Kad mrtva publika lajkuje

Da se popularnost, a tako i uticaj, na internetu može kupiti, šira svetska javnost je saznala tokom ovogodišnjih izbora za predsednika SAD. Internet stručnjak iz te zemlje Zak Grin 21. jula je primetio da se broj pratilaca na Tviter profilu kandidata Mita Romnija za jedan dan povećao za više od 100.000. Do tada je rast bio hiljadu do dve na dan… Ova promena je odmah nazvana „kupovinom pratilaca“ kojom je Romni, da nije primećena, mogao da ugrabi neki politički poen protiv svog konkurenta Baraka Obame.

Tri dana posle otkrivanja Romnijevog tviteraškog skandala, i u Srbiji je sličan slučaj privukao pažnju: estradni mediji su otkrili da je pevačica Jelena Karleuša preko noći postala popularnija za oko 20.000 pratilaca.

Ipak, oba slučaja pumpanja popularnosti su demantovana. „Naravno da nisam kupovala folovere. Neko je platio 100 evrića da bi mi napakostio. Ali, kad malo bolje razmislim, kome bre ja da se pravdam?!“, tvitnula je Karleuša braneći se realnim objašnjenjem. Zak Mofat, šef Romnijeve kampanje, bio je uzdržaniji: „Ne kupujemo Tviter pratioce.“

Stručnjaci iz Srbije kažu da je ovaj fenomen kupovine lajkova na Fejsbuku, folovera na Tviteru i pregleda na Jutjubu – poslovno besmislen, nemoralan, ali da je, donekle, legalan.

MOJ PRIJATELJ BOT: „Fenomen kupovine popularnosti na internetu postoji pet godina, ali – u većoj meri – možda poslednje tri. To je nešto čemu pribegavaju neki konsultanti, kompanije, brendovi ili individue poput poznatih ličnosti sa estrade i iz politike i šou-biznisa“, kaže za „Vreme“ Igor Savić, direktor digitalnog odeljenja beogradske PR agencije „Egzekjutiv“ (Executive Group) koje se bavi upravo digitalnim marketingom, onlajn PR-om, komunikacijama na društvenim mrežama…

Direktorka sajta Medija centra (www.mc.rs) Vesna Opavski kaže da su kupljeni lajkovi i foloveri kao kvalitetna, jaka šminka koja sakriva manjkavosti u svetu internet komunikacija. Iako je protiv toga, kaže da takva trgovina može da donose neke koristi: „Stavimo se u ulogu brzopletog kupca koji se dvoumi između dva, njemu nepoznata preduzeća radi poručivanja određenog proizvoda ili usluge. Ne mogu da ne pomislim koliki je procenat onih koji bi kontaktirali stranicu koja ima više lajkova ili pratilaca. Druga moguća dobit kupovine lajkova mogla bi biti mogućnost stranice da se hvali njihovim brojem, a treća je visoka pozicija na Gugl pretrazi za Fejsbuk stranice sa većim brojem lajkova.“

Kako to izgleda u praksi?

Lajkovi (likes), pratioci (followers) i pregledi (views) mogu se kupiti vrlo jednostavno i jeftino. Kao primer za ilustraciju uzećemo sajt www.fanmenow.com koji se suštinski ne razlikuje od drugih istonamenskih.

Na početku izaberete na kojoj društvenoj mreži želite da postanete popularniji (osim tri pomenute, možete izabrati i Instagram). Za Tviter, najmanje što možete da kupite je 1000 pratilaca (10 dolara), a najviše milion (1750 dolara). Da bi vašu stranicu na Fejsbuku lajkovalo 500 ljudi, morate platiti 15 dolara, a 10.000 košta 215. Na Jutjubu možete da kupite preglede, komentare, lajkove i pratioce. Dva miliona pregleda je 2400 dolara…

Između toga što kupujete – postoji kvalitativna razlika. Postoje botovi (roboti; u ovom slučaju softverski, veštački profili korisnika društvenih mreža) kojima upravlja programer i koji apsolutno ne služe ničemu osim da nominalno povećaju brojčanike pregleda, lajkova… Sa druge strane, mogu se kupiti i stvarni profili. To su uglavnom korisnici iz Kine, Indije, Indonezije, i u poslednje vreme Turske. Tada su vaši novi (kupljeni) prijatelji donekle aktivni na društvenim mrežama pa izgledaju življe od botova.

