Između zatečenog i poželjnog

Narodna skupština jeste možda spora, ali sve na kraju stigne na dnevni red. Predlog zakona o policiji konačno je (od proleća 2002, kada je predstavljen prvi put) došao u proceduru. Od tada do danas tri su teme ostale manje-više sporne u javnosti: pristup informacijama; služba unutrašnje kontrole; i pitanje Vojvodine. Sve tri teme podgrejane su ovih dana u javnosti: Rodoljub Šabić, poverenik za pristup informacijama, upozorio je na neke odredbe predloga koje su restriktivnije od prethodnih; SPO i Vladimir Božović, sadašnji generalni inspektor MUP-a, izražavaju nelagodu koja je nekako više stvar interesa nego principa; Bojan Kostreš, predsednik Skupštine Vojvodine, upozorava na potrebu da policija u pokrajini bude organizovana na drugačiji način, s obzirom na očigledne specifičnosti.

„NEMA VIŠE GENERALA…“: Ali, da prvo vidimo šta je u Predlogu zakona o policiji nesporno svima.

Pre svega, to je ukidanje činova u običnoj policiji. Reč je o „ideji Badže Stojičića, koji je hteo po svaku cenu da bude general“, kako kaže jedan bivši policajac; reč je i o ideji Slobodana Miloševića koji je od policije pravio armiju građanskog rata, pa im je bacio te činove da se oko njih posle glođu. Činovi potiču iz istog načina razmišljanja iz koga i slaboumna podela na „resore“ (javne i državne bezbednosti); resor je sinonim za ministarstvo, a zna se da se Milošević poigravao idejom Ministarstva bezbednosti, nalik na staljinski MGB (Ministjerstva gosudarstvenoj bjezopasnosti), koje bi objedinilo sve službe, vojne i civilne, pod jednim ministrom. Nešto slično smo, uostalom, imali jedno kraće vreme pod imenom OZNA. Činovi bi, po Predlogu zakona, ostali u Žandarmeriji, ali ni to nije sporno: reč je o paravojnoj formaciji u kojoj je to normalno; u većini zemalja, uostalom, žandarmerija je vid oružanih snaga u sastavu ministarstava odbrane i pod njihovom kontrolom.

Zatim – i kao najvažnije! – to je uvođenje funkcije direktora policije koji se imenuje na pet godina, pa je tako, po zamisli zakonodavca, lice nepolitičko: em traje duže od date vlade, em je nezavisni profesionalac. Dragan Šutanovac, narodni poslanik Demokratske stranke i čovek koji u DS-u prati bezbednosne probleme, kaže za „Vreme“ da je ideja odlična, ali i da „treba precizno odrediti po kojim kriterijumima se direktor imenuje, šta ga čini kvalifikovanim za to mesto. Kod imenovanja tako važnog funkcionera treba smanjiti diskreciona prava na minimum; takav čovek i njegov tim moraju da imaju jasnu strategiju razvoja policije i njenih prioriteta za narednih nekoliko godina i da se ta strategija jasno vidi i u predlogu budžeta policije. Ja nemam ništa protiv da se UBPOK (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) pretvori u posebnu službu unutar Uprave kriminalističke policije (SOK, po Predlogu zakona), ali mislim da nam je potrebna Uprava za borbu protiv trgovine narkoticima i to ću i predložiti.“

„ZNA SLUŽBA ŠTA RADI„: Ko koga imenuje na koje mesto i ko kome odgovara ostaju donekle sporna pitanja i u ovom predlogu zakona. Ima mišljenja po kojima bi direktora policije i načelnika Službe unutrašnje kontrole MUP-a trebalo da imenuje Vlada i da budu odgovorni i njoj, kao što je sada generalni inspektor Božović, kao pomoćnik ministra, imenovan od strane Vlade i njoj odgovoran. Ako unutrašnja kontrola bude pod nadležnošću ministra, rezonuju kritičari, građanstvo će biti manje zaštićeno nego ako je pod nadležnošću Vladinog čoveka. Treba očekivati da će i ova problematika biti predmet amandmana koji se pripremaju među poslanicima.

Primedba koja je ovih dana prisutna u javnosti odnosi se na pristupačnost informacijama iz rada policije. Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacijama, kaže da je Predlog zakona „restriktivan“. Tu smo opet na istom starom problemu, nasleđenom još iz dijalektičkog materijalizma: „Šta se tebe tiče šta policija radi? Mi ne proizvodimo škart (Lavrentije Pavlovič Berija). Zna Služba šta radi“ itd. To se zvalo i „nepoverenje u Organe“ i umal’ da je bilo krivično delo. „Ovakve zakonske odredbe kao u Predlogu ovog zakona o policiji – da se traži opravdani interes – relikt su starih vremena, iako je donet Zakon o dostupnosti informacija“, kaže za „Vreme“ Rodoljub Šabić. „Svi zakoni o slobodnom pristupu informacijama polaze od pretpostavke javnog interesa koji se ne dokazuje. Takav zakon je, osim toga, neka vrsta lex specialisa i ostalo zakonodavstvo treba da se prilagođava njemu, a ono koje se kasnije donosi mora to nužno. To kaže i jedna deklaracija koju su nedavno usvojile međunarodne organizacije, OUN i Evropska unija, između ostalih. Premijeru Koštunici sam danas (utorak 25. oktobar) uputio pismo povodom Zakona o prekršajima, a sa istim ovakvim primedbama.“ Rodoljub Šabić kaže da je svako prepuštanje odluke o davanju informacija od javnog značaja po diskrecionom pravu činovnika protivzakonito. Dodajmo da i u ovom slučaju – sve i da se primedbe Rodoljuba Šabića usvoje, što ćemo videti – „transparentnost“ rada policije ostaje da zavisi od podzakonskih akata (uredbi i pravilnika) koji regulišu davanje informacija o radu MUP-a. Činjenica je da se politika odnosa sa javnošću MUP-a polako stezala: u jednom trenutku samo je Služba za informisanje kabineta ministra mogla bilo šta da kaže; čak su i Gradski SUP Beograda i Novog Sada 2004. bili lišeni tradicionalnih portparola, pa se Novom Sadu to vratilo (srećom, jer im je portparol Steva Krstić, po rečima novosadskih kolega novinara odličan), a GSUP Beograd još nema nikoga.

