Ivo Andrić u “Zadruzi”

Eksploatacija litijuma u dolini reke Jadar od izbora naovamo postala je apsolutno dominantna politička tema u državi Srbiji. Potisnula je izbornu krađu, milion dokazanih naprednjačkih korupcionaških afera i ekonomske probleme, raskupusane institucije, pa i večno pitanje Kosova koje se sada spominje skoro uvek u kontekstu “litijumske groznice”. Desni, ali i neki levi ili liberalni opozicionari, antirežimski aktivisti i analitičari vole da kažu: Vučić rasprodaje zemlju zarad opstanka na vlasti. Ima dva ključna zadatka – da “preda” Kosovo i da obezbedi litijum za Evropu i Nemačku po svaku cenu, pa i po cenu ekološke katastrofe koju rudnik multinacionalne kompanije Rio Tinto može da izazove. Čak ni oni koji propagiraju da treba svakako iskoristiti to što pod zemljom imamo litijumski “zlatni kovčeg” neće reći da ne postoji rizik od njegovog otvaranja.

Da li je režim, otvarajući “zlatni kovčeg” odmah posle izbora pa sve do poslednje skupštinsko-rudarske rasprave, odškrinuo i Pandorinu kutiju iz koje će, pored perspektive ugrožavanja zdravlja i života građana i eventualnih ozbiljnijih unutrašnjih nemira, sa dna izaći i nada da su političke promene u Srbiji moguće? Ili će pak i ovu delikatnu temu uspeti da “izmenadžeriše” tako da na koncu ne bude na gubitku, bar ne velikom, čak i onda, ako i kada rudnik proradi i pokaže se da su njegovi kritičari bili u pravu, bar u izvesnoj meri?

Šta su sve građani Srbije progutali za Vučićeva vakta, možda im neće teško pasti ni zagađenje vodnih resursa i jadarskog kraja, pa i šire! Svakako deluje da su mnogi od Srbije odavno digli ruke, pogotovo oni koji se busaju u patriotske grudi. Dubina njihovog džepa i spratnost stambenog objekta jeste i – veličina njihovog svemira! I deca koja odlaze negde vani. Najbolje znaju kakav su zverinjak ovde izgradili.

Ne može se reći da litijumska priča baš godi režimu. Odista se katkad učini da guta žabu, bez obzira na to što mu je do sada, pogotovo istaknutim pojedincima, ispunila dosta želja, kanda. Činjenica da je morala onomad pred izbore da kao odustane od projekta “Jadar” govori da on nije popularan među naprednjačkim glasačima, jer nije baš u skladu sa cementiranom propagandom, njima namenjenom, o “zlom Zapadu” koji Srbiji samo zlo želi i našeg predsednika hoće da smeni. Sada valja pokazati da su “zli Zapad” i jedna multinacionalna kompanija jako zainteresovani za prosperitet srpstva. A naprednjaci samo o svojim glasačima brinu, za one koji su protiv njih – zabole ih baš. Kada bi mogli, deportovali bi ih sve negde vani, daleko, ili u rudnik, dapače.

O “nevoljenoj žabi” slikovito govori podatak da se u ovogodišnjoj i prošlogodišnjoj izbornoj kampanji vlast nije očitovala o projektu “Jadar”, koliko god je svima koji su pratili situaciju na terenu bilo jasno da Rio Tintu ne pada na pamet da odustane od svog biznisa i da je dobio jake garancije odozgo “da će kopati”. Ne može se reći ni da je opozicija bila predizborno antilitijumski logoreična, nametalo se tu drugih tema, a i međusobni odnosi oduzimali su joj mnogo energije.

VLAST TUČE ISTIM ORUŽJEM

Već smo celokupan propagandni repertoar vlasti videli u bezbroj navrata za ovih 12 i kusur godina. I tu se stvar neće menjati mnogo ni u litijumskom slučaju. Režim i ne zna drugačije nego maljem u glavu, raspamećivanjem i potkupljivanjem. U prvom planu je naravno priča o “ekonomskom uspehu Srbije” pod “mudrim rukovodstvom” omnipotentnog Aleksandra Vučića. Srbija će dodatno procvetati kada počnemo da kopamo jadarsku rudu, tačnije kada počnu ovu rudu kopati drugi, a mi dobijati rudnu rentu procenta na nivou Trećeg sveta. Stručnjaci kažu da je saga o “ekonomskom tigru” najjače naprednjačko oružje, koliko god stajala na staklenim nogama. Svaki ozbiljan ekonomski i statistički parametar joj se opire, bar kada je reč o održivosti.