„Osim varijante da mrtvu publiku (botove ili profile iz Azije) kupujete na specijalizovanim sajtovima, fanove možete prikupiti i na nekim domaćim vrlo posećenim i popularnim zabavnim Fejsbuk stranicama, koje, recimo, imaju nazive: „Najsmešnije slike“, „Zanimljivi klipovi“… Na zidu tih stranica, ili direktnim slanjem poruka, reklamirate neki sajt ili drugu Fejsbuk stranicu sa molbom: „Lajkujete ovo“. Cilj je da određeni postotak od ukupnog broja fanova stranice „Zanimljive slike“ klikne na tu stranicu koja se reklamira i tako joj poveća broj poseta – podigne joj popularnost. To, suštinski, nisu mrtvi profili, to su pravi ljudi, uz to su iz Srbije, ali sa druge strane, ti ljudi su na stranicu dovučeni na nelegitiman način i neće se na njoj zadržati jer ih to – ne interesuje“, objašnjava Igor Savić iz „Egzekjutiva“.

Većina ovih trgovaca popularnošću ne traži šifru profila koji želite da „napumpate“ pa zbog toga može da se desi ono što tvrdi Karleuša – da je neko drugi kupio pratioce njenog profila sa namerom da se to sazna i da joj na taj način naškodi. „Reputacija na internetu se gradi pažljivo i strpljivo, a može se izgubiti za jedan dan“, kaže Vesna Opavski.

NIJE ILEGALNO: Osim političara i estradnih ličnosti, popularnost može da kupi bilo ko na društvenim mrežama. Zbog toga je čudno što cela stvar, nigde u svetu, nije definisana zakonima. „Defakto to nije ilegalno. Jedina diskutabilna strana priče, na kraju samo moralna, jeste da nešto izgleda onako kako u stvari nije“, kaže Savić.

Društvene mreže, svojim Pravilima korišćenja, zabranjuju upotrebu botova i kupovinu publike, ali to se ipak dešava. Novinar dnevnog onlajn magazina slate.com Set Stivenson, radi istraživanja, kupio je 27.000 pratilaca na Tviteru i napisao tekst o tome. Kada su ga ljudi iz Tvitera pročitali – ukinuli su svih 27.000.

I Fejsbuk se brine o svom kvalitetu. „Fejsbuk nije potvrdio da zaista brišu lajkove, ali tokom septembra ove godine na nekim vrlo posećenim stranicama vidno je umanjen broj fanova“, kaže Vesna Opavski. „Najvidljivije opadanje je bilo na stranicama Fejsbuk igrica – tako da je stranica Texas HoldEm Poker izgubila oko 96.000 fanova, a ni FarmVille nije bolje prošao.“

Vladimir Cerić, konsultant za nastup na internetu, kaže da jedina društvena mreža na kojoj kupovina poseta ima neku logiku i opravdanje jeste Jutjub. Estradni umetnici dobijaju više poslovnih ponuda od svojih menadžera ako su njihovi spotovi gledani na Jutjubu. Drugi tako podižu cene svojih poslova, a trećima to služi samo za hranjenje ega.

Što se tiče kompanija koje koriste internet i društvene mreže za promociju svojih proizvoda i usluga, Igor Savić kaže da nema mnogo brendova koji to koriste: „Od toga se odustalo još pre nekoliko godina jer su svi shvatili da je stvar potpuno besmislena. Svako ko se iole razume u internet može vrlo jednostavno da proveri da li je nečija publika lažna ili prava.“

Rast popularnosti stranica na Fejsbuku moguće je pratiti na sajtu www.socialnumbers.com. Za Tviter se može koristiti www.statuspeople.com. Ako je verovati tom besplatnom internet alatu, pratioce nije kupovao samo Romni, već i Obama, i to u većem broju (vidi tabelu).

SADRŽAJ PRE SVEGA: „Slično je kao i u stvarnom okruženju – da li ćemo verovati onome ko sebe naziva dobrim čovekom ili ćemo suditi po njegovim delima?“, kaže Opavski i dodaje: „Uticaju prethodi poverenje, a poverenje se gradi. Cilj prisustva na društvenim mrežama nije broj lajkova već prodaja, vidljivost i popularnost.“ Savić dodaje da je cilj stvoriti sadržaj koji je na društvenim mrežama što interaktivniji: „Na taj način svaki pojedinac postaje viralni advokat, promoter tvog brenda, koncepta ili onog što pokušavaš da prodaš ili reklamiraš. To je cela caka i to ne može da uradi kupljena publika.“

Vladimir Cerić dodaje i to da se na internetu u Srbiji troši jednocifren procenat ukupnog budžeta za oglašavanje (oko šest miliona evra godišnje) zbog čega nema ni prostora za neku ozbiljniju korist u toj oblasti.

…i Mit Romni