Japanski gambit

U pritvorskoj jedinici blizu Tokija, Robert Bobi Fišer, bivši svetski šampion u šahu i begunac od američkog pravosuđa, čeka da japanski ministar pravde odluči o njegovoj sudbini. Ministar, kome se Fišer žalio u očajničkom pokušaju da izbegne deportaciju u Sjedinjene Države, može da odbije žalbu, može da Fišeru dâ politički azil u Japanu, a može da ga deportuje u treću zemlju, ukoliko takva postoji. Da ta treća zemlja bude Srbija i Crna Gora još je teorijski moguće, ali više nije verovatno. Poslednje vesti govore da je crnogorski predsednik Filip Vujanović, koji je u ponedeljak izgledao više nego raspoložen da trajno ugosti Fišera, u utorak naglo promenio mišljenje. „Očigledno, nema uslova da Fišer dobije azil“, rekao je Vujanović u emisiji Radija Crne Gore, dodajući da se „zahtev Amerike mora poštovati“. Time je na ovo pitanje stavljena tačka, ali su otvorena neka nova: o tome šta je ostalo od tradicionalnog crnogorskog gostoprimstva; o našoj večnoj potrebi da se stalno inatimo s jačim, pa da se posle zbog toga kajemo; i konačno, o tankoj liniji koja deli genija od ludaka, što je nažalost slučaj s nekadašnjim njujorškim vunderkindom.

ZVEZDA PADALICA: Fišerove nevolje sa zakonom počele su u oktobru 1992. godine na Svetom Stefanu, tačnije u hotelu Maestral u Miločeru, gde se pod pokroviteljstvom Jezdimira Vasiljevića održavao meč između Fišera i Borisa Spaskog kao neke vrste reprize legendarnog meča koji je odigran u Rejkjaviku dvadeset godina ranije, kada je prvi i jedini put u istoriji šaha jedan rođeni Amerikanac pobedio Rusa i postao svetski šampion. Okolnost da se revanš igra u Jugoslaviji, koja je u to vreme bila pod sankcijama, pod sponzorstvom čoveka bliskog Miloševićevom režimu, pobudila je zanimanje američkog ministarstva finansija, koje je Fišeru poslalo pismeni nalog da smesta prekine meč, pod pretnjom kazne od deset godina zatvora i četvrt miliona dolara kazne. Nimalo impresioniran, Fišer je pred novinarima zalepio sočnu šlajmaricu na papir iz domovine (vaš izveštač je bio prisutan). Zatim je pobedio Spaskog, pokupio obećanih 3,5 miliona dolara Gazda Jezdinih para, i posle kraćeg boravka u Srbiji odjezdio put Dalekog istoka, sve dok pre tri nedelje nije uhapšen u Japanu.

Doduše, još tokom meča na Svetom Stefanu moglo se videti da je Fišer bleda senka onoga što je bio 1972. Iako je svetostefanski susret između njega i Spaskog bio reklamiran kao „meč stoleća“, istina je da je Spaski u tom trenutku bio rangiran kao devedeset deveti na rang-listi FIDA, dok Fišer na njoj nije ni postojao: titula, kao i velemajstorski rang, bila mu je oduzeta 1975, nakon što je odbio da igra protiv Anatolija Karpova. U stvari, on još od Rejkjavika nije igrao ni na jednom turniru, i već je bio potonuo u osobenjaštvo i paranoju. Na konferencijama za štampu, novinari su zabezeknuto slušali njegove mržnjom ispunjene govore protiv Jevreja i „boljševika“ za koje je tvrdio da ga progone. Oni bolje upućeni u njegovu karijeru bili su manje iznenađeni. „Već decenijama, međunarodna šahovska javnost prati spiralu Fišerovog pada kao što astronomi prate orbitu umiruće komete“, zapisao je jedan Fišerov biograf.

Istina je da je Fišerov sunovrat počeo mnogo pre fatalne pljuvačine po papiru iz ministarstva finansija. Već posle meča u Rejkjaviku, počeo je da se lomi pod teretom slave, velikog novca i sopstvenog „blistavog uma“. Tokom sedamdesetih, prišao je fundamendalističkoj hrišćanskoj sekti (Svetska božja crkva), koja ga je nagovorila da im prepiše najveći deo svog bogatstva; naknadno je „otkrio“ da su i oni bili deo svetske jevrejske zavere. Tantijeme od dva bestselera koja je napisao (Bobi Fišer vas uči da igrate šah i Mojih šezdeset nezaboravnih partija) izgubio je pošto je odbio da plaća porez; i danas tvrdi da su mu ih ukrali Jevreji. Početkom osamdesetih, kalifornijska policija ga je našla prljavog i zaraslog u bradu, bez ikakvih dokumenata i bez dolara u džepu; svoje doživljaje iz tog perioda opisao je u pamfletu „Kako su me mučili u zatvoru u Pasadeni“. Sa ivice ludila ga je nakratko odvukla osamnaestogodišnja Mađarica Zita Rajčani, koja ga je i nagovorila da prihvati Gazda Jezdinu ponudu. Ostala je s njim manje od godinu dana, a on danas tvrdi da je i Zita bila agent Mosada.

ORIĐINALE: Nakon Svetog Stefana, Fišer je jedno vreme lutao po Aziji, da bi se na kraju skrasio u Japanu, zemlji u kojoj se šah slabo igra i u kojoj niko nije čuo za njega. Izdržavao se gostujući po lokalnim radio-stanicama (za novac, naravno), gde je ponavljao vatrene govore protiv Jevreja, za čije se istrebljenje od sveg srca zalagao. Nekako je 1997. uspeo da produži svoj američki pasoš, ali je posle 11. septembra 2001. ponovo skrenuo pažnju na sebe posle gostovanja na jednoj filipinskoj radio-stanici, gde je izjavio da su napadi na Njujork i Vašington „predivan događaj“ i da bi „Ameriku trebalo zbrisati sa lica zemlje“. Američka vlada odlučila je da mu poništi pasoš, i čim je prošlog meseca pokušao da ga upotrebi, bio je uhapšen.

Može se samo pretpostaviti šta bi se sa Fišerom dogodilo da je stvarno poželeo da se skrasi u Crnoj Gori i da je Vujanovićeva ponuda bila iskrena: domaćini bi vrlo brzo počeli da se odmiču od nezgodnog gosta, mada bi mu verovatno dodelili apanažu, ali bi ga brzo prigrlili ovdašnji jurodivi nacionalisti kojih nema malo. Lako ga je zamisliti na tribinama Obraza i „duhovnim akademijama“ u čast Ratka i Radovana; možda bi ga nagovorili da pređe u pravoslavlje (Slobodan Bobi Ribarević?). Oni bi ga verovatno brzo lišili ostatka pokretne i nepokretne imovine, a zatim bi ga, zasićeni, odbacili. Na kraju, možemo zamisliti oronulog i zapuštenog Fišera (već sad mu je preko šezdeset) kako u zamenu za porciju ćevapa i vinjačić uveseljava pijane goste u nekoj krčmi kraj puta. Hvala lepo: šta god japanski ministar pravde na kraju odluči, biće bolje nama bez njega i njemu bez nas.