Izađi na crtu

Otvorena pisma koja potpisuje Željko Mitrović, a izražajno i s razumevanjem čitaju voditelji TV Pink u udarnim terminima informativnog programa, nisu ni za sprdnju ni za preziranje. Posmatranje medijsko-stranačke kamarile režima Aleksandra Vučića s olimpijskih visina i zamajavanje potresnim pričama o tabloidizaciji Srbije zamagljuje prostu činjenicu da to više odavno nije samo tabloidni projekat.

foto: reuters

Ovo poslednje otvoreno pismo Željka Mitrovića, upućeno Džordžu Sorosu koji finansirajući nevladine organizacije i medije, prema izveštavanju Pinka i „Informera“ pravi haos u Srbiji – deo je državnog projekta, odnosno zvanične politike. Upravo na način na koji je projekat bio navodni državni udar protiv premijera Vučića, zavera da se obori Vlada Srbije, za vreme premijerove posete Kini, kad su se na noge digli svi ministri, zaklinjući se na vernost, a ministar odbrane Gašić rekao da je vojska spremna da čuva premijera.

Mitrovićevi obračuni s raznim svetom koji mu se zamerio u životu, u epistolarnoj formi, izlaze u novinama Dragana J. Vučićevića, a urednik „Informera“ dolazi u jutarnji program na TV Pink da elaborira svoju naslovnu stranu, sveže odštampanu. Lako je sve to strpati u onaj koš „manipulacije biračkim telom“ preko tabloidnih medija s kojima ova vlast šuruje i dobrano koristi ali i „trpi“ sirota, njihovu ulizičku politiku, sve zarad pustog rejtinga i političke propagande koju tandem Mitrović&Vučićević tako uspešno širi među pristalicama Aleksandra Vučića.

Elem, takvo medijsko šarlatanstvo odavno nije više samo pitanje tabloidnog marifetluka između Pinka i „Informera“, ili prosta reciklaža političkog đubreta iz koje nastaje još smrdljiviji kompost kojim se danonoćno prska po javnosti Srbije. Nego, nešto je malo drugačije. Kad se Željko Mitrović nameri na Sorosa pa mu se pismo o Sorosovom „finansiranju haosa“ nađe na stranicama lista „Politika“, e to onda ne deluje kao šala, kako je već rečeno, ugrubo i ukratko – to već liči na državnu stvar.

DVOLIČNA POLITIKA: Dakle, kad nevladin sektor i mediji u Srbiji od Džordža Sorosa i drugih zapadnih finansijera dobiju bespovratna sredstva za projekte, onda su to dobili kao izdajnici i zapadni plaćenici za „destabilizaciju“ Srbije i „pravljenje haosa“. Za četiri godine četiri miliona evra od Sorosa, „sitniš“ što bi kazao Mitrović. Međutim, kada Aleksandar Vučić izjavi da je Srbija od 2001. godine od EU u bespovratnim sredstvima dobila tri milijarde evra, onda su to „ulaganja u Srbiju“, a ne novac za destabilizaciju Srbije. Tačnije, sve dosadašnje postpetooktobarske vlade, njihova ministarstva i lokalni nivoi vlasti koji su od EU i SAD proteklih 15 godina dobijali bespovratna sredstva nisu zapadni plaćenici, izdajnici i rušitelji Srbije, bože sačuvaj! Evroatlantske donacije, tako, u milijardama evra, obavezuju na članstvo u EU „kao strateško opredeljenje Srbije“, ponovio je premijer Vučić i u svom ekspozeu nedavno. Ali ništa nije kazao o vojnoj donaciji Rusije Srbiji, na šta će nas ona obavezati?

Pitanje za Aleksandra Vučića, a ne za Željka Mitrovića, jeste: po kom su to kriterijumu zapadna bespovratna sredstva medijima i civilnom društvu pretnja Srbiji, a zapadne donacije bolnicama, policiji ili vojsci nisu pretnja Srbiji? Pa čiji su to mediji i čije je to civilno društvo?

