Razgovor sa Mlađanom Dinkićem, guvernerom Narodne banke Jugoslavije, vodimo baš u danu (21. maja) kada je on odlučio da javno predupredi nagađanja o tome da li će lično preuzeti rukovođenje Komisijom Vlade Srbije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja. Tu opciju on je otklonio izjavom da je prezauzet odgovornim guvernerskim poslom – a na naše pitanje ko će onda zameniti Vuka Obradovića na toj poziciji – Dinkić je odgovorio ocenom da je najlogičnije očekivati da će se Vlada Srbije odlučiti za gospodina Radovića, šefa republičke Uprave javnih prihoda, pošto će ovaj, opet po prirodi svoga posla, koristiti nalaze Komisije prilikom sporovođenja očekivanog novog zakona o oporezivanju ekstraprofita. Držeći se „teme dana“, ovaj razgovor sa Mlađanom Dinikićem ipak započinjemo pitanjem šta će biti sa Komisijom za ispitivanje zloupotreba nakon afere Obradović?
MLAĐAN DINKIĆ: Mislim da je bitno da se odmah izabere novi predsednik i da Komisija nastavi s radom. Unutar te Komisije ja vodim šest radnih grupa sa pedesetak angažovanih ljudi, i mi smo deo posla već završili. Završili smo ispitivanje rada piramidalnih banaka i analizu upotrebe sredstava prikupljenih poznatim Zajmom za preporod Srbije – i o tome je, pored Vlade Srbije, obaveštena i javnost. Ostalo je da se ispitaju privilegovane isplate stare devizne štednje u iznosima većim od 10.000 nemačkih maraka, zatim siva i primarna emisija novca, kupovina deviza iz državnih rezervi po zvaničnom, nerealnom kursu i praksa fiktivne isplate uvoza za robu koja nikad nije uvezena. No, mi smo i na tim poljima istraživanja završili 95 odsto posla, iako smo morali da obradimo hrpe podataka i materijala – a ceo posao ćemo okončati do kraja juna.
Međutim, mi zasad ništa od tih rezultata nećemo da objavimo (osim onoga što je već objavljeno), dok se ne izglasa Zakon o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita, koji je već upućen Skupštini Srbije. (Uzgred, mislim da smo predložili odličan zakonski tekst.) A ne želimo da objavimo svoje nalaze pošto bi potencijalni poreski obveznici tako dobili vremena da organizuju svoje lobije za podmetanje amandmana na Zakon kako bi izvrdali svoje obaveze.
Smatram da već tokom leta treba povesti i okončati tu zakonsku akciju, kako bi već od jeseni ti ljudi koji će morati da plate ono što ranije nisu platili, mada su imali raznovrsne monopole – mogli da nastave normalno da posluju. Naravno, ako se nisu ogrešili o zakon i počinili neko krivično delo.
„VREME„: Da li sada odustajete od objavljivanja tekućih nalaza zbog neugodnih demantija koji su pratili neke vaše ranije izjave (demanti Tomića iz Jugopetrola, demanti Tomićevih iz Vranja, tužba Marjanovića, itd.)?
Ne. Mi ostajemo pri svim dosadašnjim nalazima. Znate, svi koje sam dosad, od decembra prošle godine, prozvao davali su nekakve demantije. Ali pogledajte, jedan po jedan od tih koji su poricali naše nalaze, odlazi iza rešetaka, upravo po osnovu dela koje demantuje. Ja neću da „kontrademantujem“ svaki protest, nego upućujem one koji su povređeni da primete da tužilaštva i sudovi postaju sve temeljniji u svom radu, što su već osetili oni koji su ranije demantovali moje tvrdnje. Na primer, Dragan Tomić je demantovao da ima račun u švajcarskoj banci, a odmah potom se pojavio dokaz da on ipak ima taj račun i da je još pri tome naveden kao diler automobila. Ili, vođa SPS poslanika Ivković napao je Komisiju kao organ koji je navodno sačinjen da bi vršio politički pritisak na njegovu stranku, a sada se ispostavlja da je zapravo njegova koža u pitanju, to jest da su u pitanju njegove zloupotrebe položaja i sredstava, što govori i Anđelković, itd. Mnoge navodno demantovane stvari još nisu razjašnjene ili se sporo razjašnjavaju samo zbog toga što za njih postoji previše informacija i dokaza koje policija ne stiže da obradi i sistematizuje. Obim kriminala i korupcije u vrhu prethodnog režima doista je bio ogroman, i mi nemamo dovoljno ljudi da bismo brže sve to rasvetlili i sredili.
