Kad javnost sudi na štetu žrtava

Gotovo dve nedelje otkako je glumica Milena Radulović izašla u javnost sa ispovešću u kojoj tvrdi da je nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić silovao, a potom se javno oglasila i glumica Iva Ilinčić, interesovanje medija i javnosti za ovaj slučaj ne jenjava. Ukupno šest devojaka nalazi se na spisku oštećenih u ovom slučaju, a krivična prijava tereti Aleksića za osam silovanja i sedam nedozvoljenih polnih radnji. Ovo ponavljamo zbog lažne vesti da je jedna od devojaka odustala, što advokati žrtava odlučno demantuju u razgovoru za „Vreme“. Nijedna od njih šest nije odustala od tužbe iako su gotovo svi mediji u Srbiji objavili da je ona prvobitno mislila da će samo svedočiti u postupku, pa se povukla kada je shvatila da je među oštećenima. To se, jednostavno, nije dogodilo. „Nijedna devojka nije odustala, a za devojku koja je maloletna tražićemo status posebno osetljivog svedoka“, kaže advokat oštećenih Denis Bećirić u razgovoru za „Vreme“, napominjući da objavljivanje ovog dela njegove izjave ne može nikako da ugrozi sudski postupak.

Sada kad je već moguće napraviti vremensku distancu i kada je ceo predmet u rukama pravosuđa, potrebno je baviti se nekim rukavcima koji su se još na samom početku otvorili u vezi sa ovim slučajem, ali je bilo prerano govoriti o njima. Neki od tih segmenata jesu način na koji su se mediji postavili, efekat koji je slučaj imao na druge žene u Srbiji i regionu, ali i jedan sasvim novi momenat: prejudiciranje sudskog ishoda.

MEDIJSKA KLADIONICA

Počelo je već sutradan nakon ispovesti Milene Radulović „Blicu“. Tabloid „Alo“ postavio je na svoj sajt anketu sa pitanjem: „Da li je Miroslav Aleksić kriv za silovanje?“ Jedan od komentara sa Fejsbuka dobro sažima problem sa ovakvom anketom: „Šta sad? Pošaljemo rezultate ankete u sud i oni donesu presudu, šta ima da se cimaju.“ U periodu između dva broja „Vremena“ naslovnice tabloida preplavljene su navodnim citatima žrtava izrečenim u tužilaštvu, detaljima koji bi trebalo da se nađu samo u istrazi i nigde više, a vrhunac je objavljivanje fotografije na kojoj je grupa ljudi, a među njima Miroslav Aleksić i – nasmejana Milena Radulović. Aleksićev advokat Zoran Jakovljević je nekoliko dana pre nego što je ova fotografija osvanula prvo u „Večernjim novostima“, a posle i u drugim medijima, najavio da ima nekakve fotografije. Kasnije je odbio da odgovori da li je on sliku dostavio medijima (a mnoge redakcije su ovu sliku dobile pre „Novosti“, samo im nije palo na pamet da je objave).

„Što se tiče fotografije na kojoj se vidi Milena Radulović pored Mike Aleksića, nebitno je kako se ona zatekla u medijima i da li je ona ključni dokaz. Ne želim da otvaram svoje karte. Kada promenite način izveštavanja, kada promenite stav, onda možemo da pričamo. Tu fotografiju su pojedini imali i ranije, pa nisu hteli da je objave“, ljutito je saopštio Jakovljević za neke od ovdašnjih medija. Da li jeste ili nije on taj koji je fotografiju slao, bez eksplicitne potvrde može samo da se nagađa, koliko god njegova izjava bila indikativna.

Suština je da ta fotografija ne dokazuje baš ništa i da, prema rečima listom svih advokata sa kojima je „Vreme“ razgovaralo, ne može nikako da ugrozi ni istragu ni sudski proces. Zanimljiva je, međutim, paralela sa slučajem Harvija Vajnstina, holivudskog producenta zbog čijeg je višedecenijskog seksualnog nasilja nad glumicama i nastao pokret „Me Too“ (I ja, takođe). I njegova odbrana isprobala je ovu taktiku: plasirala je u medije fotografije na kojima su Vajnstinove žrtve zagrljene i nasmejane u njegovom društvu na crvenom tepihu. Vajnstinovi advokati išli su i korak dalje, pa su plasirali fotografije na kojima su njihov branjenik i žene koje su javno podržale žrtve, poput Opre Vinfri koja je prošla kroz ozbiljnu hajku zbog jedne slike sa Vajnstinom. Epilog: 18. marta 2020. Harvi Vajnstin je otpočeo služenje zatvorske kazne od 23 godine u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem.

