Izgubljena vlast pobednika

Milo Đukanović je dobio i ove izbore. Ali, izgubio je vlast. To je potpuno novo iskustvo za vladajuću Demokratsku partiju socijalista, koje deli sa opozicijom koja do sada nije osetila ukus vlasti. No, nije samo to novost za političke aktere u Crnoj Gori. Nova skupštinska većina i nova izvršna vlast, makar bila i ekspertska, suočiće se sa režimom kohabitacije. Svakako da to neće glatko funkcionisati, ali će otvoriti nove procese ka daljoj demokratizaciji društva.

Šta se to radikalno promenilo u crnogorskom biračkom telu od prethodnih izbora i što je dovelo do ovih promena?

Naime, iako su istraživači tvrdili da veća izlaznost ide u prilog opoziciji, u konačnom skoru ta veća izlaznost ne konvergira preraspodeli procenata glasova. DPS se na ovim izborima suočila sa padom poverenja od 9,5% što je i najava buduće ozbiljne erozije, pogotovu u uslovima opozicionog delovanja. Razlog za to svakako nije porast izlaznosti od tri odsto.

Prvi deo rama koji je uokvirio ovogodišnje izbore zakucan je aferom „državni udar“. Usledila je druga stranica – „afera koverta“, odnosno snimak na kom se vidi vlasnik Atlas banke Duško Knežević kako daje koverat sa novcem Slavoljubu Stijepoviću, bivšem gradonačelniku Podgorice i sadašnjem generalnom sekretaru predsednika države Mila Đukanovića. Treću letvicu zakovao je pokret „Odupri se – 97.000“ kao neposredna reakcija javnosti na korupciju. Ram je dovršen stupanjem na snagu spornog Zakona o slobodi vjeroispovesti… Svaka stranica ovog rama predstavljala je i pogrešnu procenu Mila Đukanovića.

foto: stevo vasiljević / pobjeda / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

SAM BIRAM SVOG PROTIVNIKA

Pred svake izbore Demokratska partija socijalista nalazila je „optimalan“ prostor za nove polarizacije, njihovu radikalizaciju i podsticanje straha od ugroženosti države. Na taj način je u kampanjama ostajala na ideološkom terenu gde je uvek lakše homogenizovati sopstveno biračko telo i izbeći priču o ekonomskim temama, vladavini prava ili socijalne politike.

Đukanovićeva politička igra i ovog puta imala je za cilj da suzi prostor građanskoj političkoj opciji i da politički fokus usmeri na samo jednu osnovnu temu – nacionalnu. Tačnije, karakteristika svih kampanja DPS-a bila je da sama bira protivnika na izborima. Logičan je bio izbor srpskog biračkog korpusa kojim je, s jedne strane, plašio pripadnike manjinskih naroda, a s druge, međunarodnoj javnosti prikazivao kao strašilo koje preti putinizacijom Crne Gore. Iako je ovo u velikoj meri simplifikovana konstatacija, ona nije pogrešna. A srpski blok je u tom i takvom sukobu video garanciju svog političkog opstanka.

Iako je u ovogodišnjoj kampanji DPS-a značajno snižen ton agresivnosti, posebno u promotivnim spotovima gde je bio uočljiv izuzetan rad na stajlingu crnogorskog predsednika i gašenju njegove prirodne govorne intonacije, tokom kampanje Đukanović je i dalje potencirao podele tvrdeći da se „danas suočavamo sa onima koji žele da promijene kurs državne politike Crne Gore, ukinu njenu suverenost i nezavisnost i vrate je u status kakav je imala do 2006. godine“. Pozadinu medijskog sadržaja koji je pripremio propagandni tim vladajuće partije bio je snažni investicioni zamah i izvesna evropska budućnost Crne Gore. No, tu postoji jedan problem. Većinu tih investicija crnogorsko društvo, koje je izgubilo svoju srednju klasu, doživljava kao zarobljavanje i otuđivanje prirodnih resursa ili kao rezultat korupcije.

Zamagljivanje granice između države i vladajuće partije verovatno je konstanta svih dosadašnjih kampanja DPS a. Zloupotreba položaja i državnih resursa, te „izveštački“ segment delovanja javnog servisa RTCG svakako su doveli do remećenja „ravnoteže pokrivenosti i jednakih izbornih mogućnosti“, kao što se i navodi u izveštajima OEBS-a i ENEMO-a. U tome su ih tokom izbora u stopu pratili njihovi partneri u vlasti.