Na drugoj strani, oko nekih stvari ima problema i u prikupljanju podataka. Na primer, neke banke su se izgovarale da su neki podaci nestali, ali se kasnije ispostavljalo da podaci ipak postoje. Zanimljivo, ipak je mali deo arhive uništen.
Uverićete se da ja ne govorim ono što prethodno nije dobro istraženo. Dakle, kada grupe koje unutar Komisije koju ja vodim završe rad – mi ćemo taj izveštaj dostaviti Vladi, a i objaviti ga – da najšira javnost ima uvid u naše nalaze. O naplati i eventualnim kasnijim sporovima oko nalaza Komisije vodiće računa nadležni organi. To nije moj posao, to jest to nije posao Komisije za zloupotrebe. Kad se analize okončaju, ja ću se iz nje povući. Uzgred, tokom rada Komisije za zloupotrebe stekao sam uvid u ogroman materijal koji bi i te kako obogatio moju raniju knjigu „Ekonomija destrukcije“. Moja saznanja na tu temu toliko su produbljena da to prevazilazi i moja najfantastičnija očekivanja – cifre su stravične.
Dajte bar neku ilustraciju, šta je to što je čak i vas iznenadilo?
Pa, evo, nisam znao da je od 1991. godine do danas emitovana 31 milijarda nemačkih maraka emisionih kredita, a da je vraćeno 20 milijardi maraka. Preciznije rečeno, teorijska osnovica poreza na ekstradobit samo po ovom osnovu je 11,4 milijardi nemačkih maraka. Naravno, deo tih kredita koji nisu vraćeni u realnom iznosu išao je u energetiku, poljoprivredu, za penzije, itd., što se još nekako može razumeti, ali išlo je mnogo i u džepove povlašćenih. No, ponavljam, to da je u Topčideru „poklonjeno“ toliko para, 11 milijardi maraka – to je fascinantna činjenica, i ona jednostavno objašnjava hiperinflaciju. To je za istoriju.
Spomenuli ste da ste zadovoljni zakonom o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita. Je li to onaj zakon sa čijim je osnovama javnost upoznao Vuk Obradović?
Da. Uz to, hteo bih da podsetim da je G-17 još pre tri godine izašla sa ovom idejom i da je osnove takve zakonske akcije još tada projektovao Nebojša Medojević, član te naše grupe.
Zakon predviđa da ukoliko je obveznik poreza neka društvena firma koja nije u stanju da plati razrezani porez država ulazi u njeno vlasništvo za iznos fiskalne obaveze ili se utvrđuje veza između ekstraprofita i njegovog puta do menadžmenta, to jest privatnih firmi tog menadžemnta ili privatnih firmi u vlasništvu njihovih rođaka do drugog kolena. Jer, da to kažem karikaturalno, suština društvenih firmi bila je u tome da prelivaju takozvani društveni kapital u privatne firme čiji su osnivači obično ne sami menadžeri društvenih firmi, nego članovi porodica tih menadžera, bliži i dalji.
Na drugoj strani, kod privatnih firmi koje su koristile dinarsku emisiju sve je jasnije nego na primer kod Simpa – za koji znamo da radnici te firme ne snose odgovornost za manipulacije državnim sredstvima (pa ni sredstvima Dafiment banke). Mi nemamo nameru da uništavamo društvene firme čiji su menadžeri izvlačili ekstraprofite, već da vidimo koji deo tog profita je završavao u rukama njihovih familija.
