Između čekića i nakovnja

Specijalno za „Vreme“ iz Skoplja

„Makedonija će biti pažljiva u donošenju odluka posle proglašenja kosovske nezavisnosti. Pažljivo pratimo stanje na Kosovu, kao i stanje u Srbiji. Imamo multietničko stanovništvo u Makedoniji i, saglasno s državnim i nacionalnim interesima zemlje, donosićemo sve buduće odluke“, izjava je premijera i lidera vladajućeg VMRO-DPMNE-a Nikole Gruevskog. Njegova izjava najbolje ilustruje poziciju etnički makedonskog dela izvršne vlasti, koja bi najradije da prihvati realnost i sugestije najmoćnijih članica EU-a i SAD i da prizna nezavisnost Kosova, ali da pritom, ako je to ikako moguće, ne naruši odnose sa zvaničnim Beogradom pre svega ekonomske. „Današnji dan je ne samo za mene, već za svakog Albanca, bez obzira gde živi, istorijski dan i ostvarenje vekovnog sna“, izjavio je gradonačelnik skopske opštine Čair Izet Medžiti: izjava najbolje ilustruje osećanja četvrtine stanovništva Makedonije, etničkih Albanaca, u pogledu kosovske nezavisnosti.

Uz brojne nezalečene rane iz konflikta 2001. koje će se sigurno ponovo otvoriti vraćanjem pod ingerenciju makedonskog pravosuđa četiri slučaja koje Haško tužilaštvo nije procesuiralo, i uz žestoke grčke pritiske i ucene u sporu oko imena Makedonije, uoči željno očekivanog prijema u NATO i eventualnog otpočinjanja pregovora sa EU-om, vladajuća koalicija makedonskih i albanskih partija je pred izvanredno teškim zadatkom, za čije će joj rešavanje biti neophodno mnogo mudrosti i igranja po žici. Samo što je ministar odbrane Lazar Elenovski (član Nove socijaldemokratske partije, ali i izbor premijera Gruevskog za tu funkciju) izjavio da Makedonija ima „čist stav o nezavisnosti Kosova i da je to prihvatljiva stvar za nas, koja bi trebalo da bude implementirana planom Martija Ahtisarija“, vladin portparol je brže-bolje potencirao da se radi o ličnom stavu ministra, ne komentarišući da li se radi o novim nesuglasicama u inače uzdrmanoj koaliciji na vlasti, i oko priznavanja novog suseda na severu.

Iako će do priznanja sigurno doći, za sada niko od čelnika ne želi da precizira kada će Makedonija priznati Kosovo. U nenajavljenoj i polutajnoj poseti Skoplju kosovskog premijera Hašima Tačija, dan uoči proglašenja nezavisnosti – poseti koju je i domaćin Gruevski nazvao „privatnom i nezvaničnom“ – sam Tači je istakao da Makedonija neće biti ni prva ni poslednja koja će priznati Kosovo i da će to uraditi „kada se priznavanje bude masovno događalo“. Daleko nestrpljiviji su politički čelnici makedonskih Albanaca. I pre donošenja kosovske deklaracije, u Sobranju se desio incident kada je poslanik vladajuće Demokratske partije Albanaca Ruždi Matoši, „objašnjavajući“ opoziciji da nema potrebe da se raspravlja o Kosovu jer će ga SAD odmah priznati, a i „premijeri Tači i Gruevski su se dogovorili“, uvredio i ruskog predsednika Putina. Iako je makedonski deo opozicije tada tražio da se raspravlja o stavu Makedonije o kosovskoj nezavisnosti i posebno u pogledu posledica mogućeg srpskog ekonomskog embarga, partije na vlasti nisu prihvatile diskusiju, želeći da izbegnu osvajanje političkih poena zbog Kosova. Poslanička grupa opozicione Demokratske unije za integraciju (nastale pacifikacijom nekadašnje ONA) svojom deklaracijom zatražila je od državnog vrha da prizna Kosovo, uz nadu i ocenu da će u istorijskim trenucima „znati da donese pravilne i hrabre odluke“. A posle euforične proslave nezavisnosti uz rafale iz kalašnjikova i stotine zastava Albanije, pred spomenikom Skenderbegu u Skoplju (ali i uz 3000 makedonskih Albanaca koji su otputovali na proglašenje na Kosovo, kao i uz pucnje, automobilske sirene, vatromet i višečasovne zabavne programe u Tetovu u Debru), Demokratska unija Albanaca (DUA), za sada marginalna partija čiji je lider nekadašnji kosovski čelnik Bardulj Mahmuti, optužila je makedonske vlasti za „demonstracije arogancije“ zbog nepriznavanja Kosova u prvom talasu. DUA tvrdi da je nezavisnost Kosova u srcu svakog Albanca bez obzira na partijske razlike i poručuje makedonskim vlastima da se „sećaju prošlosti i da izvlače pravilne zaključke da se ne bi ponavljale tragedije“.

