Kada u zemlji od pola miliona stanovnika odjekne parola “Turci napolje”, to nije vest o Turcima, već dijagnoza mentaliteta koji kad ponestane smisla i sigurnosti, traži krivca u drugome
Incident u podgoričkom naselju Zabjelo u kojem su učestvovali strani državljani i u kojem je povređen jedan mladić, svakako je za osudu. On nije jedini te vrste i otuda čudi način i brzina kojom se njegov odjek preneo na ulice i “zapalio” ne samo beton već i sve naše potisnute strahove. Na ulice su izašli ljudi koji su se zaklinjali da “brane domovinu” od zakupaca stanova, konobara i trgovaca koji govore turski.
Nema sumnje da je deo građana reagovao iz iskrenog osjećaja uznemirenosti. Ali protest koji se u nekoliko sati pretvori u koordinisano okupljanje s bakljama, megafonima i identičnim parolama, nije samo spontani bes. To je emocija kojom neko zna da upravlja. Navijačke grupe, politički aktivisti i medijski pojačivači – svi su bili na zadatku, svako na svom. Činjenica je da dokle god možeš da usmeravaš nečiji bijes, ne moraš da mu ponudiš nikakvo rešenje. Za nacional-populističke strukture, incident u Zabjelu bio je poklon s neba.
Premijer Milojko Spajić je, reagujući na proteste, izjavio da je “Vlada odlučila privremeno suspendovati vizni režim za državljane Republike Turske – u cilju zaštite reda i građana Crne Gore”. Njegove reči trebalo je da umire, ali su zapravo dodatno raspalile javnost, jer je malo ko poverovao da vize gase mržnju. Potpredsednik Vlade Ervin Ibrahimović upozorio je da “u jednoj evropskoj Crnoj Gori nema mjesta za parole ‘Ubij Turčina’ i za kolektivnu stigmatizaciju”, pozvavši bezbednosne službe da reaguju “prema zakonu, a ne prema emocijama”.
Predsjednik Jakov Milatović pozvao je na “smirenost i uzdržanost”, poručivši da “ne sme biti mesta za kolektivnu krivicu ili stigmatizaciju čitavog naroda”. Njegova izjava, međutim, prošla je gotovo nezapaženo u buci društvenih mreža. Dok je većina političkih subjekata taktizirala, Akcija za ljudska prava (HRA) je objavila da su napadi i pretnje “dio šire kampanje koja se bazira na lažnim i fabrikovanim narativima o masovnom naseljavanju Turskih državljana”.
STATISTIČKI OKVIR
Šta o tome kaže statistika? Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore iz septembra 2025, u ovoj zemlji je boravilo 100.867 stranih državljana sa regulisanim statusom. Najbrojniji su državljani Srbije (oko 25.000), zatim Ruske Federacije (21.000) i Turske (13.000). Ove tri zemlje čine gotovo 60 odsto ukupne strane populacije u Crnoj Gori, potom slede državljani Ukrajine, BiH, Albanije, Kine… Početkom oktobra ove godine, 13.308 državljana Turske imalo je privremeni, dok je njih 87 dobilo stalni boravak u Crnoj Gori. To znači da strani državljani u ukupnoj populaciji čine između 13 i 16 odsto od 623.000 stanovnika koliko beleži poslednji popis stanovništva. Drugim rečima, petina stanovnika su strani državljani.
Kada, pak, govorimo o stopi kriminaliteta, policija je u prvom delu ove godine evidentirala 333 krivična dela koja su izvršili 268 stranih državljana. Višegodišnji prosek je, prema istom izvoru, 667 lica sa isto toliko počinjenih dela. Naravno da statistika ne govori sve. Različiti su pokazatelji policije i državne statistike, što je rezultat i različitih metodologija. Naime, policija broji krivična dela i lica po operativnim evidencijama, dok Monstat broji počinioce po tužilačko-sudskoj statistici. Ipak bi se, naravno uz izvesnu metodološku ogradu, moglo tvrditi da je učešće stranih državljana u kriminalnim aktivnostima 12-15 procenata što ne ide u prilog tezi da upravo oni drastično narušavaju društveni ambijent Crne Gore. Naravno, osim ukoliko ne želimo da potenciramo želju da nas mogu ugrožavati samo naši kriminalci.
Suštinski problem nije pasoš počinioca kriminalnih dela, već kriminal po sebi. Uravo ono što već decenijama opterećuje društvenu stvarnost i što je, nažalost, Crnu Goru učinilo prepoznatljivom tranzitnom narko-rutom i mestom obračuna kartela. Nisu Turci krivi za to, ali mogu da budu pogodna zamena za krivce.
