Izazovi slobodne misli

Prvi put za poslednje dve decenije Salon je sa svojom diskusijom nastupio javno, pod nazivom Vojvođanski forum, pa su na salaš u Bukovcu, kod domaćina Dušana Mijića, bili pozvani i novinari među kojima i ekipa „Vremena“. Tema Vojvođanskog foruma bila je kultura dijaloga. Diskutovalo se u okviru dva panela: „Uzroci i ishodi krize devedesetih“ i „Kako do kulture dijaloga u vremenu besa i mržnje“. Moderator prvog razgovora je bio novinar Dinko Gruhonjić, a učesnici advokat Slobodan Beljanski, novinar Dimitrije Boarov, pisac Laslo Vegel, profesor prava Stanko Pihler, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Pavel Domonji, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko i ekonomista Veselin Vuković. Drugi panel je vodio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović, a govorili su profesor književnosti Pavel Sekeruš, profesorka Aleksandra Đurić Bosnić, profesor sociologije Jovan Komšić, profesor i kolumnista Aleksej Kišjuhas i istoričar Milivoj Bešlin.

Pre početka diskusije, govorili su domaćin Dušan Mijić i istoričarka Latinka Perović. Tema koje su se doticali skoro svi govornici bio je jubilej Salona i zato će on u ovom tekstu imati najviše prostora. U narednom broju „Vremena“ objavićemo detaljniji prilog o izlaganjima sa panela.

IMENA ZA SEĆANJE: Kako je Mijić na početku podsetio, sve je počelo 1996. godine nakon što je list „Naša Borba“ dodelio nagradu za toleranciju Aleksandru Tišmi. Odlučeno je da se jednom mesečno sastaju umetnici, pisci i uopšte intelektualci zarad slobodnog druženja i razgovora po uzoru na salone u Parizu koje je Tišma posećivao tokom svog samoizgnanstva devedesetih godina prošlog veka zajedno sa Predragom Matvejevićem. Prvom okupljanju prisustvovali su Aleksandar Tišma, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler, Laslo Vegel i Dušan Mijić. Tom prilikom ustanovljena su i pravila Salona: okupljanja su svakog prvog četvrtka u mesecu, svako od članova može da dovede gosta, a gost na taj način postaje i član, okupljanje nije tajno, ali nije ni za javnost. Pravilo odsustva javnosti je članovima Salona omogućavalo veliku slobodu i otvorenost diskusije i ponekad polemike bez opreza koji zahteva oko javnosti. Za dvadeset godina, samo jedan član je bio zamoljen da ne dolazi više na Salon zbog vladanja koje nije bilo u duhu tolerancije dijaloga i razmene mišljenja.

Mijić je precizirao razloge nastanka Salona: „Glad za preciznom i čistom mišlju, traganje za odgovorima na pitanja kako dalje u vremenu Miloševićevog režima dok je rat još besneo u Bosni, u vreme malog broja onih koji su želeli drugačije odgovore od onih koji su nam se nudili na Dnevniku RTS-a… To je donelo dinamiku ne samo Salonu već i onim mestima gde su se članovi Salona, shodno svojim aktivnosti, pojavljivali u javnosti.“

Nakon toga, Mijić se podsetio nekih ljudi koji su u tim prvim godinama Salona, svojim radom, doprinosili održanju makar truna slobode i razumne svesti: osim Aleksandra Tišme, kao prvog dobitnika nagrade za toleranciju, pomenuti su i Milivoj Vujadinović Rudo, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler i Branislav Milošević, koji su bili članovi upravnog odbora „Naše borbe“; Laslo Vegel ispred Fonda za otvoreno društvo, Latinka Perović i Veselin Vukotić kao predsednici Izdavačkog saveta lista „Naša borba“, a tu su bili još i Mirjana Miočinović, Vladimir Goati, Tibor Varadi, Orhan Nevzati, Jurij Gustinčič, Ljubomir Madžar i Ivan Čolović.

„Kroz Salon je tokom dvadeset godina prošlo i na neki način zadržalo odnos sa Salonom, oko 70 članova i još oko 30 gostiju“, rekao je Mijić i dodao: „Proširivali smo se sa onima sa kojima se može pokrenuti ozbiljan razgovor o politici, umetnosti, filozofiji o vremenu u kome živimo, a da istovremeno ne žive u nacionalističkim snovima velike ili malo manje Srbije i u stanju su da slušaju argumente drugih.“

Prema rečima domaćina, stalna tema Salona je bila Vojvodina. U prethodnim godinama se razgovaralo o izgubljenoj autonomiji i poražavajućem položaju koji je Vojvodina pretrpela i koji trpi i danas. O ovoj temi je i tog petka, na salašu u Bokovcu, bilo dosta reči tokom panela. Mijić je izdvojio i susrete poput onoga nakon sahrane Aleksandra Tišme, kada je održan komemorativni Salon u znak sećanja na osnivača i najstarijeg člana. Isto se desilo i u znak sećanja na preminule Stojana Cerovića, Vojina Dimitrijevića, Milicu Dimovsku, Mirka Đorđevića, Ranka Končara, Mihajla Mihajlova, Novaka Pribićevića, Srđe Popovića, Radivoja Stepanova, Milivoja Vujadinovića Ruda.

