»Istorijski dijalog« je prevaziđena formula

Lider Samoopredeljenja (na albanskom Vetëvendosje) četrdesetčetvorogodišnji Albin Kurti je budući premijer Kosova. Političku karijeru je započeo kao jedan od vođa studentskih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića 1997/98. Mentor mu je Adem Demaći, „albanski Mandela“, koji je proveo 30 godina u zatvoru, što zbog albanskog nacionalizma, što zbog zastupanja stavova staljinističkog modela vladavine Envera Hodže.

Demaći i mladi Kurti zajedno su radili u jednoj od kancelarija Oslobodilačke vojske Kosova u Prištini, ali nisu spadali u onaj njen deo koji je donosio političke i vojne odluke. Ipak, uhapšen je tokom NATO bombardovanja i provešće dve godine u zatvoru – u Nišu i u Požarevcu.

„Petog oktobra 2000, kada je pao Milošević, isključili su struju u zatvoru“, seća se danas Kurti. Kada je oslobođen 2001, vratio se na Kosovo i započeo sa energičnim kritikama vladajuće elite – ali i Unmika – u ime prava na samoopredeljenje „Kosovara“ i sa vatrenom antizapadnom retorikom.

U tom kontekstu, njegove pristalice su kasnije prevrtale kola pripadnika međunarodnih misija i pozivale na pobunu. Tokom jednih demonstracija, dva pripadnika Samoopredeljenja su ubijena gumenim mecima policije Ujedinjenih nacija.

Stranku je osnovao 2004. i vrlo brzo stekao uporište među mladima u urbanim sredinama. Tada izgovara da članovi Samoopredeljenja nisu nacionalisti u smislu potencijala za nasilje i rat koji taj pojam sadrži na Balkanu, ali da nacija ostaje bitan koncept koji ne treba ostaviti u rukama desnice.

Kako su godine odmicale Kurtijeva popularnost je postojano rasla šireći se među svim generacijama, osvajajući polako i bastione bivših vođa za nezavisnost Kosova. U više navrata tokom 2018. njegovi poslanici u kosovskoj skupštini su bacali suzavac, onemogućavajući njen rad. Sam Kurti je zbog toga osuđen i nije mogao da bude izabran za poslanika na parlamentarnim izborima 2019. Međutim, to ga nije sprečilo da postane predsednik vlade pošto je njegovo Samoopredeljenje osvojilo najviše glasova. Mandat mu je trajao svega 50 dana – Vlada je pala usred pandemije kovida 19, marta 2020, usled udružene akcije predstavnika tadašnje američke administracije, Demokratske lige Kosova i Srpske liste.

Albin Kurti je rođen u Prištini 24. marta 1975, a porodica mu je poreklom iz Ulcinja. Poslednji put je bio u Beogradu 1998.

„VREME„: Bili ste premijer 51 dan. Kakve su pouke iz tog iskustva ako se ima u vidu da sada preuzimate istu odgovornost?

ALBIN KURTI: U tom kratkom periodu, preko deset direktora upravnih odbora i direktora javnih preduzeća su smenjeni, između ostalog direktori Telekoma, Trepče, železnice, elektrodistribucije, vodosnabdevanja Prištine i Prizrena, pošte… Nastavićemo tim putem. Dobili smo izbore jer se zalažemo za pravdu i za veću zaposlenost. Korupcija je široko rasprostranjena, nezaposlenost enormna i dostiže pedeset odsto među mladima. Na ovim prioritetima smo počeli da radimo tada i nastavićemo i sada. Trebaju nam investicije koje zapošljavaju veliki broj radnika, računamo na dijasporu pre svega. A pošto je dobra ekonomija pre svega zasnovana na dobrom obrazovanju, uvodimo dualni model obrazovanja koji povezuje edukaciju sa tržištem rada, po nemačkom modelu. Dakle, podrazumeva paralelnu nastavu sa praksom.

Kada je pravda u pitanju, pripremili smo tim eksperata koji će sada nastaviti da radi. Neopravdano stečena imovina i bogatstvo će biti oduzeti, a teret dokazivanja porekla imovine će biti na strani osumnjičenih. Sledi Zakon za borbu protiv mafije, kao i osnivanje tri nova suda – administrativni, radni i komercijalni. Preko 500.000 predmeta čeka rešenje, što predstavlja preko četiri milijarde zarobljenih evra zbog manjka efikasnosti, a to je šezdeset odsto našeg BDP-a.