S jedne strane, obična raja je fascinirana novim zgradetinama i putevima i ne vezuje to sa velikim stranim zaduženjem i ludačkom korupcijom, što će im se sve jednog dana obiti o glavu. U duhu je ovog regiona da čovek voli napraviti veliku kuću, pa makar gladovao i makar je nikad ne koristio, ili je kasnije prodao za mnogo manje novce od uloženog. A ne može se reći da baš gladuju, ima se para za napuniti kolica u supermarketu, a koga hvata briga to što trošimo mnogo više nego što zarađujemo. To je isto tradicija ovdašnjih prostora.

S druge strane, opozicija i ne koristi ovu temu preterano, a mogla bi. Ako je teško građanima objasniti makroekonomske režimske marifetluke, ne treba baš velika ekspertiza da se pokaže kako je Srbija po mnogim parametrima najskuplja zemlja u regionu, te da su cene u evrima od zajahivanja naprednjaka na vlast – skočile neuporedivo više nego plate. Te da su mnogi samohvaleći statistički podaci koje vlast iznosi – frizirani ili izvađeni iz konteksta. Naprednjaci su pak svesni ove svoje slabosti, pa recimo preventivno marketinški angažuju tajne službe da istraže razloge skupoće, čemu čovek ne može ni da se smeje, ni da plače, nego se jednostavno smori od tako visokog stupnja budalaštine.

Čak i oni koji gladuju – znaju to naprednjaci – plaše se da ne izgube i ono što nemaju. Tako stvari stoje sa ljudskim karakterom. I to je druga bitna naprednjačka mantra, na koju igraju i u slučaju litijumskom. Sigurnost i izvesnost jednako je Vučić, kako je glasila i jedna od njegovih predizbornih poruka. Vlast neprestano ponavlja da protivnici rudnika litijuma žele građanski rat i destabilizaciju, da su u pitanju “teroristi”, na sve spemni.

U tome prednjači nesrećna Ana Brnabić, koja u poslednje vreme pokušava da postane Šešelj posle Šešelja. Šešelj je danas karikatura, ali to nije oduvek bio. Konsultujte žrtve njegove politike i njegovih paravojnih aktivnosti. Brnabić je bila i ostala – videlo se to pogotovo na skupštinskoj raspravi o rudarenju litijuma – karikatura, od trenutka kada se pojavila u politici do danas. Sve tragikomičnija, iz meseca u mesec, od funkcije do funkcije.

Poruke koje Brnabić i naprednjaci šalju ipak mogu imati efekta, pogotovo kada ih kasnije procesuira naprednjačka medijska menažerija. Uspelo im je to u više mahova kada je reč o protestima. Mnogi koji su ih podržavali povukli su se jer su zaprimili poslanu poruku i nisu hteli da budu sa “esktremistima”. Ne može se, doduše, reći da im i neki potezi aktivista nisu u tome pomogli. Dakle, najavljeni protesti se osujećuju pre nego što su započeli, unapred im se pridodaje nasilni karakter koji će – računaju spino-vučićevci – obeshrabriti deo protivnika projekta “Jadar” da u njima učestvuju.

TA TEŠKA REČ – OPOZICIJA

Skupštinska rasprava poslužila je vlasti, između ostalog, da pokaže da iza protivljenja projektu “Jadar” stoji “zla opozicija”. Time dobija veliku prednost, tako misli, a nažalost je po svemu sudeći i u pravu. Zašto? Vučićev režim je poznat po svojim uspesima na polju sveopšte destrukcije, a najveći domet je dosegao u uništavanju politike kao takve i razaranju samog pojma opozicionog političkog delovanja. U to je uloženo mnogo novaca i truda, tuklo se iz svih oružja, sa svih strana, pa i onih neočekivanih.

Više nije neophodna ni režimska propaganda. Čak i da režimski tabloidi i njihova medijska opsluga počnu nekim čudom odjednom da hvale opoziciju, potrebne bi bile godine da se svest izmeni. Zato što je ta svest postala mitska: opozicija je nešto što je loše samo po sebi. Jer oni, pazite sad, žele vlast i privilegije. I to tvrde oni koji su spremni na sve, ali baš na sve, da vlast i prateće privilegije sačuvaju. Čuli ste već milion puta, pročitali na društvenim mrežama, ovakvu tezu: vlast je loša, a opozicija još gora! I u tome se odista krije najveća snaga Vučićevog režima.

Ne može se reći da neke ličnosti i neki loši potezi opozicije tome nisu doprineli, ali to je manje bitno. Da su svi opozicionari Majke Tereze i da im je svaki potez bio minuciozan, ne bi stvar bila mnogo drugačija, s obzirom na to sa kakvom se artiljerijom suuočavaju, rekli smo već – tuče se sa svih strana.

