Istorijska šansa Srbije

Iako je logičan u smislu da se političke krize u višestranačkom sistemu rešavaju vanrednim izborima, iako šestomesečnom buntu daje novu energiju, nadu, dinamiku i preko potreban fokus, ovaj studentski zahtev sa sobom nosi bremenite nedoumice i kontroverze, neke poznate, a neke i nove.

Kao prvo, zašto bi vlast pristala da ispuni ovaj zahtev kada nije želela da realizuje ni neka za nju mnogo bezbolnija traženja? Prve reakcije predstavnika režima, Ane Čet Brnabić, Miloša Vučevića i Ivice Dačića, jesu rezolutne: kakvi izbori, šta vam pada na pamet! Doduše, oni se baš nešto puno i ne pitaju.

Brze reakcije međutim pokazuju da je pad rejtinga naprednjaka i susednih stranaka temeljan, te da oni nikako nisu sigurni da mogu – koristeći se tradicionalno svim izbornim prevarama smišljenim od onog pravremena kada su Indijci seoske odbore birali ubacujući u improvizovane kutije palmino lišće – lagodno da pobede na izborima. Jasno je, elem, da se o ovome u separeima javne režimske kuće već raspravljalo, jer narečeni ne bi tako brzo sevnuli.

No, stvari ipak nisu jednostavne. Odbijanjem vanrednih izbora, politička kriza se neće zaustaviti. Čak i ako se nekim čudom energija bunta vrati sa ulica u stanove i sobe, ona će ponovo buknuti, možda još jače. S druge strane, kako će režim koji više od decenije pokazuje snagu raspisivanjem izbora – održavaju se češće nego što neki potkivaju konje – objasniti glasačima da su se sada maksimalno ustrašili. Pa i sami su do pre nekog meseca pozivali na izborni obračun.

satirična ilustracija: vladimir stankovski

IZBORNI USLOVI?

Vlast, naravno, nije ispunila zahtev za formiranje ekspertske ili prelazne ili privremene ili tehničke vlade, kako god je ko nazivao. Ona je trebalo da bude proizvod društvenog konsenzusa i takođe logičan izlaz iz političke krize. Razni su se tu modeli spominjali, pravljeni računi bez krčmara, ali su se svi sa ove strane reke složili da bi prelaznoj bio zadatak da organizuje fer i slobodne izbore u nekom razumnom roku, te da ispuni studentske zahteve.

Tu dolazimo do još jednog problema novog studentskog zahteva, ali i do protivrečnosti u koju su uletele neke stranke i pokreti, podržavajući ga. Dakle, oni koji su govorili da nema ništa od izbora dok se ne spreči monumentalna izborna krađa, sada su bezuvetno na stanovištu da na izbore valja izaći. Šta se tu ima reći? Ukoliko se vlast bude odlučila za izbore kao način da stabilizuje vlastiti položaj i dobije novi legitimitet, izborni uslovi će biti gori nego ikada, s obzirom na to da pobeda nije izvesna. S druge strane, na neke stvari vlast neće moći da računa pošto su studenti smanjili potencijal režimskog zastrašivanja i ucenjivanja glasača, a bogami je i klijentistički lanac popucao na pojedinim spojevima.

Uglavnom, studenti mogu na izborima da pobede jedino ukoliko budu toliko nadmoćni da režim ne može pokrasti onoliko glasova koliko mu je potrebno za pobedu. Ali tu je još jedno pitanje. S obzirom na to da je u zemlji svako političko-stranačko organizovanje unapred proglašeno za kriminalni čin, da li će studentska lista na izborima imati tako široku podršku koliko imaju studentski zahtevi sada?

IZBORNA LISTA I OPOZICIJA

Dolazimo do još jedne kontroverze. Ako je studentima bilo potrebno ovoliko vremena da se odluče za vanredne parlamentarne izbore, koliko će tek vremena biti potrebno da se sklopi izborna lista kojoj će oni “dati poverenje”? A da ne govorimo da je tokom kampanje potrebna brzina odlučivanja i eskivaže. Mogu se naslutiti silni konflikti i nesporazumi.

Postoje već neki kriterijumi koji su izrađeni, ali nisu ujednačeni, kada je reč o kandidatima. Čak i ako budu jasno uspostavljeni, svakako će biti porozni. Živimo u poganluku u kojem se svako može osporiti i proglasiti “pakšuom” (to je onaj koji će vas ostaviti na cedilu), pa je pitanje kakav to svetac morate biti da biste prošli kroz silna rešeta moralne podobnosti kroz koja prosejavaju i plenumi, a bogami i mnogi građani.

