Na Bulevaru, koji je bio linija fronta, uzdiže se sveže okrečeno oker zdanje pseudomavarskog stila iz doba austrougarske vladavine. U njemu se nalazi Gimnazija Mostar, osnovana 1893. godine. U prizemlju učenici prate nastavu po hrvatskom nastavnom planu i programu, dok je prvi sprat rezervisan za one koji se školuju po bosanskom planu i programu. Nemaju nijedan zajednički čas, ali to je jedina škola u gradu u kojoj je, zahvaljujući inicijativi OEBS-a, obrazovanje bar “pod istim krovom”, školski odbor jedinstven, a deca se tu i tamo sretnu, po hodnicima i u biblioteci (kao i u još pedesetak takvih škola u Federaciji BiH)
Zapadno od nevidljive granice koju čini Bulevar, obrazovanje se odvija isključivo po hrvatskim nastavnim planovima i programima, a istočno po bosanskim. Gotovo trideset godina posle završetka sukoba, Mostar, toliko poznat u vreme predratne kao i socijalističke Jugoslavije po svom kosmopolitskom duhu, u kome je po popisu iz 1991. godine živelo 83.686 stanovnika, od kojih 34 odsto Bošnjaka, 29 odsto Hrvata, 19 odsto Srba i 15 odsto Jugoslovena, mnogi u mešovitim brakovima, i dalje je podeljen grad.
Podsetimo, u proleće 1992. godine oružane snage Jugoslovenske narodne armije (JNA) i Vojske Republike srpske (VRS) preduzimaju ofanzivu na Mostar protiv Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBIH) i Hrvatskog vijeća obrane (HVO-oružana formacija bosanskohercegovačkih Hrvata). Međutim, 1993.godine HVO se okreće protiv Armije BIH, za šta se pretpostavlja da je bio deo dogovora između Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića u Karađorđevu, sa ciljem da se BiH podeli između hrvatske i srpske strane, a da glavni grad “Hrvatske Republike Herceg Bosne” bude Mostar. Prema većini podataka, proterano je 30.000 nehrvatskih stanovnika iz grada, logori i etničko čišćenje odneli su više od 2.000 žrtava, a grad je razoren. Artiljerija HVO-a je 9. novembra 1993. godine čak srušila simbol grada, Stari most iz 16. veka, koji se pružao preko veličanstvene Neretve smaragdne boje (most je ponovo izgrađen pod okriljem Uneska 2004. godine).
MOST KOJI RAZDVAJA LJUDE
“Sve naše napore da se ujedinimo političari unište, kao da im je u interesu da se ova segregacija nastavi”, kaže Edina Čomić (54), predsednica Sindikata srednjeg obrazovanja u Hercegovačko-neretvljanskom kantonu (HNK) i profesorka bošnjačkog jezika u srednjoj školi u istočnom Mostaru. Iako je bila svesna da se sukobi neće zaboraviti, prvi zadatak koji je dala đacima posle završetka rata imao je naslov “Mostovi povezuju ljude”, “jer treba ići dalje”. “Ali, na kraju se uvek uplete politika, a kampanje se uglavnom sastoje u vređanju drugih tako da, na primer, u okviru sindikata ne uspevamo da dođemo do kolektivnog ugovora na nivou Federacije; zajednička nastava u ovom trenutku zvuči kao čista utopija”, izgovara Edina sa setom, ali nastavlja da uporno predaje o svim bitnim piscima na prostoru bivše Jugoslavije.
Danas u Mostaru, gde živi 48 odsto Hrvata i 44 odsto Bošnjaka, kao i nekoliko hiljada Srba, postoje dve radne jedinice za Vodovod, dve Pošte, dve komunalne službe, dve bolnice, dva pozorišta, dva lutkarska pozorišta, vatrogasci dežuraju u odvojenim zgradama i, naravno, postoje dva fudbalska kluba, čiji su navijači strah i trepet stanovništva. “Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) ne može odustati od plana za dobijanje trećeg entiteta pa blokira i najmanji korak ka ujedinjenju”, kaže Amir Šelo, koji je bio kandidat Stranke demokratske akcije (SDA) za Skupštinu HNK, stranka koja je osvojila 19 odsto mandata na izborima održanim 2. oktobra. Ovaj 35-godišnji advokat ne zaboravlja da je njegov otac tokom rata proveo 200 dana u logoru HVO-a, ali smatra da bi deca bar u Muzičku školu, koja se nalazi u velelepnoj austrougarskoj zgradi u istočnom Mostaru, mogla da idu zajedno. Renovirana zahvaljujući stranim donacijama, u cilju da je pohađaju pripadnici svih zajednica, očajno zvrji prazna jer HDZ insistira da svaka strana nevidljive granice Mostara ima svoju.
“Negira se sve što je građansko i diskriminišu svi oni koje država tretira kao ‘ostale’, jer se ne izjašnjavaju kao pripadnici samo jedne zajednice”, podvlači Arman Zalihić, predsednik mostarske Socijaldemokratske stranke (SDP), sedeći u lokalu crveno-belih boja, okružen Titovim portretima i sloganom “Da svane dan”. Tridesetogodišnjak iz mešovitog braka, čija je stranka osvojila skoro 10 odsto mandata u HNK, smatra kako je prioritet da se stane na put višedecenijskoj “koaliciji” SDA-HDZ, koja vlada na svakom nivou BiH i Federacije i hrani se nacionalizmom.