No, natrag u Srbiju. Istraga o slučaju Miroslava Aleksića je tajna. Pošto je slučaj delikatan, a među oštećenima je i jedna maloletnica, tužilaštvo je donelo posebnu naredbu da se nikakve informacije iz predmeta ne šire u javnost. To, naravno, nije sprečilo pojedine medije da objave navodne detalje iz iskaza Milene Radulović i Ive Ilinčić, što otvara staru temu curenja informacija iz policije i tužilaštva.

Denis Bećirić kaže za „Vreme“ da su neki od detalja koji su se pojavili u medijima zaista tačni, ali da ima i izmišljenih: „Par detalja koje sam pročitao u nekim od tekstova zaista jeste bio izmišljen. Da li je to urađeno namerno da ne izgleda kao da im je neko dostavio zapisnike ili zbog senzacionalizma, ne znam.“ Bećirić dodaje da informacije koje ne bi trebalo otkrivati, ipak na neki način dolaze do tabloida, ali i da mu se, dok je bio istražni sudija, dešavalo da sopstveni predmet ne prepozna kad čita o njemu u nekim novinama.

foto: tara radovanović / tanjug

CURENJA I IZMIŠLJOTINE

Kada je reč o ranijim iskustvima sa curenjem informacija iz istraga, slika leša ubijene pevačice Jelene Marjanović, očigledno snimljena tokom uviđaja, prvi put je objavljena u knjizi „Jelena Marjanović“, tačnije, zbirci tekstova iz, opet, „Večernjih novosti“ uz nekoliko bonus sadržaja: slike leša i kompletnog obdukcionog nalaza. Takođe, knjiga je izašla 10. februara 2018, istog dana kada je podignuta optužnica protiv Zorana Marjanovića.

Tu je i čuvena ispovest Ninoslava Jovanovića, od medija prekrštenog u Malčanskog berberina, koju je, dok je on još bežao od policije pošto je oteo M.K. (13) objavio „Kurir“. Jovanović je bio višestruki povratnik, a „Vreme“ je već ranije objavilo izjavu branioca koji ga je u jednom od ranijih slučajeva zastupao i koji je bio apsolutno uveren da Jovanović nikada nije dao nikakvu ispovest medijima, s obzirom na to da se jako plašio komunikacije sa drugim ljudima, te je nezamislivo da bi se nekom novinaru tako otvorio.

Najbrutalniji primer tabloidnog izmišljanja malo je poznat čak i u novinarskim krugovima. U julu 2016. trogodišnja A. S. iz okoline Zaječara preminula je od posledica silovanja koje je počinio njen odrasli rođak. Šta se potom dogodilo, za „Vreme“ govori Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu: „Nekoliko tabloida objavilo je detalje iz obdukcionog nalaza devojčice koji su bili zaista užasni. Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i dostupnost informacija od javnog značaja, u to vreme Rodoljub Šabić, pokrenuo je nadzor nad institucijom koja je radila obdukciju. Kada je dobio uvid u nalaz, ispostavilo se da je apsolutno sve što su tabloidi objavili bilo neistinito“, kaže Gordana Novaković i dodaje da nikada nije razjašnjeno da li su tabloidi izmišljali i prepisivali jedni od drugih ili ih je neko sve prevario i dostavio im potpuno izmišljen obdukcioni nalaz trogodišnje devojčice. Na kraju krajeva, sve i da su detalji bili tačni, mesto im svakako nije bilo u medijima.

Govoreći o slučaju Miroslava Aleksića, sekretarka Novaković kaže da je osim pomenute fotografije, u medijima bilo još stvari koje bi mogle da štete istrazi i samim žrtvama, a da mediji kao da toga nisu svesni: „Nisu mediji tu da vode istragu i da se bave time zašto se neko smeje na slici ili da li se nešto dogodilo ovako ili onako. Ta fotografija baš ništa ne dokazuje.“ Ona dodaje da nije svako izveštavanje o ovom slučaju loše, ali da su spekulacije poput one zašto se tek sada žrtve javljaju ili da li osmeh na fotografiji pokazuje da li je žrtva preživela traumu ili nije, apsolutno nedopustive sa stanovišta Kodeksa novinara Srbije: „Ove devojke jesu izašle u javnost same, ali sa nekim detaljima, ne svim. Sve preko onoga što su one same rekle nije u redu.“