Preporučujem onima koji su stekli ekstraprofit da iskoriste zakonsku mogućnost od 35 odsto popusta i da tako definitivno skinu javno podozrenje koje se širi prema njihovim poduhvatima, te da tako lakše nastave s poslovima. Jer, ono što plate ići će u stvari u korist najsiromašnijih.
Da iskoristimo ovu priliku, pa da vas pitamo i za vaše procene drugih makroekonomskih kretanja, to jest takozvanih reformskih procesa. No, nezaobilazno je pitanje Donatorske konferencije u Briselu. Šta mislite, da li će na nju doći Amerikanci?
Prvo da kažem da će se Donatorska konferencija sigurno održati, pošto je Svetska banka već razaslala pozive za kraj juna. Ako Amerikanci ne budu učestvovali, ja sam to već rekao, efekat će odmah biti umanjen za 300-400 miliona dolara, a o drugim, kasnijim negativnim posledicama nema potrebe hipotetično da govorim. Mi inače imamo već sada podršku za tu konferenciju svih drugih značajnih zemalja, pa čak i onih koje su smatrane ekskluzivnim prijateljima Miloševićevog režima. Na primer, imamo podršku Kune, koja inače nije učestovala u poslednjoj deceniji na sličnim skupovima u drugim prilikama, što je za nas veliki plus. No, nama je, da ne bude zabune, veoma važno da u Brisel dođu i Amerikanci.
Njihovo ponašanje se čini ambivalentnim. Na jednoj strani uslovljavaju svoje učešće, a na drugoj svetske institucije gde je američki uticaj presudan organiziju ovaj skup donatora – sa Amerikancima ili bez njih?
Prodor ka sve boljim našim odnosima sa Vašingtonom počeo je prvo posetom gg. Đinđića i Đelića pre onog 31. marta. Zatim, mi iz Narodne banke smo na prolećnom zasedanju MMF-a i Svetske banke nastavili s uklanjanjem nepoverenja i nerazumevanja. I konačno, najveći pomak u tom prodoru načinio je g. Koštunica, u pratnji Labusa i Đelića, prilikom svoje posete Beloj kući i tokom susreta sa predsednikom SAD-a. Ostao je problem okolnosti da Srbija nema lobi u SAD-u, da se za nas ne radi u Kongresu, na primer. Na tom planu i mi moramo da shvatimo pravila igre, i sada u tom smeru preduzimamo korake. Naravno, mnogo toga moramo da učinimo i kod kuće.
Kakav je vaš stav oko saradnje sa Haškim tribunalom?
Među jugoslovenskim ekonomsitima mislim da nema dileme. Svi u tom smislu smatraju da ne treba gubiti vreme. Mislim da je potpuno jasno da će Milošević završiti u Hagu, pa nije logično gubiti vreme i čekati da se on tamo nađe kada politički i ekonomski to više ne bude važno.
Učestvovali ste neposredno u pregovorima sa MMF–om i Svetskom bankom. U kom smeru su išle njihove sugestije kad se utvrđivala naša ekonomska politika?
Mi smo autori naše ekonomske politike – i oni su je prihvatili. Naša projekcija čvrste monetarne i fiskalne politike prihvaćena je gotovo bez primedbi. Oni su nam savetovali da otklonimo neka nerealna očekivanja, što smo i učinili. Ali, problema nije bilo, što delimično ilustruje činjenica da su pregovori trajali od februara do aprila, dakle veoma kratko. Mi očekujemo da 6. ili 9. juna bord MMF-a definitivno odobri stand by aranžman koji je već utanačen.
Neki smatraju da je u tom modelu koji se već vidi sidro deviznog kursa ipak nedovoljno poduprto fiskalnom politikom.