U novembru 2005. godine, tema Salona je bila referendum o nezavisnosti Crne Gore sa glavnim gostom profesorom Veselinom Vukotićem, koji je tada jasno definisao glavno pitanje tog referenduma – šta će Crnoj Gori nezavisnost? Odgovor je bio da bi se brže razvijala. „Deset godina kasnije, sasvim je jasno da je Crna Gora znala zašto joj treba nezavisnost. Crna Gora je pobegla od nas koji nismo znali gde idemo ili, bolje rečeno, znali smo gde nećemo. Rekao bih, i danas ne znamo gde ćemo, a bojim se, da tamo gde smo krenuli nije sigurno da ćemo stići brzo. Mislim na Evropsku uniju, naravno“, rekao je Mijić.

Bilo je tu još mnogo preciznih analiza istorijskih, društvenih i političkih procesa i odgovora na pitanje zašto smo tu gde smo, kako kaže Mijić. Bilo je tu i izazova koji bi se ponekad mogli nazvati „uzaludnim naporom“, citirao je Mijić Gorana Markovića.

Salon će i dalje funkcionisati kao i do sada – okupljanja svakog prvog četvrtka u Novom Sadu, a jednom godišnje Salon će biti javan i taj skup će se nazivati „Izazovi“. „Izazovi“ će se održavati u Bukovcu, a u planu je i izrada zbornika radova na temu „Izazova“. Naredne godine, tema će biti Vojvodina.

VREME, PROSTOR I LJUDI: Čast da održi uvodni govor prvog javnog Salona imala je istoričarka Latinka Perović, koja je primetila da je retkost da se neka institucija održi onoliko koliko se održao Salon. „Priznaću vam, što sam starija, a to za mene znači što više radim na proučavanju novovekovne istorije, Srba i Srbije, to sam sve manje u stanju da o pojedinostima te istorije govorim izvan konteksta, mimo procesa dugog trajanja kako istoričari vole da kažu. Pa tako i o našem Salonu. Moje uvodne napomene odnosiće se na: vreme, prostor i ljude Salona“, rekla je na početku Perović.

Salon je svoj život započeo u jesen 1996. godine kada se nazirao kraj rata, ali ne i kraj ratnog režima, koji je personifikovao Slobodan Milošević. Tada su u Srbiji, uz izdašnu pomoć iz sveta, počele da niču alternativne grupe zaokupljene pitanjem kako ukloniti Slobodana Miloševića. Nije se govorilo ni o uzrocima rata, ni o tome šta posle rata i to se osećalo i na Salonu, priseća se Latinka Perović. „Ljudi su se tu okupljali po svom slobodnom izboru, da bi se sklonili od zaglušujuće ratne propagande i pobegli od laži i lične degradacije. Oni nisu imali potrebu da govore drugima i da se svojim saopštenjima obraćaju javnosti: hteli su da budu načisto sa samima sobom, da budu jedna oaza u kojoj su slobodni kao pojedinci.“

Trenutak kada nastaje Salon je i trenutak kraja komunizma. Kritičari komunizma su se obrušili na njegov totalitarizam, a u stvarnosti su vladali stereotipi o nebeskom narodu, srpskom narodu, srpskoj državi, jedinstvu… Dijalog u društvu nije bio moguć, ali on nije formalizovan ni u Salonu, među članovima su se podrazumevali ne samo lični obziri, nego i etički okviri. Salon je bio svedočanstvo da apsolutni totalitarizam nije moguć i da izdanci spontane pluralnosti nisu uništivi.