LOKALNA SAMOUPRAVA: Kad je o zakonu o policiji reč, ono što građanstvo najviše zanima regulisano je upravo podzakonskim aktima: pravilnicima o upotrebi sredstava prinude, o javnosti rada, o upravnim i administrativnim procedurama itd. Upravo na tim podzakonskim nivoima građani i imaju najčešći dodir sa policijom kao oličenjem tj. otelotvorenjem države – s građanske tačke gledišta. Bogoljub Milosavljević, policiolog iz nevladine organizacije LEX i bivši profesor Policijske akademije, kaže za „Vreme“: „Najvažniji problem je upravo fino podešavanje i definisanje svakodnevnih procedura u policiji: detaljna razrada kodeksa i pravilnika, od trenutka kontakta sa građaninom, preko procedure opštenja, upozoravanja, opominjanja pa do upotrebe prinude i do precizne procedure hapšenja, zaključno sa upoznavanjem sa pravima i svim onim što se smatra evropskim i civilizovanim standardima.“ Milosavljević kaže da takva detaljna kodifikacija i fina podešavanja podzakonskih akata i pravilnika treba da budu stvar od značaja šireg od puke procene Ministarstva, jer je reč o svakodnevnoj životnoj praksi. „Predlog zakona je negde između zatečenog i poželjnog stanja, ali valjda tako mora u našim okolnostima“, zaključuje Bogoljub Milosavljević. „Treba detaljnije urediti i ulogu lokalne samouprave u budućem zakonu“, upozorava on.

Lokalna samouprava bila je u jednom trenutku veoma važna tema prilikom rasprave o prvobitnom nacrtu zakona, aprila 2002, na jednom savetovanju u Vrnjačkoj Banji. Tada je ministar Dušan Mihajlović izneo ideju da Beograd dobije svoju posebnu policijsku upravu, a prisutni predstavnici Izvršnog veća Vojvodine energično su ga podsetili na obećanje da će i Vojvodina dobiti sličnu upravu. Ministar se izvinio zbog propusta i ponovo obećao da će u predlogu zakona biti i policijska uprava Vojvodine kao posebna organizaciona jedinica MUP-a Srbije. To je u ovom predlogu izostavljeno, što nije nikakvo čudo s obzirom na konzervativno-centralistička shvatanja Demokratske stranke Srbije i njeno principijelno rogušenje na svaku ideju lokalne samouprave. Dragan Šutanovac iz DS-a kaže za „Vreme“ da je ideja legitimna, ali da treba prvo postaviti prave kriterijume, kao i za izbor direktora policije: „Uticaj lokalne samouprave na imenovanja i politiku MUP-a svakako treba obezbediti, ali prateći neke principe. U Velikoj Britaniji lokalna samouprava ima i te kakav uticaj na imenovanje šefova lokalne policije, ali uz jedan uslov – da dolaze iz nekog drugog kraja, a ne iz tog gde treba da budu imenovani.“ U našem slučaju, podsetićemo, uloga lokalne samouprave pri imenovanju policijskih funkcionera praktično je ukinuta dolaskom na vlast Slobodana Miloševića; dotle se tražila saglasnost opštine za načelnika OUP-a i grada za načelnika SUP-a, a pokrajine su imale odlučujući glas pri imenovanju pokrajinskih sekretara za unutrašnje poslove. To je bilo tako kako je bilo i onda; danas nema sumnje da bi Vojvodina trebalo da ima i posebnu organizacionu jedinicu MUP-a, pravo odluke pri izboru starešine te organizacione jedinice i pravo da taj starešina, u konsultaciji sa Skupštinom i Izvršnim većem Vojvodine, prilagođava kadrovsku politiku i strukturu organizacije policije shodno legitimnim lokalnim potrebama i specifičnostima. „Uprava policije za Vojvodinu, čije je osnivanje bilo predviđeno predlogom zakona prethodnog sastava Vlade Republike Srbije i ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, sada se u zakonskom predlogu ni ne pominje“, kaže Bojan Kostreš za „Vreme“. On dodaje i da bi osnivanje policijske uprave za Vojvodinu bilo u interesu ne samo građana Pokrajine i cele Srbije nego i stabilnosti u regionu: „Najbolji primer neophodnosti osnivanja uprave policije za Vojvodinu jeste iskustvo iz etničkih nemira iz marta 2004. godine koji su preneti sa Kosova i u Vojvodinu, kada su jedini policijski organi koji su efikasno delovali bili oni koji su delovali u neposrednoj koordinaciji sa organima pokrajinske uprave.“

Kako „Vreme“ saznaje, u Skupštini Srbije poslaničke grupe pripremaju amandmane na ovaj predlog zakona. Treba se nadati da će razum prevladati stranačke pizme i pasjaluke.