Opozicija je predstavljena kao “dokazano pljačkaška” (iako je bezmalo cela “korumpirana prethodna vlast” deo naprednjačkog estabilišmenta, a u sadašnjoj opoziciji su u ogromnoj većini ljudi koji nikada vlast nisu obnašali), “antisrpska” (ovo ne treba posebno elaborirati kao tezu, osim što u litijumskom slučaju ona nije prozapadna generalno, pošto bi to bilo glupo govoriti, već prohrvatska ili proalbanska, jer su, je li, okolni narodi ustrašeni mogućnošću velikog ekonomskog uspeha koji će litijum doneti Srbiji), “nesposobna”, i šta sve već ne. Upotreba “zle opozicije” u litijumskoj priči ima cilj da demobiliše građane koji su protiv rudnika, a koji neće “politiku u svoju butigu”.

Takođe, režim želi da sve svoje birače zadrži uza se. Istraživanja pokazuju da su im verni u ovom trenutku i oni birači koji su protiv eksploatacije, jer “nemaju za koga drugoga da glasaju”. Čak i ako ne budu glasali za naprednjake, vlast će im omogućiti nekakvu svoju fantomsku listu, koju će već izmisliti ako sada ne postoji.

E sada, fenomenu “zle opozicije”, kažu psiholozi, doprinosi i pojam “premeštanje”, poznat u frustracionoj teoriji agresije. Zvuči komplikovano, ali je u pitanju uobičajena životna skaska: ne ide vam baš u životu, na poslu vas zezaju šef i kolege, imate malu platu, poniženi ste i uvređeni – a onda dođete kući i izgalamite se na ženu i decu, ili ih u – u gorem slučaju – pretučete. Dakle, agresija se usmerava na nekoga ko je izabran da bude “žrtveni jarac”, iz prostog razloga što izvoru frustracije ne možete ništa. Po tom mehanizmu, i deo antirežimske javnosti, čak one koja je potpuno zgađena Vučićevim režimom, s obzirom na to da mu ne može ništa, agresiju usmerava ka opoziciji. I to je jedan od razloga iz kojih režim stalno reklamira svoju svemoć i nepobedivost.

ŠTA RADI OPOZICIJA

Već smo izrekli to što je zapravo već postalo opšte mesto. Vlast je ukinula politiku, vrlo svesno. To zapravo znači da je ukinula javnu debatu, razmenu mišljenja i argumenata – i političku arenu pretvorila u rijaliti. Skupština je najbolji dokaz. U nju naprednjaci delegiraju osobnosti koje je obesmišljavaju. Dakle, nije u pitanju nedostatak boljih kadrova već jasan cilj. Neki taj zadatak izvršavaju planski, a nekima to po prirodi stvari polazi od ruke, proizlazi iz kulturnih i intelektualnih gabarita prostih grubijana i đilkoša. Nanose oni pomalo štetu svojom bahatošću i režimu, ali je korist – procenjuje se – svakako veća.

U tom smislu, bilo je pomalo neobično što je deo opozicije nešto očekivao od skupštinske rasprave o Zakonu o izmenama i dopunama zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji je sama predložila, a ima za cilj da spreči otvaranje jadarskog rudnika i sprečavanje sličnih projekata u budućnosti. Naprednjaci su uspeli da je uvaljaju u skupštinsko blato, da je svuku u septičku jamu u kojoj sami obitavaju. Pogledajte samo vesti i “hedove” sa rasprave.

Ipak, glupo bi bilo osuđivati opoziciju zbog toga što koristi skupštinski mehanizam. Ko da ima velikog izbora! Ako ni zbog čega drugoga, ono da pokuša da dopre bar do nekih koji ne mogu putem klasičnih medija da čuju njihove argumente. Ili da se bar uvere da nisu u pitanju minotauri nego ljudska bića. No, izgleda da skupštinske rasprave nisu baš gledane, ima uzbudljivijih rijalitija u kojima se ševe i tuku direktno pred kamerama. Pakuje opozicija lepo svoje nastupe na društvenim mrežama, ali oni imaju efekta taman onoliko koliko društvene mreže dopiru do drugačijemislećih, dakle veoma malo.

Neki iz opozicije su na skupštini, kako bi rekao naš narod, lepo govorili, dobro se pripremivši, sa ozbiljnim argumentima. Ali, sve je delovalo kao kada bi – valjda poređenje nije besmisleno – recimo Ivo Andrić ušao u “Zadrugu” i tamo pripovedao lepu književnost. Em bi dobio batina, em bi ga publika izbacila u prvom krugu. Ali, ponovićemo, šta drugo raditi nego pokušavati. Videlo se da bojkot skupštine ne daje nikakve rezultate, da se naprednjaci samo još više “pohase”.

Predloženi zakon naravno da nije usvojen. Za njega je glasalo 84 poslanika, što nije malo na ovu skupoću. Odbijeno je da se glasa javno, prozivkom. Neki kažu da je to zbog toga što su mnogi poslanici vlasti glasali za njega sa izvesnom zebnjom, ne baš toliko sigurni da će im ovaj glas doneti veliki ćar u budućnosti.