Ne slažem se. Vidite, razlika između našeg programa i nekadašnjih programa Ante Markovića i Dragoslava Avramovića baš je u tome što sada imamo čvrstu spregu fiskalne i monetarne politike. Skrećem vam pažnju da republička vlada Srbije u prvom kvartalu ne samo da nije ušla u budžetski deficit nego je posle dugo vremena ostvarila i suficit – prvi put u poslednjih desetak godina. Dakle, ne samo da se Đelić nije zaduživao kod Centralne banke, nego je u centralni depozit upumpao višak od nekoliko milijardi dinara – a to će nam sada poslužiti kao osnova za otkup pšenice, remonte elektrana, kao i za druga neodgodiva socijalna davanja u junu.
Kurs dinara, dakle, nema funkciju sidra, i on uostalom i nije načelno fiksiran, nego klizeći. S tim što smo uneli jednu „inovaciju“ u monetarnu politiku, to jest liberalizovali smo devizno tržište i pokrenuli stimulanse za ulazak novca iz sive ekonomije u legalne tokove. Za posledicu imamo stalan proces remonetizacije, pa smo sa 750 miliona maraka, koliko je iznosila realna novčana (dinarska) masa krajem oktobra prošle godine, došli danas na novčanu masu od oko 1,3 milijardi maraka. Taj proces će na leto podržati nastavak reformske fiskalne politike, kao i mere na čišćenju i uređenju bankarskog sektora i mere za podsticanje štednje (novi sistem osiguranja štednih depozita). Akciju u bankarstvu počećemo posle 30. juna, što je rok da poslovne banke ispune kapitalni cenzus od pet miliona dolara.
Oko tog cenzusa ima dosta gunđanja. Šta će se u bankarstvu dogoditi 1. jula i kasnije, hoće li neke banke to preživati i šta će biti sa starim menadžerskim kadrom u bankama?
Pre svega imaćemo ukrupnjavanje banaka i raščišćavanje sa onima koje su nelikvidne. Mislim da ćemo već od 1. septembra imati daleko čistiju situaciju, a već iduće godine mislim da ćemo normalizovati situaciju u bankarstvu. Naravno, deficit tog sektora koji iznosi oko 3,5 odsto GBP-a zemlje biće pokriven iz inostrane pomoći, a već ove godine nemamo otplatu spoljnog duga. Pariski klub je već pismeno izvestio MMF da u prvih godinu dana našeg programa rehabilitacije bankarskog sektora neće tražiti naplatu dospelih anuiteta.
Šta znate o programu „razduživanja“ privrede o kome je počeo da govori ministar Đelić?
O tome s njim treba da razgovarate. Mi smo naravno za to da se preseče taj lanac nenamirenih potraživanja. Ta akcija, zajedno sa našom operacijom sređivanja bankarstva i uz, nadamo se, start privatizacije – doneće nam ovog leta vruće reformske dane koji bi trebalo da nas dovedu u poziciju „novog početka“. Možda smo to dugo čekali, ali sve što smo dosad preduzimali bilo je u funkciji tog novog početka.
Da ne zaboravimo direktore banaka?
One banke koje prema našoj dijagnozi spadaju u grupe A i B, dakle u solidne banke, mogu da nastave sa svojim ekipama. Međutim, sve one banke koje se nađu pod ingerencijom Agencije za sanaciju banaka moraće da dožive i temeljnu kadrovsku promenu. Mi imamo jaz između bankara koji su zaboravili šta je pravo bankarstvo tokom proteklog vremena kada su banke bile samo servis ministarstva finansija i potrebe da svaka banka počne da se bori za opstanak. Mnogi misle da se ništa u suštini neće promenuti, ali se grdno varaju. U julu i avgustu u našem bankarstvu imaćemo radikalne promene koje se nisu desile od 1945. godine do danas. U septembru ćemo imati stvarno redizajniran bankarski sektor, a pored dosadašnje tri strane banke, verovatno će se ovde pojaviti i Austrijska banka (u nemačkom vlasništvu) i komercijalna Grčka banka. Neke banke ćemo verovatno i prodati strancima, mislim na Slavija banku i Privrednu banku u Novom Sadu. Ponavljam, sve počinje posle 30. juna, a mi nećemo odustati od tog roka za ispunjenje kapitalnog cenzusa.