NIJE SVE STRAŠNO

Bez obzira na sve namerne i slučajne greške u medijskom izveštavanju, ima mišljenja i da su se mediji u ovom slučaju pokazali bolje nego ranije. Advokatica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović kaže za „Vreme“: „Ono što prvo vidim kao pozitivno jeste da mediji nisu objavili identitet žrtava koje žele da ostanu anonimne i nadam se da se to neće ni desiti. Svu medijsku pažnju na svojim plećima su podnele prvo Milena Radulović, a onda i Iva Ilinčić.“

Vanja Macanović kaže da je to najhrabriji potez prema medijima jer su, podmećući sebe, njih dve zaštitile identitet drugih devojaka. Naša sagovornica, međutim, ne zanemaruje problematične aspekte medijskog izveštavanja, osvrćući se, kao i svi sagovornici „Vremena“, na fotografiju nasmejane Milene Radulović u društvu Miroslava Aleksića: „I taj podatak, da su mnoge redakcije tu fotografiju dobile, pa je nisu objavile, pokazuje pozitivan pomak u medijskom izveštavanju.“

Vanja Macanović kaže da su televizijska gostovanja i stvari koje su pojedini gosti u programima uživo izgovarali bili sporniji: „Isto tako, dobro je što televizije nisu zvale Milenu da ona govori, jer je to ono što može da šteti i istrazi i postupku. Jedno je kad novinari prenose, nisu to njene citirane reči, to je nešto iz druge ruke i teško da bi odbrana to mogla da iskoristi. Ali, odbrana može da iskoristi svaku reč iz televizijskog gostovanja. Odbrana gleda sve što je žrtva izgovorila i u policiji i u tužilaštvu, kasnije i na sudu. Poredi bukvalno svaku reč i tvrdi da njen iskaz nije verodostojan. To je ono što odbrana po pravilu u ovakvim slučajevima radi: pokušava da dokaže kako je reč o lažnom iskazu.“

Vanja Macanović preporučuje svakoj žrtvi da izbegava televizijska gostovanja baš zbog ovoga, jer kasnije to može da joj učini ozbiljnu štetu. Kada je reč o prejudiciranju sudske presude, što se takođe pojavljuje u medijima, ona smatra da izveštavanje o tome kolika bi maksimalna ili minimalna kazna mogla da bude nije sporno, jer se na taj način i javnost edukuje. Međutim, naslovi u kojima se eksplicitno tvrdi da bi Aleksić mogao da bude oslobođen i osuđen, kaže Macanović, idu na savest uredništvima.

„Jako je važna činjenica da je tužilaštvo proglasilo tajnost postupka“, podseća Vanja Macanović: „Time je poslata jasna poruka – sve što procuri od informacija, a odbrana iskoristi, daje mogućnost tužilaštvu da se pozabavi time kako su informacije procurele.“ Ona dodaje i kako je veoma važno da ovakva curenja dobiju epilog, da javnost sazna kako je došlo do iznošenja informacija. Ona podseća i da je u slučaju Ninoslava Jovanovića bilo curenja njegovog iskaza u tužilaštvu, da poverenik jeste reagovao, ali da se i danas ne zna da li je neko iz tužilaštva odavao informacije medijima ili su oni sami „izmaštavali“ detalje. „Ono što nama ozbiljno nedostaje jeste neko ko bi u tužilaštvu bio zadužen za komunikaciju sa javnošću, neko ko će, kada imamo ovakve slučajeve u kojima postoji veliko interesovanje medija, sazvati konferenciju i saopštiti ono što može da se kaže i jasno staviti do znanja šta ne može da otkrije“, ističe Vanja Macanović.

PRAVO NA ODBRANU I PRETPOSTAVKA NEVINOSTI

Pretpostavka nevinosti godinama unazad najčešće je kršena tačka Kodeksa novinara Srbije. U prvim danima nakon hapšenja Miroslava Aleksića, mnogi su novinari, ali i javne ličnosti koje su mediji zvali da govore o ovom slučaju, bili prilično nesnađeni u tome kako da pomire verovanje ženama i pretpostavku nevinosti.

„Jedno ne isključuje drugo“, kaže Gordana Novaković iz Saveta za štampu: „One su izašle u medije i iznele tvrdnje i tu ništa nije problematično. Međutim, onog trenutka kada je počela istraga, jezik koji treba da koristimo je takav da su one oštećene, a on okrivljeni ili osumnjičeni. Dakle, nema ‘monstruma’, ‘silovatelja’, ‘manijaka’. On je okrivljeni.“

Zašto je ovo važno i kako može da utiče na sudski epilog, za „Vreme“ objašnjava i advokat Vladimir Gajić: „Tabloidi su strašni i sudije ih se plaše. Znamo kako su prolazile sudije koje su donosile neke presude koje se medijima nisu sviđale. Ako javnost unapred osudi Aleksića, sudija vrlo lako može da se nađe pod pritiskom i da, iz straha od tabloidne hajke, ne sudi kako bi trebalo.“

