije Mišković jači od države!“ često je u toku istražnog procesa i sudskog postupka na javnim skupovima i nastupima u medijima izgovarao potpredsednik vlade i koordinator službi bezbednosti, i ministar pravde i drugi, što je slučaju Mišković davalo političku konotaciju. Pronaprednjački tabloidi i funkcioneri SNS-a su političkim protivnicima raznog kalibra (od Đilasa do Cvijana) više puta prišivali zavereničko savezništvo s Miškovićem. Kompanija Delta je u tom kontekstu bar u dva navrata saopštavala da se Miroslav Mišković bavi biznisom i ne meša u politiku.

3. Rekonstrukcija vlade i cab for hire

Mlađan Dinkić je održao tradiciju – da započne mandat u vlasti, a da nove izbore dočeka u opoziciji. Posle trojnog sastanka čelnika vladajuće koalicije u utorak 30. jula premijer Ivica Dačić je saopštio da Mlađan Dinkić i Ujedinjeni regioni Srbije više nisu deo vladajuće koalicije.

Tempo rekonstrukcije vlade diktirao je Aleksandar Vučić koji je preuzeo političku odgovornost i za privredni resor i angažovao strane savetnike: ex-predsednika Međunarodnog monetarnog fonda Dominika Stros Kana, ex-kancelara Austrije Alfreda Guzenbauera i bivšeg šefa italijanske diplomatije i nekadašnjeg potpredsednika Evropske komisije Franka Fratinija.

Među imenima novih ministara najviše pažnje je bilo posvećeno Lazaru Krstiću, ministru finansija, koji je diplomirao magna cum laude matematiku i etiku, politiku i ekonomiju 2007. godine na Univerzitetu Jejl u Americi, a od 2007. do imenovanja na funkciju ministra finansija radio je u vodećoj svetskoj konsultantskoj kući McKinsey&Company, u istoj kompaniji u kojoj je svojevremeno radio DOS-ov ministar Božidar Đelić…

Imenovanje Krstića je od strane vlasti i većine medija reklamirano kao zaokret vlade ka ekspertskom znanju, a Dragoljub Žarković je u uvodniku napisao („Vreme“ br. 1188, 10. oktobar 2013): „Za ono što je pripalo Lazaru Krstiću da saopšti kao reformske mere vlade nije mu trebao Jejl. Megatrend bi bio dovoljan. Ali, ovi na vlasti zadovoljno trljaju ruke. Počelo je, počelo… A u suštini nije počelo ni grebanje po pokorici suštinskih srpskih ekonomskih problema…“

4. Za Beograd, s firmom „Krstić“

Nakon dvanaestomesečne tabloidne hajke, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, smenjen je većinom glasova odbornika Skupštine grada u utorak 24. septembra 2013.

Zahtev da se smeni gradonačelnik odbornicima je obrazložio šef odbornika opozicionog SNS-a Aleksandar Jovičić, a podržali su ga odbornici Demokratske stranke Srbije, jedna odbornica SPO-a, potom Socijalističke partije Srbije (SPS-PUPS-JS), koja je napustila koaliciju u Beogradu uz obrazloženje da ne može ostati u gradskoj koaliciji zato što Đilas kao predsednik DS-a kritikuje vladu Ivice Dačića, a podršku da se zahtev stavi na dnevni red dala je i Sandra Dosković.

U predlogu za razrešenje gradonačelnika navodi se da Dragan Đilas snosi najveću odgovornost za finansijsku situaciju u Beogradu i za „činjenicu da je ugrožen razvoj grada i njegovo svakodnevno funkcionisanje“. Predsednik beogradskog odbora SNS-a Nebojša Stefanović poručio je da se vlast gradonačelnika Đilasa u Beogradu prethodnih godina bavila jedino rušenjem grada, da je 2008. godine u budžetu Beograda postojao suficit i do milijardu evra, a da je sada u deficitu od oko 500 miliona evra, da su najveća zaduženja bila tokom 2009, 2010. i 2011. godine i da su ona veća od 644 miliona evra, te da se boji da je sa dugovima javnih preduzeća zaduženost veća od 800-900 miliona evra.

