Javno-privatno partnerstvo

Kolaps globalnog finansijskog sektora s kraja 2008. godine i ekonomska kriza koju je proizveo nastavljaju da usporavaju razvoj energetskog sektora u jugoistočnoj Evropi. Primetan pad industrijskih aktivnosti u poslednje dve godine, pre svega u energetski intenzivnim industrijama, za rezultat ima pad potrošnje električne energije, time i smanjenje regionalnog energetskog deficita.

Ujedno, usporene su planirane investicije u nove elektro-energetske kapacitete, uzrokovane ne samo nedostatkom kapitala i lošim kreditnim rejtingom zemalja regiona, već i nepovoljnim investicionim ambijentom.

Nagoveštaj ovakvog razvoja situacije značajan je ne samo zato što će dugoročno biti ugrožena regionalna sigurnost snabdevanja električnom energijom industrije i domaćinstava, već je gotovo izvesno da će zbog ovog nedostatka aktivnosti u mnogim proizvodnim industrijama u regionu biti znatno ograničene nakon 2015. godine.

PRIVREMENI PAD POTRAŽNJE: Ako se kao pokazatelj uzme potražnja za električnom energijom u zemljama Jugoistočne Evrope u 2008, dakle potražnja u uslovima kako-tako normalnog ekonomskog rasta, primetna je tendencija naglog pada potrošnje u 2009, potom i blagog oporavka u 2010. godini, pre svega u proizvođačkim industrijama koje su, uz građevinarstvo, najviše pogođene recesijom. Najveći pad u potražnji zabeležen je u metalurgiji a propraćen je padom cena baznih metala, zatim u nemetalskoj industriji gde je propraćen padom aktivnosti u građevinarstvu, kao i u hemijskoj industriji, usled manje potražnje za baznim materijalima.

Podaci panevropskog udruženja sistem-operatora ENTSO-E (European Network of Transmission System Operators for Electricity) pokazuju da su zemlje regiona u 2010. godini potrošile 282,25 TWh (teravat-sati) električne energije. Od toga je u termoelektranama proizvedeno 55 odsto, u hidroelektranama 27, u nuklearnim 16, dok je jedan odsto iz obnovljivih izvora. Zbog pada potražnje u industrijskom sektoru u 2009. i sporog oporavka tokom 2010. godine, u region je uvezeno svega 0,25 TWh električne energije.

Bugarska, Rumunija i Bosna i Hercegovina su i dalje jedine zemlje regiona koje proizvode više električne energije nego što troše, dok sve ostale imaju veći ili manji bilansni manjak. Hrvatska, na primer, uvozi oko jedne trećine svoje ukupne potrošnje.

Pad u regionalnoj potražnji, međutim, samo je privremen. Sa ekonomskim oporavkom i obimnijim aktivnostima u industrijskom sektoru porašće i potražnja za električnom energijom. Za očekivati je da će potražnja za električnom energijom u jugoistočnoj Evropi do 2020. svake godine u proseku rasti za 2,2 odsto. Treba imati na umu da će se zemlje Zapadnog Balkana ulaskom u Evropsku uniju suočiti i sa obavezom gašenja starih, neefikasnih termoelektrana, što će dodatno povećati potrebu za izgradnjom novih kapaciteta. Za očekivati je da će na ovaj način 3200 MW (megavata) proizvodnih kapaciteta biti „ugašeno“ do 2020. godine.

NEOPHODNE INVESTICIJE: S obzirom na očekivani rast potražnje električne energije do 2020, ako uopšte postoji ideja da se bilo šta uradi moguća su dva scenarija razvoja energetskog sektora regiona.

Prvi scenario predstavlja poželjan nivo investicija u energetiku do 2020, koji bi osigurao snabdevanje električnom energijom i normalne pretpostavke za dalji ekonomski razvoj regiona. Drugi scenario predstavlja nešto realističniju sliku, po kojoj bi se u datom periodu od neophodnih investicija realizovalo oko 60 odsto.

Šta pokazuju ove analize? Do 2020. godine regionu će biti neophodno 12.100 MW novih termoelektrana, 3000 MW novoizgrađenih hidroelektrana i 1400 MW novih kapaciteta za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora. Vrednost tih investicija je po današnjim vrednostima oko 33,8 milijardi evra. To znači da bi u narednih deset godina svaki stanovnik regiona trebalo godišnje da izdvoji 47,5 evra samo za investicije u energetiku. Ovo je, uzgred, dva puta manje od novca koji se u te svrhe izdvaja u razvijenim zemljama EU. Teško je zamisliti u trenutnim okolnostima da će se taj kapital obezbediti na vreme. Uporedo s tim, zbog već pomenute krize, usporena je realizacija već planiranih investicija, te je mnogo realističnija slika koju pokazuje drugi scenario.

Region se, dakle, suočava sa ozbiljnim problemom: čak i sa mnogostruko povećanim regionalnim uvozom električne energije (oko 20 TWh na godišnjem nivo uz sadašnjih 4 do 5 TWh), od 2018. godine zemlje regiona mogle bi da se suoče i sa restrikcijama u isporuci električne energije.

JAVNO–PRIVATNO PARTNERSTVO: Ova analiza nameće nekoliko zaključaka. Pre svega, relativno siromaštvo zemalja regiona predstavlja ozbiljan problem za razvoj energetskog sektora, pa shodno tome i ozbiljnu prepreku za dugoročan ekonomski razvoj. U tom pogledu, dalja finansijska podrška međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije, od krucijalnog je značaja.

Međutim, neophodno je i stimulisanje novih investicija kroz model javno-privatnog partnerstva (Public Private Partnership), jer je jasno da su monopoli državnih elektroprivreda, kako zbog neekonomske cene električne energije tako i zbog njihove neefikasnosti, očigledno nesposobni da sami generišu neophodan kapital i planski investiraju u energetiku.

Poslednji je trenutak da zemlje regiona prepoznaju problem dugoročno sigurnog snabdevanja energijom – činjenicu da je put ka rešenju i „otključavanju“ regionalnih potencijala u većem stepenu saradnje između država regiona, ali i u liderskoj ulozi koju u tom procesu treba da preuzme privatni sektor. Barem potencijala ima: trenutno se u elektroenergetskim postrojenjima godišnje potroši 200 miliona tona lignita, dok su potvrđene rezerve oko 20.000 miliona tona. Takođe, postoji i oko 20 TW neiskorišćenih hidropotencijala.