Gajić takođe kaže da se ženama mora verovati i da tretman žrtava silovanja na sudu treba da se promeni, ali i da nijedan sudija ne želi da mu presuda na drugom stepenu padne jer je bio pod pritiskom javnosti ili nekim drugim pritiskom. „Međutim, nisu mediji po pravilu neprijatelji suda“, kaže Gajić i podseća: „Bez novinara nikada ne bismo dobili (kasnije poništenu, predmet vraćen na ponovno suđenje, prim. nov.) osuđujuću presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije. Novinari su bili ti koji su praktično sprečili sud da odbaci ključne dolaze – ono što su policajci otkrili – da zahvaljujući baznim stanicama mobilne telefonije može da se utvrdi gde su bili Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak, iako su sva trojica u iskazima tvrdili da su u trenutku ubistva bili negde drugde.“

Gajić smatra da u ovom slučaju nisu samo tabloidi prešli granicu, već da to primećuje i kod nezavisnih i uglednih medija: „Ali kod ovih drugih nemam utisak da je to namerno, mislim da nisu dovoljno obučeni. Pazite, o tome treba da se piše i priča, samo je pitanje na koji način.“ I on daje savet svim žrtvama da, ako se odluče da prijave slučaj, prvo nađu advokata, onda da daju iskaz policiji pre nego što daju izjave medijima. „Ako tim redom urade, ima šanse da okrivljeni bude osuđen“, kaže Gajić.

Moralna temperatura u delu javnosti skočila je i zbog toga što je Aleksiću nekoliko advokata otkazalo punomoćje. Ispalo je, po tumačenju pojedinih medija, kao da advokati, zbog monstruoznosti optužbe, ne žele da ga brane.

Gajić smatra da je za svakog krivičara ovakav klijent ozbiljan izazov koji se teško odbija: „I Ajhman je imao odbranu, a nama i kodeks brani da odbijemo odbranu po službenoj dužnosti, koju bi Aleksić svakako dobio. Ali, po onome što znam, ovde nije reč o kodeksu. Za neke znam da su odbili jer im je bilo malo para, i to advokat može jer ima svoj cenovnik. Ali isto tako znam da ima kolega koji hoće ‘da se obese’ što su morali da odbiju. Dakle, reč je o tome da su u slučaju nekih advokata koje je Aleksić pokušao da angažuje neke od oštećenih bliske prijateljice njihove dece. I prosto, ne možete da budete branjenik kad je oštećena neko ko vam je dolazio u kuću i odrastao pored vas.“

NEŠTO SE TRAJNO POMERILO

Kakav god da bude sudski epilog, a od njega smo još daleko, neke stvari su se nepovratno pomerile. Prvo, tu je talas ispovesti žena koje prvi put progovaraju o svojim traumatičnim iskustvima. Drugo, istupi Milene Radulović i Ive Ilinčić pokrenuli su rasprave o seksualnom nasilju na umetničkim fakultetima u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Tuzli i Skoplju. Fakulteti umetnosti u Beogradu i Zagrebu omogućili su posebne mehanizme za studentkinje i studente koji žele da prijave neprimereno ponašanje ili seksualno nasilje. I prijave stižu. Filozofski fakultet u Beogradu podsetio je ovih dana da od 2019. pruža stručnu pomoć studentima u ovakvim situacijama.

Ali pomerilo se još nešto. Na primer, glumica Jelena Tinska naišla je na žestoku osudu javnosti zbog načina na koji je govorila o ovom slučaju. I tu ima jedna zanimljiva paralela: usred najžešćeg talasa „Me Too“ pokreta, stotinak Francuskinja, među njima i glumica Katrin Denev, potpisale su pismo u kom osuđuju žene jer neke muške činove smatraju nasiljem. Iako osuđuju silovanje, one su rekle kako „sloboda da kažemo muškarcima ne podrazumeva i njegovu slobodu da nas gnjavi“ i da „nije svaki zločin protiv našeg tela ujedno zločin nad našom dušom“. Najčešći odgovor mladih žena bio je takav da može da se primeni i na Jelenu Tinsku: ne znači ne, mi ne dozvoljavamo da nas gnjave i da, zločin nad telom jeste zločin nad dušom. Ukratko, patrijarhat slabi, sporo, ali slabi. Generacije žena stasavale su u uverenju da vrede samo onoliko koliko su poželjne muškarcima. Nove generacije uče da se samovrednuju nezavisno od svakog spoljnog izvora validacije.