GEOPOLITIČKI OKVIR
Reagujući na incident, proteste i odluku crnogorske Vlade, turski ambasador Baris Kalkavan je poručio da očekuje istragu, ali i da Ankara neće mirno gledati na “provokacije prema svojim državljanima”. Njegove rečenice bile su diplomatske, ali dvoslojne. Kada kaže: “Turska će razmotriti reciprocitet”, to je pre svega podsećanje da mala država mora znati koliko košta nepromišljenost. A kad kaže da “zahvaljuje građanima Bara koji su pokazali solidarnost”, to je poruka da Crna Gora ima drugu, bolju stranu – onu koja ne deli ljude po pasošu.
Sa geopolitičkog stanovišta, ne može se prenebregnuti snažan uspon Turske kada je Balkan u pitanju. Ona se danas ne pojavljuje kao naslednica imperije, već kao igrač nove meke moći. U Erdoganovoj verziji, doktrina “neoosmanizma”, koju je artikulisao Ahmet Davutoglu kroz koncept “strateške dubine”, pragmatičan je spoj ekonomije, kulture i religije – strategija koja ne menja granice, već svest. Umesto vojske dolaze investicije, banke, stipendije i televizijske serije. Kroz TİKA-u, Ziraat banku, Turkish Airlines, Yunus Emre institut i verske misije Diyaneta, Turska plete mrežu uticaja koja je istovremeno vidljiva i nenametljiva. I naravno da to ne rade samo oni.
Balkan je u toj geopolitičkoj mapi kompleksan prostor sjećanja, ali i mesto tržište nesigurnosti. Ankara se pozicionira kao zaštitnik muslimanskih zajednica, ali i posrednik između Istoka i Zapada – kao neko ko razume i minarete i berze. Turska ne traži teritorije već lojalne sagovornike, ne širi granice nego zavisnosti – meke, kulturne i ekonomske. U tom smislu, njena moć nije u tenkovima, već u kreiranju osećaja da bez nje Balkan više ne može da zamisli budućnost.
Ovako proklamovana doktrina nije nikakva tajna, no tajnom se čini to da li Crna Gora, i ne samo ona, ima politički usaglašenu i usvojenu doktrinu odgovora na geopolitičke strategije i uticaje. Gotovo da je očigledno kako Podgorica takvu strategiju nema i ne može je imati dok nadalje dominira podeljena kolektivna svest o pripadnosti i to upravo po etničkim linijama.
IDENTITETSKI OKVIR
Postoji još jedan zanimljiv uvid u ovaj događaj, posebno sa stanovišta stranih državljana i njihovih investicija u Crnoj Gori. Investicije su po pravilu pratile i dolazak značajnog broja državljana iz zemalja iz kojih je dolazio kapital. Često je to bio i rezultat ili odjekt nacionalne i/ili partijske politike privlačenja stranog novca. Ruski tajkuni su bili prvi koje je politika Đukanovićevog DPS-a uvela na velika vrata u Crnu Goru i, u značajnom broju slučajeva, rezultat je bio poguban po crnogorsku ekonomiju. Nastranu što je taj politički korpus danas nosilac jedne “histerične rusofobije”, ali niko nije izašao na ulice i vikao: “Rusi napolje!”. Bilo koju vrstu ksenofobije trebalo bi osuditi, ali je ova vrsta paralele neophodna za tačan uvid u protekle događaje.
U Crnoj Gori danas ima više Rusa nego Turaka, više ruskog kapitala nego turskog, pa opet – protestne baklje nisu gorele ispred ruskih restorana, nego pred turskim pekarama. Objašnjenje, međutim, nije u brojkama, već u simbolici. Prisustvo Rusa u Crnoj Gori bez obzira na njihov broj nosi auru saveznika u tradicionalnom imaginarijumu pravoslavlja, istorijskog zaštitnika i “brata po veri”. Turski građanin, s druge strane, u kolektivnoj svesti Balkana nosi arhetip onog mitološkog “Turčina” koji se u našoj epskoj podsvesti vladao vekovima i nikad se nije odjavio. Zato svaki savremeni Turčin, bez obzira što dolazi s laptopom a ne sa jataganom, nesvesno pokreće mehanizme istorijskog straha i kulturnog refleksa.