Kampanja DPS se suštinski nije mnogo razlikovala od prethodne i nije mogla da izdrži pomenuti „okvir za izbore“ u promenjenim uslovima. A uslove je promenio Milo Đukanović i to je izričito potvrdio tvrdeći da je crnogorska crkva njegova ideja. Zakon o vjerskim zajednicama je javnost na taj način mogla da tumači samo kao „lični projekt“ lidera DPS-a i prvog čoveka države. Đukanović je istovremeno ušao i u direktan konflikt sa, po anketama, već 20 godina najuticajnijom ličnošću u Crnoj Gori – mitropolitom Amfilohijem Radovićem. Po svemu sudeći, ta istraživanja javnog mnjenja su bila tačna, a Đukanović im nije baš verovao ili je podlegao vlastitoj aroganciji. U vrhu njegove stranke nije imao nikoga da mu to kaže.

U ZAGRLJAJU SA MITROPOLITOM

Promenjeni uslovi su bili i „ukrupnjavanje opozicije“ kako bi se sprečilo rasipanje glasova. Demokratski front, koalicija koju su osnovali Pokret za promjene Nebojše Medojevića i Nova srpska demokratija Andrije Mandića (u osnivanju je učestvovao i Miodrag Lekić), čiji se sastav u više navrata menjao, ovog puta je nastupio u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom, Narodnim pokretom čiji je koordinator biznismen Daka Davidović, Pravom Crnom Gorom Marka Milačića i nestranačkih ličnosti.

Glavni nosioci liste „Za budućnost Crne Gore“ na ovim izborima su najradikalnije promenili svoj nastup. Ovaj rizičan potez da u izbore uđu sa vizuelnim identitetom promenjenim gotovo do neprepoznatljivosti bio je ne manje opasan od odluke da nosilac liste bude nestranačka ličnost – profesor Zdravko Krivokapić. I jedna i druga odluka pokazale su se dobrom – ono što te ne ubije, to te ojača. Osim toga, najznačajniji potez u kampanji bila je najava Nebojše Medojevića da će se posle izbora povući, i Andrije Mandića da bude poslednji na listi. Ideja je bila da se DF sa desnice pomeri malo ka centru i približi biračkom telu građanske provincijencije. Takođe, povlačenjem u drugi plan lidera koje je deo javnosti koja tradicionalno ne glasa DF video kao nosioce konflikta i/ili srpske nacionalističke platforme, lista je ostavila prostor za prilazak onih grupacija koje su se na masovnim protestnim litijama deklarisale protiv pomenutog Zakona o slobodi vjeroispovesti i, naravno, protiv korumpiranog sistema koji je instalirao DPS.

Inače, u javnost je dospela informacija da je sama izborna lista menjana u više navrata i u poslednjem trenutku, i da je sve rađeno pod uticajem Beograda i ne baš usklađenih glasova koji su dolazili iz SPC. Nosilac liste je u izbornoj noći rekao da on za te pritiske i konsultacije ne zna. Bilo kako bilo, podrška Amfilohija Radovića nije bila sporna. Snažni zagrljaj profesora Krivokapića i mitropolita, neposredno nakon saopštavanja preliminarnih rezultata, to je i potvrdio. U drugom delu kampanje Srpska pravoslavna crkva (SPC), i pored početne najave da se neće mešati, postala je aktivni učesnik kampanje.

DOSLEDNOST KOJA SE ISPLATILA

Lista „Crno na bijelo“ je najveće iznenađenje ovih izbora. Koalicija koja je okupila Građanski pokret URA, Savez građana CIVIS, Bokeški forum, Stranku pravde i pomirenja i nezavisne intelektualce, jasno profilisana kao građanska, upala je u prostor opterećen verskim i identitetskim pitanja i odlično se snašla čvrsto se držeći izborne agende i jasno profilisane centralne poruke. Teme kojih se držala bile su Deklaracija o zabrani gradnje mHe, uvođenje otvorenih lista za izbor odbornika i poslanika u državnom parlamentu i lokalnim parlamentima, snažno su se oslonili na aferu vetroelektrane Možura, koja je, kako su tvrdili, „jedna od najvećih korupcionaških afera koja trese EU“.