Ako režimski tabloidi i premijerovi ružičasti trbuhozborci tvrde da je novac koji se sa Zapada investira u medije i civilno društvo u Srbiji usmeren protiv države, zašto, poput Putina, Aleksandar Vučić ne smisli zakon prema kojem će moći da zabrani rad nevladinim organizacijama koje smatra neprihvatljivim? Ukoliko misli ili ne daj bože dokaže da neka od NVO predstavlja pretnju za bezbednost i ustavne temelje države, lepo joj zabrani rad, uhapsi koga treba, proteraj iz zemlje? I završi jednom tu priču i s Natašom Kandić i Borkom Pavićević i Sonjom Biserko i Jelenom Milić i Romkinjama koje žele da se pitaju o odlukama koje se tiču njihovog zdravlja, i mnogima drugima, posebno fotografima i mladima iz selâ na jugu Srbije, i svim ostalim plaćenicima i njihovim projektima sa „Informerovog“ spiska koji valjda svojim aktivizmom prave haos u Srbiji i prete bezbednosti države? U onom Putinovom zakonu o nevladinim organizacijama zaprećena je kazna od šest godina zatvora i proterivanje iz zemlje za sve NVO koje narušavaju bezbednost države. Ovakav bi zakon Vučiću prošao glatko u Skupštini i pitanje je zašto to ne uradi? Bilo bi poštenije. Umesto toga, civilno društvo, nevladini mediji i svi koji se usude na javnu kritiku režima služe kao otvorena meta u premijerovoj predstavi o destabilizaciji zemlje, za čiju produkciju je zadužena medijsko-stranačka mašinerija koju predvode Mitrović&Vučićević.

foto: m. milenković

SAMOINICIJATIVNO ILI PO DIKTATU: Namnožila se ta Mitrovićeva pisma i saopštenja poslednjih meseci i godina Saši Jankoviću, Saši Raduloviću, listu „Danas“, opoziciji posle izbora, Aleksandru Rodiću („Kurir“)… Šta znači biti Mitrovićeva meta u njegovim ličnim i politički angažovanim ofanzivama, okusili su i Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik u naprednjačkoj Srbiji, Veselin Simonović, bivši glavni i odgovorni urednik „Blica“, profesor Čedomir Čupić, a u medijskom ratu Mitrović je bio ljut i na državu Hrvatsku kad mu je zaplenjena jahta. Šta zajedničko imaju Đilas, Simonović i Čupić? Ništa. Posredi su uvek razlozi lukrativni, kratkoročno ili dugoročno. Drugo je pitanje da li Mitrović piše samoinicijativno i svojeručno ili po diktatu. Kako kad, reklo bi se. Ali, svejedno, za razumevanje otvorenih pisama i saopštenja Željka Mitrovića dosta je važno, za sadašnje i buduće vlastodršce u Srbiji, na ovom mestu citirati Miru Marković. Može biti da nije govorila istinu, ali niko od viđenijih julovaca nije je demantovao, a iz današnje perspektive njeno uputstvo i iskustvo deluju u najmanju ruku – razložno.

foto: fonet

Taj je čovek, prema rečima Mire Marković, u JUL-u umeo da „samoinicijativno“ obavi neke stvari, kao što je recimo celokupan marketing za prvi Kongres JUL-a 1998. Scensku sliku sednice sam je kreirao i finansirao iako mu to niko nije ni tražio. Posle, na kraju Kongresa, na monitoru se nije pojavilo njegovo ime među kandidatima za članove Glavnog odbora i on je „odjurio kući sav očajan“, piše Mira Marković u svojoj knjizi Destierrada e imperdida (Prognana i neizgubljena). Posle ga je utešila, objasnila da je to bila nedopustiva greška dok je on nabrajao šta je sve učinio za JUL. Zatim ga je odvela na neku večeru na Adi, s mužem Slobodanom „i drugovima“, a već sutradan svi mediji su objavili i njegovo ime među kandidatima za članove GO. Posle mesec dana, Mitrović je postao direktor Centra za marketing JUL-a. Bio je sav egzaltiran, piše Mira Marković, po ceo dan bi trčao od Pinka do Direkcije JUL-a.