Vrlo je moguće da će jedan od kriterijuma da neko dospe na “studentsku listu” biti vanstranački položaj, bar kada je reč o funkcionerima. A to je samo po sebi nestabilna stvar. Postoje ljudi koji su uz pomoć nekih stranaka napravili karijere, a nikada nisu bili formalni članovi. A i “nepolitičnost” ne mora da bude sama po sebi preporuka. Naime, onaj koji je ćutao na režimska nepočinstva svih ovih godina i nije baš neka moralna vertikala.

Dolazimo tu do specifičnog odnosa opozicionih partija i studentskog pokreta. Opozicione partije se nalaze u neugodnom položaju. S jedne strane, nadrljaće ako ne podrže studentsku listu, a s druge će ta podrška bar za neke od njih značiti neku vrstu samoukidanja. Bar će, kako stvari stoje, morati da se odreknu parlamentarnog statusa nakon izbora, naravno ako do njih uopšte dođe. Teško je biti opozicija u Srbiji: ko god prođe, zvekne ti čvoku.

Dobro je, međutim, to što studenti spuštaju gard prema opozicionim strankama i javno govore da će sa njima razgovarati i sarađivati u cilju stvaranja jedinstvenog fronta. U tom pogledu, ni jedni ni drugi ne smeju biti arogantni, jer su si itekako potrebni. Možda je neka vrsta kompromisa čvrst dogovor da će vlada koju bude formirala izborna lista studenata, ako bude u prilici za to, biti privremena, te da će u nekom oročenom periodu obezbediti slobodne i fer izbore. Treba postizati slične dogovore koliko god se činilo da je zec još uvek duboko u šumi.

PRVI PUT POSLE 13 GODINA – POKRET KOJI IMA ŠANSU DA POBEDI

Politikolog Viktor Stamenković kaže u razgovoru za “Vreme” da se snaga studentskog zahteva krije u tome što nudi konkretan i opšteprihvaćen način za izlazak iz krize – izbore. Studenti predlažu rešenje za kojim je često posezao i sam režim, doduše onda kada je bio siguran da će biti pobednik.

“I sam predsednik Vučić je nekoliko puta od novembra insistirao da je spreman da ide na izbore. Međutim, ovog puta situacija je drugačija. Događaji koje su u prethodnih nekoliko meseci pokrenuli studenti predstavljaju katarzu srpskog društva. Nekoliko istraživanja objavljenih u poslednjem periodu pokazuju da ogromna većina građana Srbije podržava ispunjenje studentskih zahteva i da bi značajan deo tih građana bio spreman da glasa za listu iza koje bi stali studenti (iako podrška u ova dva slučaja nije identična). Sada se pojavio pokret koji, uprkos svim neregularnostima, ima realne šanse da pobedi na izborima, što vlast veoma dobro zna”, kaže on.

Za politikologa Milorada Đurića studentski zahtev predstavlja “krucijalnu odluku”, koja proteste uvodi u sferu jasne političke artikulacije, a ona je svakako bila neophodna kako bi životni ciklus bunta nastavio kvalitativno da se razvija. Odluka studenata je, po njemu, legitimna iz tri razloga. “Prvi je činjenica da autoritarni režim u Srbiji nije u potpunosti ispunio, niti ima nameru da ispuni studentske zahteve. U takvim okolnostima, jedino što preostaje jeste – zahtev da se sam režim promeni. Drugi razlog je ogromna društvena i politička energija koju je studentsko-građanski protest generisao u prethodnih pet-šest meseci. Ta do sada nezabeležena podrška građana moralno obavezuje pokret da, kroz ovakvu transformaciju, nastavi sa borbom za pravedno i uređeno društvo. Treći razlog leži u samoj osnovi političke logike: kada jedna ideja obuhvati mase, ona sama po sebi, hteli to akteri ili ne – nužno postaje politička činjenica”, kaže Đurić u razgovoru za “Vreme”.

Po njemu, prednost odluke je to što će mladi ljudi pozitivnu energiju, optimizam i moralnu superiornost pretvoriti u politički program. “Dugo to nismo videli na našem političkom horizontu. Pored te, možda najvažnije stvari, otvoriće se i prostor u kome će se u narednom periodu dešavati ozbiljne promene i u samom studentsko-građanskom pokretu, ali i u redovima opozicije koja je do sada bila u stanju visokog stepena konfuzije. Sve aktere čeka vrlo ozbiljan rad na iznalaženju potrebnih mehanizama za donošenje organizacionih i političkih odluka. To će, verujem, demontirati začaurene sisteme odlučivanja unutar opozicionih političkih stranaka, u kojima neprestano tinjaju unutrašnje personalno-kadrovske borbe i blokiraju energiju ovih organizacija i naterati ih da postanu više organizacioni bekgraund za pronalaženje pravih kandidata, a manje mehanizmi za promociju sopstvenih lidera”, kaže Đurić.