Naučili smo da je korupcija zapravo koncentrisana u vrhu institucija, nije kapilarna. Studije pokazuju da u jednoj od susednih zemalja, koju ne bih imenovao, 34 odsto porodica potplati kako bi dobile uslugu na koju imaju prava. Na Kosovu ih je deset odsto. Iz tog razloga smo pobedili na izborima. Zato što su oni koji su krali, vrlo malo delili svoj plen. Tako da većina glasača ne gubi ako se režim menja.

Tokom kampanje ste ukazivali na odgovornost „starog režima„. Na koga se to tačno odnosilo?

Na sve stranke koje su se smenjivale na vlasti od 1999. godine. Mislili su čak da uspostave sistem nasledstva nad stečenim bogatstvom, ali to se neće desiti. Ja sam rekao aktivistima Samoopredeljenja da oni koji žele da se bave politikom moraju da ostanu u srednjoj klasi. Ne volim političare koji postaju biznismeni. Takođe sam naglasio da su narodni poslanici izabrani kao individue. Narod, dakle, ne bira članove njihove porodice. Nepotizam neću dozvoliti.

Glasovi dijaspore koji će se prebrojavati narednih dana verovatno će biti odlučujući u konačnom rezultatu izbora. Rekli ste da pre svega računate na dijasporu kada su investicije u pitanju. Kako mislite da ta podrška ostane trajna i da li ćete u tom smeru uspostaviti poseban mehanizam?

Dijaspora predstavlja preko 100.000 glasova, što je 12 odsto biračkog tela. Oni su velike patriote. U dva prethodna talasa pokazali su veliku podršku – 1999. u borbi protiv Miloševićevog režima i 2008. kada se glasalo za nezavisnost. Ovaj put su shvatili da Kosovu ne preti Srbija, niti bilo koji jak sused sa hegemonističkim namerama, već interna bolest zvana korupcija. Iz tog razloga su pritekli u pomoć.

foto: ap photo / visar kryeziu

Čak trećina građana Kosova nema boravak na Kosovu. Donedavno sam mislio da je petina u pitanju. To predstavlja 850 miliona evra godišnjih doznaka. Pošto nemamo državu koja se valjano bavi socijalnim pitanjima, dijaspora je motor potrošačke moći. Ovde potroši 480 miliona evra godišnje i to je bez računanja svadba, medenih meseca, letnjih odmora, kupovina kola i stanova rodbini… Tako da je ukupna suma bliža jednoj i po milijardi evra, a budžet Kosova je dve i po milijarde evra. Reč je, dakle, o 60 odsto kosovskog budžeta. Kosovo funkcioniše kao država Persijskog zaliva koja uživa rentu. Dijaspora je naša nafta. Naš cilj je da taj novac postane ekonomski faktor, a ne modus za preživljavanje. Nikakav poseban mehanizam nije potreban. Studije pokazuju da je najveća briga sigurnost investicija. Tako da, ako uspostavimo vladavinu prava i iskorenimo potplaćivanje i harač, bićemo atraktivni.

Pored toga, Kosovo se ispraznilo proteklih decenija. Naši najbolji profesori i studenti su otišli. Taj odliv mozgova ćemo pokušati da nadomestimo dobrovoljnom civilnom službom. Na taj način bi dijaspora donela zapadnu radnu etiku koju je stekla.

Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Borel i evropski komesar za proširenje Varheji kažu da evropski put Kosova ide i kroz „sveobuhvatnu normalizaciju odnosa sa Srbijom„, i zato se od budućih vlasti u Prištini očekuje „konstruktivno angažovanje u nastavku dijaloga i postizanju sporazuma„. Šta ćete raditi po tom pitanju?

Evropska unija i Balkan su jedno drugom potrebni. Mi nismo susedi EU, već smo okruženi EU. To je najveći projekat izgradnje mira i blagostanja i zato ga treba braniti. Zapadni Balkan treba što pre da joj se pridruži. I to svih šest zemalja istovremeno. Svako drugo rešenje bi vodilo ka neuspehu. Pogledajte primere Bugarske i Severne Makedonije. To se neće dogoditi u skorije vreme. Ali treba nam kvantitativan element, treba nam datum – kad god to bilo. Takođe, treba nam nadogradnja Berlinskog procesa, Maršalov plan koji će imati za prioritet vladavinu prava i zapošljavanje mladih. EU mora da nam pomogne da zaustavimo odliv mozgova.

Pristup mora da se promeni. Transformacije treba da zamene transakcije. Pod uticajem bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, gledalo se na činjenice i interese, a mi tražimo da se koncentrišemo na vrednosti i principe. Nadamo se da će se u tome Brisel i Vašington sa jedne strane i Berlin i Pariz sa druge sinhronizovati.