Na kraju da vas pitamo, kao čoveka koji je od vremena oktobarskog demokratskog preokreta pokazao dosta reformske odvažnosti, da li u DOS–u jenjava reformska energija?
Mene pre svega brine odnos naših ljudi prema reformama. Svi su se borili za promene, dakle za reforme – a u suštini je malo ko spreman da menja i sebe i institucije oko sebe. Neki čak zamišljaju promene kao promenu odnosa spoljnih finansijera prema nama. Dakle, sve ostaje isto, samo spoljne donacije padaju s neba. Ljudi ne treba da čekaju da država i stranci nešto učine za njih, nego moraju početi da rade sami za sebe. Reforme samo mogu da im pomognu da u tome budu efikasniji. Ja ne umanjujem otpore reformama i unutar DOS-a, i u zatečenoj privrednoj superstrukturi, ali najširi krug ljudi mora da shvati da glavni posao niko ne može uraditi umesto njih.
Obradović je natuknuo da su pojedini predstavnici „krupnog kapitala„, da se izrazim pomalo staromodno, vršili određeni pritisak na Komisiju. Da li vi imate sličan osećaj?
Na mene lično niko nije vršio pritisak, a za njega ne znam. Osim, naravno, što su demantovali moje tvrdnje. Pokušaj neke vrste manipulacije sa rezultatima rada Komisije video se u slučaju objavljivanja nalaza o upotrebi novca iz Zajma za preporod Srbije. Na primer, Karići su na osnovu nalaza da oni ništa ne duguju povodom tog Zajma i povodom Dafiment banke požurili da saopšte da je Komisija utvrdila da oni ništa ne duguju. No, oni doista ne duguju ništa po ta dva osnova, ali duguju po nekim drugim osnovima. I to je razlog da se sve objavi sinhronizovano.
Karići, kažete, nisu imali veze sa Zajmom za preporod i sa Dafinom, no, da li su imali veze sa Centralnom bankom?
Daleko od toga da nisu imali veze sa primarnom emisijom. Čak je iznos takav da će se mnogi iznenaditi. Reč je o veoma visokom iznosu. No, taj posao još nije okončan pošto se radi o ogromnom materijalu, o ogromnom broju podataka. Ipak, već sada mogu da kažem da će Karić biti obveznik poreza na ekstraprofit, ali on nije jedini. Reč je o stotinama privilegovanih. Najbolje bi bilo kada bi oni sami objasnili javnosti sticaj okolnosti koji im je išao naruku, da zatim plate ono što su dužni državi, i da nastave da rade – a niko u tom slučaju neće imati ni moralno pravo da ih napada. U ekonomskoj istoriji ima takvih primera i svako društvo je prihvatalo racionalna objašnjenja i naknadno plaćanje dugova, pa su takvi ljudi „socijalizovani“ u punom smislu te reči.
Proneo se glas da bi Karići trebalo da plate sto miliona nemačkih maraka jednokratnog poreza. Mislite li da njihova imovina u zemlji može da „zalegne“ za toliku obavezu?
Sva gospoda koja budu obveznici poreza imaju imovinu ne samo u zemlji nego i širom sveta. Zakon predviđa da je sva imovina predmet oporezivanja, pa i ona u inostranstvu. Mi očekujemo da se izneti kapital vrati u zemlju, deo za plaćanje poreza, a deo neka investiraju kako hoće.
Ako ne bude gotovine, da li to znači da bi Srbija mogla postati vlasnik nekih zamkova i vila u Engleskoj, Francuskoj, itd.?
Ko zna. Mi polazimo od toga da onaj ko bude dužan porez treba i da ga plati. Nije bitno iz koje će imovine on izmiriti obavezu i gde se ona nalazi. Najbitnije je za tog čoveka da skine sa sebe javno podozrenje. Oni koji umesto plaćanja duga državi nude prazne demantije, po mom mišljenju, ne deluju pametno.
