JELENA NESTOROVIĆ: „Lepo je i pohvalno videti, i uliva nadu, da se političari i verski poglavari različitih veroispovesti susreću i razgovaraju. U Hrvatskoj imamo dobre zakone i javne istupe, ali stanje u praksi iz perspektive Srba ne odgovara tome. Mnoštvo je incidenata, naročito nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju – nije prijatno gledati ljude koji marširaju ulicama, pevaju pesme i uzvikuju ‘za dom spremni’, nije prijatno gledati kako na našim institucijama ispisuju da smo četnici, neki mladi i stari ljudi su fizički napadnuti i pljačkani, a to je samo mali deo svega što se događa. Svakako da o tome treba da razgovaramo, ali pre svega duboko verujem da je većina ljudi pod uticajem politike, Crkve…“
„VREME“: Ako većina jeste pod uticajem političkih i crkvenih aktera, a vi kažete da postoje dobri zakoni, javni diskurs koji je manje-više tolerantan, kako je moguće da se ipak toliko toga lošeg događa?
Narod ne oseća da su te izjave iskrene. Ako nas u školi, na veronauci, uče „ljubi bližnjega svoga“, a svaki dan prolazimo pored zida preko puta škole na kojoj piše „ubi Srbina“, i to godinama stoji tako, šta smo naučili? Za peticu u dnevniku govorimo o ljubavi, a kada izađemo iz učionice stvar je drugačija. Ljudi shvataju da političari mnoge stvari izjavljuju da bi država i oni delovali fini, ali moraju se dela i ponašanja sa tim poklapati.
Kakav je bio prethodni period za srpsku manjinu, za običnog čoveka, za vernika SPC-a u Hrvatskoj?
Bivša vlada Tomislava Karamarka bitno je unazadila našu državu i društvo u pogledu ljudskih prava, tolerancije, pa čak i samog trpljenja. Omogućeno je izuzetno desnim strujama da se njihov glas čuje i da takva retorika prevlada – zato su bila moguća otpuštanja Srba samo zbog njihove nacionalnosti, politizovanje Jasenovca, marševi po Zagrebu. To je naštetilo i samom HDZ-u. Mi se zbilja nadamo i verujemo da će gospodin Plenković povesti svoju stranku jednim normalnim putem – i hrvatskim i evropskim, a takav put odgovara Srbima jer omogućuje saradnju.
Javni prostor, pa i medijska scena, često je puna krajnosti – ili se govori kako je sve odlično ili kako je suživot nemoguć. Šta biste vi rekli, gde je tu istina?
Kao i obično, između. Marširanja i slične stvari jesu nešto što se događa retko i što rade uvek isti pojedinci, međutim, s obzirom na prostor koji to dobija, šalje se snažna poruka javnosti o poželjnom ponašanju u našoj državi. Ima jako mnogo Hrvata, nevladinih organizacija, političara, koji imaju sasvim drugačiji stav, ali zavisno od političkog momenta u kojem smo zavisi šta će doći do izražaja. Ono što se događa u javnom prostoru ima uticaj na obične ljude. S obzirom na to da je odnos između Hrvatske i Srbije dugi niz godina pun nepoverenja, to utiče na svaki segment našeg života. Uticao je na mene kada sam išla u školu, utiče na zapošljavanje, obeležen si… Svaki čovek je odgovoran za svoje ponašanje, ali je odgovornost i na društvu koje ti poručuje da ćeš ti biti dobar Hrvat ili dobar Srbin ako se ponašaš na određeni način.
Koja bi po vama trebalo da bude uloga većinske crkve u društvu?
Crkva treba biti ta koja će činiti prvi korak radi razumevanja etike, morala, odnosa prema drugom – ako je generalna postavka ljubav, posebno većinska crkva treba da čini prvi korak prema svakome ko je drugačiji, ko je isključen, siromašan, u problemu, ali ne tako da traži da taj neko postane jedan od njih. I to mora biti politika crkve, a ne pojedinačni postupak nekog sveštenika. Mislim da nijedna crkva ili verska zajednica u regionu nema tu zrelost. Pozitivni primeri su tu, ali nam fale pozitivne politike.