U međuvremenu, svaka zajednica Mostara ima svoje proslave. Devetog aprila ove godine, u prisustvu Zorana Milanovića, predsednika susedne Hrvatske, u zapadnom delu grada je, uz veliku pompu, proslavljena trideseta godišnjica HVO-a, bez reči o zločinima nekadašnjih hrvatskih vojskovođa. Za drugi deo stanovnika, 14. februar je dan koji treba obeležavati jer je tog datuma 1945. godine grad oslobođen, nakon povlačenja nacističkih snaga. Za divno čudo, opštinski čelnici HDZ-a i SDA prvi put su se dogovorili juna ove godine da se podigne zajednički spomenik svim civilnim žrtvama sukoba devedesetih. Međutim, reakcija ekstremista bila je hitra: sutradan, u noći između 13. i 14. juna, uništeno je više od 600 grobova na kultnom partizanskom groblju. Mario Kondić, gradonačelnik Mostara i član HDZ-a, osudio je rušenje spomenika i pozvao nadležne institucije da reaguju, ali do sada nema napretka u istrazi, a još uvek ni kamera na groblju…
OAZE ZAJEDNIČKOG ŽIVOTA
36-01OKC ABRAŠEVIĆ: Ljudski most između zajednica
Uprkos svemu, postoje inicijative koje predstavljaju “oaze zajedničkog života”, poput Omladinskog kulturnog centra (OKC) Abrašević. “Namerno smo se naselili duž linije razgraničenja koja seče grad da bismo napravili ljudski most između zajednica”, objašnjava Husein Oručević, pedesetogodišnjak, glavni i odgovorni urednik nezavisnog Abraš Radija. “Ovde se pruža otpor podeli, ovde je sigurna kuća gde se ljudi mogu naći bez opterećenja kako se zovu”, tvrdi on ističući da nakon završetka rata ništa nije urađeno kako bi se renovirale stambene zgrade koje su uništene duž linije fronta i tu se preselilo mešovito stanovništvo čiji je tu bio dom. “Umesto toga, obnovljeni su simboli kao što je Stari most, iako je on u Istočnom delu grada, a od onda urbanističko planiranje samo jača segregaciju: na Bulevaru se ruševine raspadaju, nema pešačkih prelaza, već su postavljene četiri ekspresne trake kako bi se dodatno otežao prelazak ‘na drugu stranu’”, kaže on ogorčeno. “Prema prošlosti se odnosi tako što se na istočnoj strani obnavlja sva osmanska arhitektura, dok su austrougarski objekti napušteni, a na zapadnoj strani prezire se sve što potiče iz socijalizma”, dodaje Oručević.
Od osnivanja 2003.godine, OKC Abrašević deluje kao rasadnik delovanja koje promoviše suživot. Tu je Marina Mimoza Đapić (36), di-džej i stručnjak za odnose sa javnošću, našla inspiraciju da osnuje Mostar Street Art festival 2012. godine. Angažujući pripadnike svih zajednica, festival je postao vodeći kulturni događaj u regionu. “Želeli smo da okupimo motivisane ljude i razbijemo govor mržnje i netrpeljivost koje u javnom prostoru šire fašističke grupe i fudbalski navijači”, objašnjava ova mlada žena.
Orhan Maslo (43), kolos koji izgleda kao dobroćudni bajker, nekadašnji član i perkusionista Dubioza kolektiva, takođe je boravio u Abraševiću, a 2010. godine osnovao je u ulici Maršala Tita Mostarsku Rock School, uz podršku holandske nevladine organizacije Muzičari bez granica. “U početku je bilo šestoro dece sa istoka i šestoro sa zapada, a od tada je kroz ovo mesto prošlo više od 1.200 ljudi koji grade međusobno poverenje zahvaljujući muzici. Princip je da se formiraju grupe od pet do šest članova, sviraju koncerti, pa se menjaju. U toku jedne godine, svako dete svira sa dvadesetak ljudi i uči se na taj način prilagođavanju i toleranciji. Danas imamo 200 prijavljenih i 80 na listi čekanja, svih uzrasta, pripadnosti i pola”, priča Orhan.
Istraživanje iz 2020. godine pod naslovom “Narratives, ethnicity and postconflict divisions in Mostar”, koje je naručio UK Aid, pokazuje da tragova nade da “nevidljiva” granica polako nestaje ima, ali za sada ipak samo jedna mala, “elitna” grupa prelazi redovno sa jedne na drugu stranu grada. “SDA i HDZ su složni da zadrže status kvo u kome deca ne poznaju sopstveni grad i sistem sve čini da se sukobi ponove. Istinski ujedinjen grad bio bi im velika pretnja jer vladaju strahom”, smatra Amna Popovac, 50-godišnja poslovna žena, Bošnjakinja koja istrajava da živi u hrvatskom kraju sa svojim komšijama koje su spasle njenu porodicu od snaga HVO-a. “Mostar je BiH u malom”, smatra ona i odlučno radi sa 50-ak aktivista na osnivanju stranke “Hoćemo”, u saradnji sa hrvatskim “Možemo” i srpskim “Moramo”, spremajući se za lokalne izbore 2024. godine.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Petnaest godina ove vlasti se ogledaju u tome što duže od mesec dana nadležni ne umeju da ugase požar u Deliblatskoj peščari. Tu ne pomažu nikakve teorije zavere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