Đilas je tvrdio da njegovi oponenti iznose netačne podatke o zaduženosti Beograda – i naveo da se Beograd prethodnih pet godina zadužio 315 miliona evra, investirao u kapitalne objekte 1,36 milijardi evra, da Beograd duguje 398 miliona evra, i da je to zvaničan podatak Vlade Srbije, a ne 800 miliona, kako tvrde naprednjaci. Naglašavao je i da njegova smena pokazuje da zemlja polako klizi u diktaturu i jednopartijski sistem.

5. Južni tok: „Dugo ste čekali, počnite“

Kad je predsednik Srbije 24. novembra izdao komandu, po jedan ruski i srpski zavarivač počeli su da zavaruju jednu gasovodnu cev u Šajkašu, čime su simbolično počeli radovi na izgradnji gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju, koji stvarno treba da počnu na proleće 2014.

Na ceremoniji održanoj u Palati „Srbija“ prisustvovao je državni vrh, ali nije bilo bivšeg premijera Vojislava Koštunice, ni bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji su taj posao ugovorili 2008. godine.

Zorana Mihajlović (koja je ranije lobirala za konkurentski gasovod „Nabuko“) na tečnom ruskom jeziku je citirala Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve nesrećne porodice su nesrećne na svoj način…“, da bi rekla da „iz naše prapostojbine“ sada stiže energent koji će predstavljati krvotok razvoja i da sve zemlje koje „Južni tok“ spaja čine jednu veliku porodicu.

„Južni tok“ je predstavljen 23. juna 2007. godine, kada su izvršni direktor italijanske energetske kompanije „Eni“ Paolo Skaroni i, tada potpredsednik, a sada prvi čovek ruskog „Gasproma“ Aleksandar Medvedev, potpisali u Rimu Memorandum o razumevanju o izgradnji ovog gasovoda. Krajem iste godine tadašnji predsednici vlada Italije i Rusije Silvio Berluskoni i Vladimir Putin potpisali su ugovor o formiranju zajedničke kompanije za projektovanje i izradu studije izvodljivosti, a u januaru sledeće godine „Gasprom“ i „Eni“ registrovali su u Cugu u Švajcarskoj i zajedničko preduzeće „South Stream AG“.

Godine 2009. u vreme nove rusko-ukrajinske gasne krize, u projekat su se uključili i nemački „Vinteršal“ i francuski EDF sa po 15 odsto udela, „Gasprom“ je zadržao svoju polovinu, „Eni“ 20 odsto.

Rusija je potpisala niz političko-ekonomskih sporazuma: sa Bugarskom u januaru 2008, sa Srbijom u januaru 2008; s Mađarskom u februaru 2008; s Grčkom u aprilu 2008 (2012. više nije bilo jasno da li će se realizovati krak „Južnog toka“ ka jugu Italije), sa Slovenijom u novembru 2009; sa Hrvatskom u martu 2010. i sa Austrijom u aprilu 2010.

Sporazumima je predviđeno osnivanje mešovitih kompanija za izgradnju gasovoda u svakoj od zemalja potpisnica po principu pola-pola, sem u Srbiji gde je taj odnos 51:49 u korist ruske kompanije.

Radi izgradnje gasovoda ruski „Gasprom“ će u prvom kvartalu 2014. godine „Srbijagasu“ dati kredit od 175 miliona, sa zalogom na buduće prihode „Južnog toka“ u Srbiji. „Gasprom“ će zakupiti praktično 100 odsto kapaciteta po sistemu „puno za prazno“, u sledećih 25 godina.

Po rečima generalnog direktora „Srbijagasa“ Dušana Bajatovića, krajem februara sledeće godine na računu zajedničkog preduzeća „South Stream Serbia“ trebalo bi da bude 500 miliona evra, što je dovoljno za realizaciju ovog projekta tokom 2014.

Međutim, „Treći energetski paket EU“, koji je stupio na snagu 3. marta 2011, zabranjuje da jedna ista kompanija bude i snabdevač gasa i vlasnik transportnog sistema. Rusija se tome protivi, pa su najavljeni pregovori EU–Rusija u januaru 2014. u Briselu. Oni traže da „Južni tok“ kao međudržavni projekat bude izuzet iz „Trećeg paketa“, kao što je izuzet i „Severni tok“… U štampi se pojavilo nekoliko izjava briselskih političara, stranih eksperata (ili lobista) da će „Južni tok“ predstavljati prepreku u pregovorima o članstvu sa EU, jer je Srbija kao kandidat podložnija pritiscima od članica EU kroz koje gasovod prolazi.