Dritan Abazović je verovatno najsimpatičnije lice na političkoj sceni Crne Gore, njegova popularnost je svojevremeno snažno eksplodirala kada je ušao u direktan duel sa Milom Đukanovićem u parlamentu i kada ga je sadašnji crnogorski predsednik nazvao „bitangom“. Deluje opušteno i prirodno i nadasve iskreno. „Crno na bijelo“ je imala izuzetno dobro profilisan vizuelni identitet sa nadasve kreativnim spotovima. Prvi njihov spot bio je zabranjen na nacionalnoj televiziji i to je skrenulo pažnju javnosti na njih i, naravno, direktno povećalo medijsku vidljivost ove liste. Ovo je bila politička grupacija koja je potpuno spremno dočekala nova pravila na Fejsbuku, po kojima svi politički oglasi moraju proći autorizaciju oglašivača i moraju da sadrže informacije ko je platio oglas („Paid for by“ disclaimer).

Nakon što je Nacionalno koordinaciono telo dozvolilo okupljanja do 100 lica, a u zatvorenom do 50, uz odgovornost političkih subjekata za organizaciju i poštovanje mera tokom održavanja skupa, kampanja se intenzivirala, te su politički subjekti koristili gotovo sve tehnike promovisanja svojih predizbornih programa: audio-vizuelni marketing, bilborde, deljenje propagandnog materijala, kontakt sa biračima na terenu i kampanju „od vrata do vrata“. Ovo poslednje je posebno odgovaralo demokratama Alekse Bečića, s obzirom na njihovo značajno iskustvo sa kampanjom od vrata do vrata.

Demokrate su formirale koaliciju „Mir je naša nacija“ sa Lekićevim DEMOS-om, Partijom penzionera, invalida i restitucije i građanskim pokretom Nova ljevica. Tako je formiran treći opozicioni blok i pokriven najveći broj izbornih niša. Ostavljen je prostor samo za manjinske stranke u čije se izborno telo teško može prodreti u uslovima isforsiranih nacionalnih tenzija. Za razliku od ostalih izbornih blokova, demokrate su u potpunosti zadržale svoj izvorni vizuelni identitet, a i skinuli su uske sakoe i crvene kravate i u belim majicama pokazali veći stepen opuštenosti i prijemčivosti za mlađu populaciju. Pokazali su se i kao najdoslednija politička grupacija između dva izbora zbog činjenice da su jedini, uz Abazovićevu stranku, ostali dosledni proglašenom bojkotu rada crnogorskog parlamenta. Svesno su se odrekli najboljeg besplatnog propagandnog medija – televizije u predizborno vreme i svoju političku akciju pripremili za ulicu i društvene mreže. Ovu doslednost birači su znali da nagrade.

BALAST PREVRTLJIVOSTI

Socijaldemokratska partija (SDP) Ranka Krivokapića je ovih izbora u prvi plan izbacila Draginju Vuksanović Stanković. To je bio logičan potez nakon što je ona na predsedničkim izborima za tri odsto nadmašila rejting sopstvene stranke. Malo je onih koji su procenjivali da će SDP preći cenzus, pre svega zbog činjenice da je SDP ostatak opozicije videla kao glavnog krivca za prepuštanje vlasti u Kotoru partiji Mila Đukanovića. Iako su dobro iskoristili skupštinsku scenu za slanje predizbornih poruka, taj balast „prevrtjivost“ nisu mogli da nadjačaju. Ovo je stranka koja sebe smatra državotvornom i najmanje je radila na promeni svog političkog delovanja i ponašanja. Osvojena dva mandata u skupštini predstavljaju uspeh s obzirom na ozbiljan trend pada podrške koji je usledio posle cepanja stranke i formiranje Socijaldemokrata Ivana Brajovića koji su ostali u vladajućoj koaliciji. Rezultati pokazuju da i nakon četiri godine ove dve političke grupacije računaju na isto biračko telo.

Opozicija je najzad u prilici da formira vlast. Biće to jedna izuzetno suprotstavljena postizborna koalicija koja će zasigurno na nekim načelnim pitanjima razvlašćivanja DPS-a imati saglasnost, ali vrlo brzo će doći do razilaženja na programskim pitanjima. To je dobro, pre svega za konačno instaliranje demokratskih principa u crnogorsko društvo.