Nasuprot tome, ideja razmene teritorija još uvek nije mrtvo slovo. To je bio Tačijev i Vučičev plan koji je deo međunarodne zajednice podržao. Malo, malo pa dođe neki diplomata da ga ponovo predloži za razmatranje.

foto: ap photo / visar kryeziu

Kako ocenjujete pregovarački proces pod administracijom Donalda Trampa i ulogu Ričarda Grenela na Kosovu? Konkretno, da li je Vašingtonski sporazum još živ?

Ričardu Grenelu je trebao quick–win na međunarodnom polju zarad izbora u SAD. Što se tiče Vašingtonskog sporazuma, nikad nisam video tako kratak tekst sa toliko mnogo stavova. Kao švedski sto. U pitanju je dupla unilateralno prihvaćena obaveza od strane trenutnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića i bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa… Čini mi se da se dokument više odnosio na odnose između Mičigena i Ohaja nego između Srbije i Kosova.

Izabran je novi predsednik SAD, videćemo kako će se stvari odvijati. Svakako bi Srbija trebalo da prizna nezavisnost Kosova i da se suoči sa svojom prošlošću. Treba nam pauza sa geopolitičkim igrama. Korisnici dijaloga treba da budu građani, a ne političari koji gledaju kako da prodaju ishod javnom mnjenju. Do sada se dogovaralo iza zatvorenih vrata ono što je odgovaralo i Vučiću i Tačiju.

Da li zaista verujete da će dijalog o normalizaciji odnosa sa Srbijom biti „peti ili šesti prioritet vlade„? Pogotovo što vas je to u prošlom mandatu koštalo vlasti…

U želji za kompromisom, dijalog o normalizaciji odnosa sa Srbijom može da bude pod brojem tri ili četiri u redu prioriteta, ali ne može da bude broj jedan jer sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da to nije prioritet. Želim pre svega da se angažujem u socijalnom dijalogu za razvoj sa Srbima na Kosovu. Svi treba da budu jednaki i poštovani. Mislim da treba prevazići formule kao što je „dijalog i pomirenje“ ili „istorijski dijalog“. Pre treba okupiti srpske i albanske poljoprivrednike i razgovarati o semenu, mašinama, proizvodnji, subvencijama za gorivo… Pored toga, držaću se obećanja da će pripadnici srpske zajednice imati deset odsto radnih mesta u institucijama, kako to uostalom i nalaže Ustav, ali se nije implementiralo. Moramo da razmišljamo van registra identiteta. Jer kad god ima razvoja, ima i integracije, ljudi razgovaraju. Pogledajte primer borbe protiv mini-hidrocentrala u kojoj Albanci i Srbi učestvuju zajedno. Lično sam ih podržao i radićemo na tome da se poštuje obaveza studije uticaja na životnu sredinu.

Kako vidite odnose sa Srpskom listom?

Bila su dva ministra iz redova Srpske liste u mojoj prvoj vladi. Dobro smo sarađivali. Ministar zdravlja je dobro sarađivao sa ministrom Zlatiborom Lončarom tokom pandemije kovida. Ali vlast u Beogradu je bila nezadovoljna jer nam nisu trebali glasovi Srpske liste.

Inače, izbori u srpskim sredinama nisu slobodni. Građani su pod pritiskom, zastrašeni. Očekivao sam više od međunarodne zajednice, koja je to mogla da spreči. Na tome će morati da se radi.

Da li će kosovske institucije sada više raditi na rasvetljavanju ubistva Olivera Ivanovića?

Njegovo ubistvo je imalo strašan i politički i socijalni impakt na srpsku zajednicu. Naglašavam da je to prvo ubistvo na Kosovu za koje Srbi ne okrivljuju Albance. Kosovske institucije će sarađivati, ali naša služba ima male kapacitete, ovde je potrebno angažovanje međunarodnih mreža.

Dugo ste branili pravo na samoopredeljenje i pravo ujedinjenja sa Albanijom. Da li još uvek imate takav cilj?

Kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, drugi su pisali ustav – između ostalog, Kosovo nema pravo da se pridruži drugoj državi. Dakle, naš suverenitet je ograničen. A kada je država zaista nezavisna, ona može i da odustane od nezavisnosti i pridruži se, na primer, federaciji. Kako bilo, najvažnije je da se poštuju demokratske procedure, a mi sigurno nećemo započeti nikakav rat!