Iz svega ovoga je proizašla i jedna dobra stvar, bez obzira na to koliko će imati efekta. Došlo je vreme da se protivnici Vučićevog režima, svi na kamari, uozbilje. Bez širokog fronta građanskog i društvenog otpora nema selameta. Ovi će drmati do kraja naših života, neće ni kamen na kamenu ostati. Aktivisti su shvatili da bez toga, bez širokog udruživanja u kojem će i opozicija imati punopravnu ulogu, odnosno neće morati da se sakriva u ormanu, ne mogu ostvariti niti jedan ozbiljan politički cilj. A ovo jeste politička borba. I to u jednoj parlamentarnoj demokratiji, u kojoj su stranke i ustavna kategorija i glavni alat političke borbe. I gde nema mnogo prostora za moralne panike, one odgovaraju – videli smo – samo najnemoralnijim.

Videćemo koliko će biti uspešni najavljeni protesti, da li se energija koja je očigledno postojala u međuvremenu ispuhala. Videćemo da li će sve ovo biti deo nade iz pomenute Pandorine kutije, nade da će se ubuduće svi protesti protiv vlasti međusobno sjedinjavati, da će se odustajati od pijačnog zadovoljavanja partikularnih interesa. Ili do novog razočaranja, ovde gde se svi tako lako razočaraju.

Neki postavljaju pitanje da li će protesti, makar bili i uspešni i masovni, dati rezultate, pozivajući se na prethodna iskustva. To jeste logično pitanje, ali bi bilo lepo kada bi nešto konkretno predložili, neke druge i drugačije aktivnosti. Postavljaju i pitanje, koje je možda malo smislenije, da li će opozicioni fokus na jednu temu skrenuti pažnju javnosti sa ostalih, bezbrojnih naprednjačkih nepodopština.

foto: marija janković

Dejan Bursać: Naprednjacima su važni njihovi glasači

Politički analitičar Dejan Bursać kaže za “Vreme” da je sasvim razumljivo to što je veliki broj opozicionih stranaka “ušao u antilitijumski voz”, “makar retorično”, jer se čini da ova tema može da (p)okrene veliki broj građana protiv Vučićeve vlasti. Opozicija ima uverenje da je litijum taj koji može da mobiliše čak i kritičan broj ljudi koji može da dovede do pada režima. Ističe da je tačno da cela stvar defokusira druge probleme. Pitanje je i koliko će bunt imati efekta. Po njemu, za naprednjake je rudnik litijuma škakljiva stvar, ali u predizbornom periodu.

“Zbog toga ga nisu spominjali pre izbora, čekali su da oni prođu i da pobede relativno ubedljivo na svim nivoima. Vladajuća stranka sada ne mora da organizuje niti jedne izbore do 2027. godine. Veliko je pitanje šta će se do tada dešavati sa litijumskom pričom, da li će energija protesta splasnuti ili će se pojaviti neke druge teme”, kaže Bursać.

On smatra da se u ovom slučaju vlast relativno uspešno snalazi, iako “ima izvesne greške u nastupu”. Zahvaljujući ogromnom medijskom i organizacionom kapacitetu kojim raspolaže, vlast vrlo uspešno komunicira sa svojim biračkim telom. “Njima je važno da svoj deo javnosti ubede da je projekat dobar po Srbiju i da će doneti ekonomski razvoj. Žele da odagnaju sumnje svojih glasača. Po nekim istraživanjima, u tome su uspešni. Iako postoji izvestan broj njihovih simpatizera koji se i dalje protivi ovom projektu, to se još nije prelilo u pad rejtinga”, kaže on.

Bursać smatra da je opozicija bila stidljiva kada su dosadašnji protesti protiv eksploatacije litijuma u pitanju, ili se bar tako činilo. Ne zna se kakav je bio njihov odnos sa organizatorima protesta do sada. Očigledno se htelo izbeći da vlast protest predstavi kao stranački i politički. Ovo “politički” još uvek zvuči loše, kaže, iako je svaki protest po svojoj suštini – politički. “Stranka na vlasti to čini kako bi stavila do znanja da se iza protesta kriju nekakve mračne sile koje Srbiji ne žele dobro. Tako je opozicija predstavljena u javnosti. Na taj način diskredituje bunt”, kaže on.

Dodaje da se dosta očekivalo od skupštinske rasprave, ali da nije siguran da li je njome opozicija nešto postigla. “SNS je izgurao svoje i rasprava se svela na to ko je doveo Rio Tinto u Srbiji. Ipak, dobro je što opozicija uzima aktivniju ulogu. Očekujem da se više aktivira oko protestnih aktivnosti u narednom periodu”, kaže on.