Upravo tu leži razlog eskalacije: ne u stvarnim sukobima, nego u projekciji kolektivnog identiteta koji još uvijek traži neprijatelja dovoljno poznatog da bi ga mogao mrzeti bez griže savesti. Rusi su “naši bogati rođaci” koji kupuju stanove u Budvi; Turci su “oni stari”, oni koji su “vladali”. Mržnja prema njima zato nije politička nego civilizacijski ritualna – kao da svako paljenje baklje na Zabjelu priziva sjenku nekog “osvetničkog predanja” koje se prenosi s koljena na koljeno. Taj narativ se ne hrani stvarnošću, već slikom. Zato bi se incident u Zabjelu mogao posmatrati manje kao sukob s Turcima, a više sukob s našim vlastitim istorijskim, pa zašto ne i političkim predrasudama.
Naši neprijatelji se mijenjaju, ali narativ ostaje isti: neko spolja remeti naš mir, krade nam identitet, kupuje nam obalu. U stvarnosti, naravno, niko nam ništa ne krade – osim onih koji su već odavno unutra, u institucijama i partijama. Zato su protesti protiv Turaka manje pitanje bezbjednosti, a više ogledalo identitetske nesigurnosti. Oni pokazuju koliko se jedno društvo zarobljeno korupcijom i kriminalom boji promene, modernizacije, konkurencije i sveta koji više ne priznaje male provincijalne mitove.
POLITIČKI OKVIR
Odluka vlade da uvede vize za turske državljane bez obzira na većinske tvrdnje da je u pitanju bezbednosna mera, više su simbolička demonstracija autoriteta – dokaz da “država deluje”, makar i protiv zdravog razuma. Tako je jedan od koautora projekta Evropa sad 2.0, možda i nesvesno ili nenamerno, postavio temelje jednog mogućeg političkog projekta Buna na dahije 2.0.
Turska danas nije samo zemlja s kojom Crna Gora deli burnu prošlost, već je ona i najveći strani investitor. U prvih osam meseci 2025. godine turske kompanije su uložile više od 92 miliona eura, što je petina svih stranih ulaganja.
Odluka o uvođenju viza ima već izmerene direktne posledice: prema podacima Aerodroma Crne Gore, broj letova iz Istanbula ka Podgorici i Tivtu u samo sedam dana pao je za više od 40 odsto. Turističke agencije iz Ankare i Izmira najavile su povlačenje aranžmana za zimske praznike, dok je tursko Ministarstvo spoljnih poslova izdalo upozorenje svojim građanima da “izbjegavaju putovanja u Crnu Goru dok se situacija ne stabilizuje”.
Ako iz ovih dana treba izvući neku pouku, to nije koliko stranaca živi u Crnoj Gori, nego koliko u nama još ima neizlečene nesigurnosti. Sve dok budemo palili ono što drugi grade, nećemo biti slobodni. Bićemo samo dobro zagrijani – u sopstvenim predrasudama. Problem je što smo mi odavno postali – tuđinci u sopstvenoj budućnosti. Svakako da su među važnim uzrocima i one političke elite koje prostor investicija gledaju tek kao mesto ličnih profita, strane investitore neretko kao alat plasiranja vlastitog pokradenog novca, a sunarodnike posmatraju tek kao jeftinu radnu snagu, amorfnu masu bez potencijala da doprinesu razvoju države koju vode ili koju su zauzeli.
Od zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture se traži, pod pretnjom otkaza, da postupe protiv Ustava, profesije i morala, kako bi leks specijalis o Generalštabu zaživeo u praksi. Oni odbijaju. Šta je to što im se dešava i koje vrednosti Generalštaba štite
Sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno. Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
S obzirom na to da je bruto društveni proizvod Srbije oko 80 milijardi evra, a prihod Nisa u 2023. bio je oko 3,4 milijarde, gde je dodata vrednost oko 300 miliona, udeo u rastu BDP manji je od polovine procenta, ali gašenje rafinerije utiče i na rast cena, kao i na devizno tržište i neizbežan rast inflacije
“Postoji i to očekivanje – radio si najbolje što umeš, u skladu sa pravilima i dosadašnjom praksom. Veruješ da te to štiti, a zapravo te ne štiti. Znam da i danas ima kolega koji misle: ‘Sama je tražila, što je morala toliko da govori; dok god sam ja ovde, ušuškan i ne pravim veliku buku, meni tako nešto ne može da se desi.’... Cilj im je svakako osveta, za početak. Zatim hoće da pokažu da mogu. A onda i da to bude poruka za sve druge koji dižu glas na različitim stranama. Od odgovora akademske zajednice zavisiće u kojoj meri ćemo pristati na to, da li ćemo i koliko snage imati da kažemo: ‘Ovo nije slučaj samo jedne profesorke, nego se radi o principu’”
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