Prisećajući se ranijih susreta, Perović je rekla da se ne seća zaokruženih izlaganja, ali da se seća nekih rečenica, koje su poput mozaika formirale odgovor na pitanje gde smo „mi“ kao zajednica. Jednom prilikom Salon je posetio poslovni prijatelj Dušana Mijića, Slovenac Matijaž Prinčič. On je Mijiću kasnije saopštio svoj utisak: „To je dvadeset godina iza nas.“ Perović smatra da je to tačno jer se Slovenija u tom trenutku odlučivala za evropski put, za koji joj je bila potrebna drugačija jugoslovenska federacija ili državna nezavisnost na koju je imala ustavno pravo. Srbija je, sa druge strane, vodila rat za državu u kojoj bi bili svi Srbi. „Sociolog Vlada Ilić, opisujući socijalni ideal tadašnje Srbije, rekao je da je većina u Srbiji za državni socijalizam i da Slobodan Milošević opstaje na tom programu. Ratno stanje u Srbiji objasnio je jednostavno advokat Slobodan Beljanski. Bila sam svedok na sudu u sporu koji je Dušan Mijić vodio oko ‘Naše borbe’. Prvi put u životu bila sam na sudu i imala sam tremu kako da kao odgovaran građanin poslužim istini. Slušajući me na Salonu gospodin Beljanski mi je rekao: ‘Vi ste danas retka osoba u Srbiji koju sud može da impresionira’“, prisećala se Latinka Perović.

Kako je rekla, tako se, preko Salona iz komadića realnosti, formirala slika o celini: „Bilo je jasno da se ne menja paradigma koja je dovela do rata. Naprotiv, ona je samo dobijala novu masku. To je tačno formulisao Dobrica Ćosić kao predsednik SRJ, na skupštini Republike Srpske. Ubeđujući njene poslanike da prihvate mir, on je rekao: ‘Ja sam tvorac paradigme o Srbima kao pobednicima u ratu, a gubitnicima u miru. Sad vam, pak, kažem: prihvatimo mir da bi smo u miru dovršili ono što nismo u ovom ratu.’“

Nakon tog perioda dolazi do „okretanja budućnosti“, to jest evropskim integracijama, odnosno protiv njih. Došlo je do nove podele društva i na tom putu je bilo nešto uspona i mnogo više padova: Koštuničin legalizam, ubistvo Zorana Đinđića, odbijanje saradnje sa međunarodnim sudovima, desetogodišnje skrivanje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, otvoreno odbijanje saradnje sa Evropom i faktičko udaljavanje od nje. „Zar je, onda, povratak radikala preimenovanjem u naprednjake bio neočekivan?“, kazala je istoričarka i zaključila da se devedesete nisu vratile nego Srbija iz njih nije ni izašla.

Prelazeći na temu „prostora“, Latinka Perović je rekla da je Novi Sad prirodna sredina za Salon računajući u to i istorijsko nasleđe nastalo još u krugu ugarskih Srba u 18. veku, polovinom 19. veka, zatim dvadesetih godina 20. veka sve do njegove druge polovine, kada se u Novom Sadu i celoj Vojvodini nastavlja sa oplođavanjem ove tradicije. Tada dolazi i do umnožavanja energije cele Srbije sa Univerzitetom, Sterijinim pozorjem, Novosadskom tribinom, i, pre svega, koncetracijom značajnih književnih imena – Šinko, Kiš, Tišma, Vegel. Uz to, govornica je navela i uspešnu manjinsku politiku i naročito pluralnost obrazovnog sistema podsećajući da nije slučajno, baš u ratovima devedesetih godina, kada je nastupila degeneracija ovakvog nasleđa, akademik Sima Ćirković podsetio na prednosti podeljenosti iz koje je nicala „dragocena uzajamnost“ u kulturi delova srpskog naroda i okrenutost te kulture Evropi.

U isto vreme, sudbina ugarskih Srba u Srbiji – od Dositeja Obradovića, preko Jovana Hadžića, do Jovana Sterije Popovića, podseća nas na drugo lice kulturno-civilizacijske podeljenosti srpskog naroda. Odnosno na to da su ugarski Srbi u Kneževini Srbiji bili „drugi“, tuđinci. Salon je osećao tu složenu tradiciju i otkrivao da je jedna njena strana devedesetih godina već ispraznila onu drugu.

Na kraju, Latinka Perović je zaključila da je u Vojvodini došlo do socijalnog napretka koji proizvodi sloj imućnih, bez kojih nema kulture, ali koji ne zaboravljaju na siromašnije. „Činilo se da u Vojvodini već nastaje jedna nova generacija privrednika bez koje nisu moguće ni asocijacije poput Salona. Sa grupom stvaralaca poput pisaca – Kiša, Tišme, Vegela, ali i intelektualaca – Beljanskog, Pihlera – stvarala se kritična masa za razvoj Vojvodine kao evropske regije, celine koja umnožava ukupnu energiju Srbije. Rat je presekao tu tendenciju, ali ona se spontano održavala na Salonu. U tome je značaj Salona i on će zbog principa slobode koji je bio njegovo osnovno obeležje dobiti mesto daleko opširnije od jedne fusnote u istoriji srpskog društva na kraju dvadesetog veka.“