foto: m. milenković

Iz ovih sećanja Mire Marković dva su detalja dragocena. Prvi, da je Mitrović neke stvari za stranku radio „samoinicijativno“ i „da mu to niko nije tražio“. I drugi, da je Mitrović svemu pristupao s neskrivenom egzaltiranošću i požrtvovanim aktivizmom: „Ja i sada mislim da je bio iskreno srećan što je mogao to da radi“, seća ga se Mira Marković iz tog perioda. Za vreme četvorogodišnjeg Mitrovićevog pregalaštva u JUL-u, narastala je i njegova ružičasta turbo-folk imperija, a Željko je, piše njegova bivša šefica, „materijalno, statusno i profesionalno postao sasvim drugi čovek“, „sagradio veliku i modernu vilu na Dedinju za sebe i ogromnu televizijsku zgradu, takođe na Dedinju“. Ukratko, svoj aktivizam je umeo da naplati i porodici Milošević i svima posle njih koji su imali vlast i moć u Srbiji. Ili, kako je to napisala Mira Marković u pomenutoj knjizi: „Posle svih ovih godina je jasno – on će se priključiti svakome od koga može imati koristi i distanciraće se od svakoga od koga je nema ili smatra da može imati štete“, dodajući da slovi kao „veliki prijatelj Aleksandra Vučića, potpredsednika SNS-a“. To je bilo 2012, a danas, 2016, Mitrovićev TV Pink postao je privatni javni servis premijera Aleksandra Vučića, šefa SNS-a.

„ZAPAD NE VOLI JAKE LIDERE„: Bio je i član ratnog štaba JUL-a za vreme bombardovanja 1999, svedoči Mira Marković, posle je „samoinicijativno opremio“ i „Press centar JUL-a“ i molio je da pozove muža Slobodana da ga vidi. I svi su bili očarani, piše Mira Marković, a naročito ona. Nedugo zatim ulazi u predizbornu kampanju za izbore 2000, kao kandidat za saveznog poslanika. Posle Miloševićevog poraza 24. septembra u roku od tri dana izašao je iz JUL-a, napravio informativni program na Pinku, i brzo potom za „Vreme“ (2002) izjavio: „Kad god me pitaju da li smo više tamo ili više ovamo s informativnim programom, uvek objašnjavam da je kod privatnih medija ta stvar usklađena isključivo s interesima kompanije i interesima njenih vlasnika.“ Iz tih godina ostale su upamćene i dve izjave tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića. Prva: „Pogrešna je ideja da branim Televiziju Pink. Ja branim korisnike, građane Srbije. Ako 70 odsto ljudi hoće da gleda Pink, nemam pravo da kažem to je zabranjeno i šund.“ I ona druga o ordenju i frekvencijama: „Ako je neko bio veoma hrabar u vreme Miloševića, daćemo mu orden, ali ne i nacionalni TV kanal. Kanal će dobiti putem tendera i to na istoj osnovi kao i svi ostali. Žao mi je, ali to je princip demokratije i tržišne ekonomije.“

RTV Pink je dobio nacionalnu frekvenciju po principu demokratije u najboljoj veri da frekvenciju neće zloupotrebljavati i da će poštovati pravila profesionalnog izveštavanja te da se neće rukovoditi „interesima kompanije i interesima njenih vlasnika“ nego na prvom mestu interesima građana Srbije. Ostalo je više-manje poznato.

Posebno je postao prepoznatljiv princip po kojem funkcioniše Vučićeva medijsko-stranačka kamarila u kojoj su Mitrovićeva saopštenja i Pinkov informativni program jedna od najvažnijih poluga za uzbunjivanje javnosti izmišljanjem državnih udara ili bar destabilizacije Srbije i napada na Vučića sa Zapada koji ne voli „jake lidere“, kako o tome voli da priča omiljeni „ružičasti“ analitičar Dragomir Anđelković.

Svejedno da li Aleksandar Vučić mesecima prolongira formiranje vlade pa mu treba valjan razlog za to ili treba ućutkati sve one koji pitaju zašto tužilaštvo i dalje ćuti o bespravnom rušenju pod fantomkama u Savamali i ponašanju nadležnih u prestonici ili denuncirati Inicijativu „Ne da(vi)mo Beograd“, mustra je ista. Kao po komandi svi režimski mediji predvođeni Pinkom i „Informerom“ horski će objašnjavati da je iza svega pritisak zapadnih centara moći. Eto, ne vole Vučića pa organizuju proteste protiv njega „zbog dve šupe u Savamali“, upliću mu se u odluke o sastavu nove vlade, traže svoje ljude, hoće haos i uspostavljanje ambasadorske vlasti, plaćaju medijske i NVO izdajnike da ga destabilizuju.