6. „Aeroput„, JAT, „JAT ervejz“ – „Er Srbija“

Jugoslovenski aerotransport (JAT) je 26. oktobra 2013. zamenila nova kompanija „Er Srbija“. Toj promeni, u kojoj jedan kultni ex-YU simbol zamenjuje srpski, posvetili smo dužnu pažnju (Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva: „Aeroput, svetski a naš“, „Vreme“ br. 1179; „Od Aeroputa do JAT-a i Er Srbije“, „Vreme“ 1180, dr Saša Marković).

Putnički avionski saobraćaj je u Kraljevini SHS počeo 1918. poštanskim letovima između Beograda, Novog Sada, Niša i Skoplja. Na inicijativu beogradskog Aerokluba, formirano je 17. juna 1927. društvo „Aeroput“, čije je osnivanje jako pomogao inženjer Tadija Sondermajer, koji je zajedno s pilotom Leonidom Bajdakom obavio etapni let avionom od Pariza do Bombaja, na kraju koga ih je 30.000 Beograđana dočekalo kao heroje na aerodromu ispod Bežanijske kose.

Prva domaća vazdušna linija, između Beograda i Zagreba, uspostavljena je 15. februara 1928, a prva međunarodna linija za Beč. Do 1941. „Aeroput“ je uspostavio linije do Graca, Praga, Milana, Budimpešte, Sofije i Tirane…

„Aeroput“ je prestao da leti početkom Drugog svetskog rata.

„Jugoslovenski aero-transport“ (JAT) formiran je 1. aprila 1947. Osamdesetih godina prošlog veka prevozio je više od pet miliona putnika godišnje i leteo na 80 destinacija na pet kontinenata (19 domaćih, 45 evro-mediteranskih i 16 dugolinijskih).

Pod sankcijama UN JAT je 1992. obustavio sav međunarodni saobraćaj i leteo samo na domaćim linijama između Beograda, Podgorice, Tivta, Niša, Prištine i Užica. Međunarodni saobraćaj JAT je obnovio oktobra 1994…

JAT („Yugoslav Airlines“) 8. avgusta 2003. menja naziv u Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT ervejz“.

Zbog loših poslovnih rezultata i nagomilanih dugova u više navrata je razmatrana sudbina JAT-a, i najavljivana je njegova privatizacija. Govorilo se o interesovanju ruskog „Aeroflota“ i turskog „Tirkiš erlajnsa“.

„Jat ervejz“ od 26. oktobra 2013. leti pod nazivom i sa oznakama „Air Serbia“ (Er Srbija). Reklamiran je kao nacionalna avio-kompanija Republike Srbije. Većinski vlasnik je Vlada Republike Srbije (51 odsto), a suvlasnik (sa 49 odsto) je „Etihad ervejz“, nacionalni avio-prevoznik Ujedinjenih Arapskih Emirata, uz menadžerski ugovor na pet godina.

Prvi let putničkog aviona s novim oznakama nad Beogradom, u pratnji vojnih lovaca pratio je toliki publicitet kao da avion prvi put leti nad Srbijom. Kako smo pisali („Vreme“ br. 1189, 17. oktobar 2013) dva vazduhoplova za kompaniju novog imena su nabavljena iz tzv. skladišta pod vedrim nebom (open air storage) u Arizoni, SAD, i ranije su letela za meksičku niskotarifnu avio-kompaniju Volaris. Jedan od njih je proizveden 1999. i leteo je do 2006. godine kada je uskladišten a drugi je godinu dana mlađi.

Inače zbog povoljnih atmosferskih uslova (malo padavina, niska vlažnost), Arizona je poznata po skladištenju na duži period kako putničkih tako i vojnih letelica.

Najavljivana je nabavka novih aviona. Avio-kompanija Etihad ervejz objavila je sredinom novembra da je naručila od kompanije „Boing“ 56 novih aviona, a od „Erbasa“ 87 letelica.

„Er Srbija“ trenutno saobraćaj obavlja flotom od 15 aviona – deset aviona „boing 737-300“, četiri ATR-72 i jedan „erbas A319“. Najavljuje da će do kraja 2013. nabaviti šest aviona tipa „erbas“ i još četiri tokom 2014. godine.