Poslanik Ivan Stoiljković, lider Demokratske partije Srba (DPS), najavio je da će njegova partija napustiti institucije sistema ako Makedonija prekrši Povelju OUN-a i prizna nezavisno Kosovo. DPS je poslao pismo Branku Crvenkovskom u kome „ne zaboravljajući kao argument pritiske kojima je Makedonija izložena na unutrašnjem i vanjskom planu“ postavlja pitanje predsedniku države: „Da li je Republika Makedonija spremna da izvrši agresiju na svog suseda i saglasno s time preuzme svu odgovornost koja prozlazi iz takve odluke?“ DPS je organizovao i okrugli sto o Kosovu i miting u skopskom selu Kučevište, na kome je Stoiljković istakao da je „ulog Srbije – Kosovo za EU, a ulog Makedonije – ime za NATO“ i da se u oba slučaja radi o „želji da se slomi kičma oba naroda, da bi išli svetom ne znajući koji su i šta su“.

Koliko je aktuelna situacija osetljiva za makedonski državni vrh pokazuje i odluka skupštinske Komisije za spoljnu politiku koja je zatvorila sednicu na kojoj su budući makedonski ambasadori iznosili svoje programe za rad, pre svega zbog delikatnih pitanja o Kosovu koje je pred poslanicima trebalo da obrazloži novoimenovani ambasador Makedonije u Beogradu. Iako makedonski čelnici i bebzbednosni organi ističu da imaju planove za sva moguća scenarija, ipak ne očekuju ugrožavanje makedonske bezbednosti zbog događaja na Kosovu. Za državu kao što je Makedonija, koja je pored nerešenog pitanja demarkacije granice sa novim susedom (Kosovo ne priznaje dogovor Trajkovski–Koštunica kojim je utvrđena severna makedonska granica), zbog spora oko imena suočena i s mogućnošću grčkog veta za toliko očekivani ulazak u NATO na samitu u Bukureštu, prihvatanje kosovskog presedana je krajnje osetljivo. Prema Ustavu, Makedonija se ne sme mešati u suverena prava suseda i ne sme imati teritorijalne pretenzije prema susednim državama (vlasti u Skoplju su u proteklom periodu, baš zbog „dobrosusedstva“, okrenule leđa i etničkim Makedoncima u susednim zemljama), pa je priznavanje nezavisnosti Kosova koje je u pravnom pogledu i dalje neotuđiv deo Srbije teško prihvatljivo za dobar deo makedonske javnosti.

I pored sadašnjih demokratskih i evroatlantskih parola kosovskih čelnika, kod etničkih Makedonaca ipak postoji rezervisanost zbog mogućih budućih koraka kosovskog rukovodstva u pravcu novog prekrajanja granica i stvaranja jedinstvene države za sve Albance na Balkanu, što bi značilo i otcepljenje makedonske teritorije. Zebnju pothranjuju i crne prognoze dela svetskih eksperata, jer su makedonski mediji citirali direktora istočnoevropskih studija vašingtonskog instituta „Vudro Vilson“ Martina Šlezingera, koji tvrdi da se priznavanjem Kosova ništa nije rešilo i da se radi samo o prvom koraku u novoj fazi onoga što će se dešavati na Balkanu. „U Albaniji bi ujedinjenje sa Kosovom i delovima Makedonije izazvalo unutrašnje političke posledice i etničke probleme, jer bi došlo do premeštanja centara moći, ali smatram da će osećanje biti Albancem prevladati u Albanijii, i da će to biti nešto s čime će svet morati da se suoči – ne sad, ne za šest meseci, ali verovatno za šest, sedam ili više godina. To je sigurno.“