Otud je i Mitrović pohitao na zadatak i obrušio se na osnivača Fondacije za otvoreno društvo: „Nemam ništa protiv da donirate i pomažete one kojima je to neophodno. Ali, priznaćete, bruka je za jednog tako gigantskog tajkuna i investitora da srpsko civilno društvo ponižava napojnicama nedovoljnim i za jutarnju kafu. Za četiri godine donirali ste četiri miliona evra u stotine različitih medija, nevladinih organizacija, predstavnika civilnog sektora, ali malčice ste udelili i sudijama i tužiocima, zapravo njihovim udruženjima“, navodi Mitrović i priseća se vremena kad je Srbija bila „mega otvoreno društvo“: „Ali znam da, kada smo imali mega otvoreno društvo, a to beše onda kada ste vi i vaše investicije u Srbiji bespravno i divlje razvlačili kablove po našoj zemlji, društvo je bilo toliko otvoreno i slobodno da su čak i svi lopovi bili na slobodi. Danas je sve drugačije, Srbija je na dobrom putu, to nisam rekao ja, već Džozef Bajden, Angela Merkel, Vladimir Putin… Srbiju danas ne možete destabilizovati, htedoh reći pomoći, ni sa četiri milijarde, a kamoli sa četiri miliončića i to za četiri godine. Srbi su shvatili da moraju sami pronaći svoj put i izboriti se za njega. Koliko još Srba treba da izgine da bi se ljudi poput vas opametili?“

3,9 MILIONA EVRA: Nekako baš zbog bezmalo četiri miliona evra, tačnije 3,9 miliona evra, zaratio je Mitrović i sa listom „Danas“ krajem maja ove godine. Ali ne zbog Sorosova četiri miliona donirana medijima i nevladinom sektoru, nego državna četiri miliona kojima je država kreditirala Pink u trenutku kad je ta medijska kuća bila u dugovima od oko 3,5 miliona evra. Naime, u ovom beogradskom dnevniku objavljen je tekst Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) čiji su novinari došli do podataka o dva ugovora koja je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) sklopila sa firmom Pink International Company, emiterom Pink televizije: „Prvi ugovor pokazuje da je u avgustu 2014. godine AOFI Pinku izdao garanciju do iznosa od 2,5 miliona evra u korist AIK banke. Drugi ugovor sklopljen je nekoliko meseci kasnije, u decembru. Pink tada od AOFI-

-ja dobija kredit od 1,4 miliona evra, kojim je omogućeno finansiranje ugovora ove firme sa preduzećima BH Telecom iz Sarajeva i MTEL iz Podgorice. Tokom 2014. godine Pink se pojavljuje na listama Poreske uprave kao jedan od najvećih poreskih dužnika. U trenutku kada je sklapan ugovor o garanciji, odlaganje plaćanja jednog dela duga još nije bilo odobreno, pa ostaje nejasno kako je ova kompanija ispunila uslov AOFI-ja po kojem njeni klijenti ne smeju da imaju poreska dugovanja“, piše u tekstu CINS-a, koji je došao do podatka da je na dan 31. decembra 2014. Pink ukupno dugovao nešto više od 3,5 miliona evra, a drugi Ugovor o kreditu s AOFI-jem je sklopljen 10. decembra iste godine. U tom ugovoru „Pink potvrđuje da su svi podaci, izjave i dokumentacija dostavljeni AOFI-ju tačni, između ostalog i podaci koji se odnose na to da redovno izmiruje svoje poreske i druge obaveze prema državnim organima“.

Mitrovićev odgovor je bio, kao i obično, pamfletskog karaktera, objašnjavao je ono što i nije bilo sporno, a voditelji Pinka su ga čitali s razumevanjem i izražajno: „Prvo, televizija Pink na današnji dan ne duguje po dospelim obavezama nijednoj banci, niti bilo kojoj drugoj finansijskoj instituciji, uključujući i AOFI nijedan evro. Drugo, komercijalni revolving kredit koji je Pink imao u AOFI-ju od 3,9 miliona evra, a koji vi pominjete u vašem tekstu u celosti sa pripadajućim kamatama, vraćen je 23. marta 2016. godine.“

Novinari CINS-a su istražili da je država preko svoje Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza kreditirala Pink u trenutku kad je ta medijska kuća bila u dugovima od oko 3,5 miliona evra. Što znači da Pink u trenutku sklapanja ugovora sa AOFI-jem nije ispunio osnovni uslov – da redovno izmiruje svoje poreske i druge obaveze prema državnim organima.

Egzaltirani aktivizam košta. Pitajte Miru Marković.