7. Ministar i aflatoksin M1

Ministarstvo poljoprivrede u januaru 2013. ni posle šest meseci zakašnjenja nije priznalo da u jesen 2013. nije na vreme kontrolisalo kvalitet kukuruza za stočnu hranu, koji je zbog nepovoljnih klimatskih uslova 2012. bio buđav, što je za posledicu imalo povećanu koncentraciju aflatoksina M1 u mleku. Na upozorenja pokrajinskog sekretara za poljoprivredu Gorana Ješića da mleko sadrži nedozvoljene koncentracije aflatoksina M1 vladajuća garnitura je reagovala optužbama za zaveru uperenu protiv domaće poljoprivrede, malih proizvođača mleka i velikih mlekara, a navodno u korist GMO lobija i uvoznika.

Brzo je izmenjen pravilnik i privremeno je dozvoljena desetostruko veća koncentraciju aflatoksina M1, najjačeg prirodnog kancerogena.

Po Pravilniku iz 2011. u Srbiji je do 28. februara 2013. maksimalna dozvoljena koncentracija aflatoksina M1 u sirovom mleku, termički obrađenom mleku i mleku za proizvodnju mlečnih proizvoda bila 0,05 μg/kg.

Od 28. februara 2013. je 0,5 μg/kg.

Na teritoriji Evropske unije („Comission Regulacion (EC) NO 1881/2006“) granična vrednost za aflatoksin М1 je 0,050 μg/l kod svežeg mleka, termički obrađenog i fabričkog mleka, kao i 0,025μg/l u hrani za bebe.

Evropski standardi, deset puta stroži od američkih, uvedeni su nakon dugih istraživanja koja su počela još u šezdesetim godinama devetnaestog veka (videti: The Histopathology of Turkey „X“ Disease in Great Britain C. C. Wannop, Avian Diseases Vol. 5, No. 4, Nov., 1961, pp. 371–381).

Ministar poljoprivrede Goran Knežević je u Skupštini tvrdio da je vanrednu meru doneo u vanrednim okolnostima. Da promenom uredbe nije dozvoljena ta desetostruko veća koncentracija aflatoksina M1 u mleku, stotine hiljada malih proizvođača mleka koji žive od dve-tri krave ne bi moglo da proda svoje mleko, a hiljade i hiljade ratara ne bi imali kome da prodaju svoj kukuruz, a na policama bi bilo strano mleko, tvrdio je ministar Knežević, naglašavajući: „Ništa se neće dogoditi ako građani nastave da piju mleko sa 0,5 mikrograma po litru mleka, jer isti standard ima tri četvrtine sveta – a standard od 0,05, uz EU, još samo Južnoafrička Republika.“ Onda su ministri navalili da piju mleko pred TV kamerama.

Nakon kampanje protiv raznih zaverenika i lobista, i GMO hrane, u kojoj su naglašavane štete po proizvođače mleka, a zabašurivane moguće posledice po javno zdravlje, o aflatoksinu M1 se nije tokom godine mnogo govorilo u javnosti, niti su objavljivani rezultati laboratorijskih analiza, ako ih je neko uopšte radio. Pre nego što je novi rod kukuruza 2013. bio skinut s njiva, objavljeno je da aflatoksina u kukuruzu nema. Ono što nisu radile asocijacije potrošača i institucije za zaštitu javnog zdravlja u Srbiji radio je očito neko u Briselu.

Knežević je tiho smenjen tokom rekonstrukcije vlade.

Novi ministar poljoprivrede, prof. dr Dragan Glamončić, koji je stručnim mišljenjem u januaru 2013. odobravao Kneževićevu odluku o povećanje dozvoljene granice aflatoksina u mleku, najavio je da će u prvoj polovini 2014. Srbija vratiti standard na 0,05 mikrograma po kilogramu aflatoksina, kao što je i ranije bilo. Vest o tome preneo je prvo neki dopisnik iz Brisela.

Nacionalni savet za bezbednost hrane u Srbiji još nije formiran iako je to bila zakonska obaveza iz 2009. godine.

8. Sahrana Jovanke Broz i krađa ordena

Jovanka Broz, supruga nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, umrla je u nedelju, 20. oktobra, u 11.45, posle teške bolesti, u 89. godini života. Ona je u Klinički centar Srbije u izuzetno teškom stanju primljena 23. avgusta ove godine. Priključena je na aparat za veštačko disanje. Dva meseca kasnije nastupilo je pogoršanje svih vitalnih sistema.

Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. selu Pećanima, u Lici, kao drugo dete u porodici Milana i Milice Budisavljević. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije.

Jovanka je nosilac Partizanske spomenice 1941. U partizane je otišla sa 17 godina. Bila je borac Šeste ličke i Prve ženske čete. U 21. godini je dobila dva ordena za hrabrost. Bila je najmlađi major JNA, a kasnije je dobila čin potpukovnika JNA.

Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.

U Maršalatu je radila od 1946. Negovala je Tita tokom njegove bolesti nakon operacije jetre 1951.

Dvadesetosmogodišnja Jovanka i 32 godine stariji Tito venčali su se 15. aprila 1952. u vili „Dunavka“ u Iloku, sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjinim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Javnosti je predstavljena kao prva dama 1953, tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Tokom 1970-ih odnos Tita i Jovanke postao je tema oštrih političkih kontroverzi. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata među njegovim saradnicima; a tadašnji politički i partijski vrh suprotno: da je ona radila protiv svog supruga i da je sa generalom Đokom Jovanićem i srpskim generalima pripremala puč, što po svoj prilici nije bilo tačno.

Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Za obavešteniju javnost bilo je intrigantno to što nije putovala s Titom u SSSR, Severnu Koreju i Kinu 1978. U daljem toku Titovog života faktički je bila u kućnom pritvoru, a Tito navodno više nije svratio u rezidenciju u Užičkoj ulici u Beogradu, već je, navodno, za vreme sve ređih boravaka u Beogradu spavao u Kući cveća, u kojoj je i sahranjen.

Prema izveštaju iz 1988. godine napisanom za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki.

Nisu joj dozvolili da u Ljubljani 1980. poseti na smrt bolesnog Tita.

Nakratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine, vidno potresena. Navodno joj je dozvoljeno da prisustvuje sahrani na insistiranje Indire Gandi.

Tri meseca posle Titove smrti, 27. jula 1980. službena lica su upala u rezidenciju u Užičkoj 15 (pre rata vila inženjera Ackovića, srušena u NATO bombardovanju 1999). Ispreturali su rezidenciju, konfiskovali Jovankinu imovinu i oduzeli joj lične stvari. Prisilili su je da se preseli u Bulevar mira 75, u neuslovnu za stanovanje vilu „Bor“ od 750 kvadrata, u koji su nekada smeštani oni koji su čekali na audijenciju u Belom dvoru, a koja je vremenom počela da prokišnjava.

Mada je Skupština SFRJ donela poseban zakon o njenom statusu, takozvani „lex Jovanka“, po kome je ona dobila platu u visini člana Predsedništva SFRJ, faktički status Jovanke Broz u poslednjim decenijama života nije bio regulisan. Dugo je živela bez ličnih dokumenata i nije mogla da ostvari svoja nasledna, imovinska i građanska prava. Ličnu kartu i pasoš je dobila tek 6. jula 2009, gotovo 30 godina nakon Titove smrti.

Svi pokloni koje je Tito dobio proglašeni su posebnim zakonom za državnu imovinu, što ona nije priznavala i tražila je da se Titova imovina podeli između nje i Titovih potomaka. Ustavni sud je 2000. godine proglasio neustavnim Zakon o upravljanju stvarima u društvenoj svojini kojim je imovina Josipa Broza proglašena za državnu. Tada je otvoren novi proces, u kome je iznova trebalo utvrditi šta su lične stvari bivšeg predsednika SFRJ. Taj proces još traje. Slovenci se uključuju u proces i na osnovu sukcesije traže deo te imovine.

Jovanka Broz sahranjena je 26. oktobra uz vojne počasti u Kući cveća u Beogradu pored Titovog groba, uz melodiju pesme italijanskih antifašista 1943-45. „O bela ćao“. Počasnu stražu dali su pripadnici Šeste ličke divizije u kojoj se Jovanka borila i pripadnici Garde.

Pet odlikovanja, dva ratna i tri mirnodopska, među kojima su Medalja borca, Partizanska spomenica i ordenje za hrabrost Jovanke Broz ukradeni su nakon sahrane iz prostorije u memorijalnom kompleksu. Tri odlikovanja i nisu bila Jovankina, već su ih pozajmili Jovankini saborci da bi umesto zagubljenih Jovankinih ordena bili izloženi tokom pogrebnih svečanosti.

9. Masovno ubistvo u Velikoj Ivanči

Trinaestoro ljudi, među kojima i dvogodišnjeg dečaka, ubio je u utorak, 9. aprila ujutru, u selu Velika Ivanča kod Mladenovca, iz vatrenog oružja, šezdesetogodišnji Ljubiša Bogdanović. Poubijao je rodbinu koja živi u pet kuća.

Kad je policija stigla u selo, Ljubiša Bogdanović je pucao sebi u glavu – i umro u KC Beograd.

Episkop šumadijski Jovan je u govoru nad samrtnim odrom rekao da se o tragediji u Velikoj Ivanči „jezik koči i razum sužava“, a da se svi treba da se zapitaju kako žive, da li brinu o drugima, da li su spremni da pomognu, žrtvuju se, praštaju, vole, uteše…

Psiholozi i neuropsihijatri su navodili bar deset faktora rizika koji su mogli dovesti do masakra u Velikoj Ivanči:

1) Tolerisanje nasilja u porodici;

2) Potisnuta depresija;

3) Nerešeni porodični konflikti;

4) Posttraumatski stres zbog boravka na ratištu;

5) Samoubistvo u porodici;

6) Poremećaj strukture ličnosti

7) Držanje oružja u kući;

8) Skučenost života na selu;

9) Gubitak posla;

10) Traumatično detinjstvo…

Prema podacima Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006. godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice, pisali smo u Vremenu br. 893. 1. februara 2007. pod naslovom „Unutrašnji mrak“.

Oko 300.000 osoba u Srbiji pati od mentalnih poremećaja, a tek deseti deo je obuhvaćen medicinskim tretmanom.

U porastu su depresija (prenošena su upozorenja lekara da bi ona do 2020. godine mogla biti druga najčešća bolest u našoj zemlji), zatim anksioznost, psihosomatske bolesti, agresija, nasilje i suicid, kao upotreba lekova za smirenje. Kao najčešći simptomi depresije pominjani su: pesimizam, osećaj nesreće, bede, neuspešnosti, bezvoljnosti, ružnoće, bezvrednosti života, suicidalne misli.

10. Poništena mala matura

Mala matura, koja se u Srbiji polaže od školske 2011/12, poništena je i rezultati sa ispita neće se uzimati u obzir prilikom upisa u srednje škole, odlučila je 24. juna Republička ispitna komisija. Mala matura je poništena nakon što je policija pronašla originalne testove za polaganje male mature ukradene iz štamparije „Službenog glasnika“ u periodu od 5. do 12. juna i podnela i krivične prijave protiv tri osobe odgovorne za krađu.

Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Žarko Obradović, na koga je vršen pritisak da zbog afere podnese ostavku, nakon rekonstrukcije vlade nije više na ministarskom položaju.

Ta krađa testova iz specifičnog ugla ukazuje na to kako lako propadaju napori u popravljanju stanja u osnovnom obrazovanju i vaspitanju.

To stanje nisu popravile ni reakcije na prethodne afere (slučaj „Indeks“, kupovina ispita na Pravnom fakultetu u Kragujevcu je potonuo s maratonskim sudskim procesom koji zastareva).

U Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine se inače ukazuje na dublje uzroke krize obrazovanja: opšte siromaštvo u zemlji, produbljivanje razlika (oštrine i dubine siromaštva) između sela i grada; ugroženost porodica s decom; mali BDP i stalni budžetski deficit; fakat da se zbog čestih političkih promena prekida kontinuitet u sprovođenju neophodnih promena u obrazovanju; činjenica da dnevna politika veoma utiče na obrazovanje i odluke koje se u njemu donose; nedovoljno vrednovanje obrazovanja u odnosu na značaj doprinosa društvenom razvoju; činjenica da su ukupna ulaganja Republike Srbije za prosvetu, istraživanje i razvoj ispod proseka EU (3,5 odsto BDP, naspram oko šest odsto u zemljama OECD) Francuska Republika, na primer, za obrazovanje izdvaja 100 milijardi evra, a Republika Srbija samo jednu…

Aleksandar Vučić fotomontaža: vreme / ih