foto: marija janković

VLAST BIRA IZMEĐU DVE LOŠE OPCIJE

Bojan Pajtić, profesor na novosadskom Pravnom fakultetu, kaže da će vlast biti prinuđena da raspiše vanredne izbore jer ne može da zaustavi lavinu građanskog nezadovoljstva i energiju koju su velikoj većini Srbije ulili studenti. “Niko se više ne plaši vlasti, niti će ona moći da kontroliše procese i sistem ukoliko ne raspiše izbore. Režim niti ima legitimitet, niti je izabran legalno i to niko više neće da trpi. Sada bahato tvrde da nema ničeg od izbora, a žuriće da ih raspiše u narednih mesec ili dva dana. Dok god su drski, bahati i arogantni prema građanima, dok god emituju govor mržnje sa medija, dok god ignorišu čvrstu volju i rešenost miliona ljudi da im vide leđa, biće nepodnošljivo biti član ili funkcioner naprednjaka i socijalista, zbog divljeg prezira na koji će nailaziti na dnevnom nivou. Nemaju svi članovi i funkcioneri režima bataljone ‘kobri’ kojima su okruženi, niti ne dolaze u dodir sa realnošću”, kaže Pajtić.

Vlast, po Stamenkoviću, bira između dve loše opcije: prva je izlazak na vanredne izbore, a druga njihovo odbijanje. Prva opcija je loša jer se vlast po prvi put od 2012. godine suočava sa akterom koji može svojom snagom da nadomesti nivo neregularnosti i da potencijalno, uprkos svemu, pobedi. Druga loša strana raspisivanja izbora jeste to što bi te izbore, bez obzira na rezultat, pratile najveće neregularnosti od dolaska SNS na vlast.

“Ako se prisetimo kako je izgledao izborni dan 2023. godine, možemo pretpostaviti da bi potencijalni izbori na kojima učestvuje studentski pokret bili još problematičniji, jer bi ovoga puta bili istinski takmičarski. Čak i da SNS ponovo dobije većinu, nivo represije bio bi podignut na neodrživ nivo, te bi takva vlast imala nestabilne osnove. Ukoliko bi odbio izbore, režim bi se našao u nezgodnom položaju jer je tokom proteklih 13 godina promovisao izbore kao ultimativno rešenje svake, pa i najmanje krize. ‘Ne sviđa vam se vlast, idemo na izbore i ako pobedite, ja ću čestitati, ali da dođete na vlast ulicom – to nećete’, zapitajte se samo koliko puta ste čuli ove reči od 2012. godine. Čuli su ih i građani koji podržavaju ovu vlast, kojima bi sada trebalo objasniti zašto izbori odjednom nisu dobro rešenje. Pored ovog komunikacijskog problema, postoji i psihološki: ako nastupate s pozicije sile, što vlast svakodnevno čini već 13 godina, sama pomisao da niste sigurni da treba ići na izbore šalje poruku straha i potvrđuje slabost vaših pozicija, čak i u očima vaših pristalica”, kaže Stamenković.

VUČIĆ VIŠE NEMA DOBRE KARTE U RUKAMA

Politikolog Dušan Spasojević takođe smatra da će vlast raspisati vanredne izbore, s obzirom na to da nije u stanju da upravlja krizom. Ipak, za to će biti potreban dodatni pritisak.

“Videćemo da li je društvo spremno za taj pritisak. Međutim, možemo stvari da posmatramo i iz druge perspektive. Po istraživanju javnog mnjenja, stranke vlasti još uvek stoje pristojno i rezultati izbora nisu izvesni, bez obzira na veliku popularnost studentskog pokreta. Diktiranjem termina, vlast bi mogla da poveća šansu da ponovo pobedi na izborima i tako okonča političku krizu i povrati legitimitet. Stvar je u Vučićevoj proceni, a on će doneti odluku uz pomoć istraživanja javnog mnjenja. Možda će to za vlast biti neka vrsta manjeg zla. Možda je bolje da idu na izbore pre leta ili odmah iza leta nego da pokušavaju da rastegnu krizu, verujući da će na jesen stvari stajati bolje po njih. Treba sve posmatrati i u širem kontekstu, u pogledu onoga što se Vučiću desilo u SAD ili dileme da li sme da ide u Moskvu ili ne. Naprosto, Vučić nema dobre karte kao obično i sada mora da ide na rizične opcije, kakva su vanredni izbori”, kaže Spasojević za “Vreme”.

Politikolog Dejan Bursać smatra da je vlast sada postala žrtva sopstvene retorike. Predstavljali su se kao moćna partija, kao neko ko se nikada nije plašio izbornog duela. Svakome ko ih bar malo izazove u prethodnih 13 godina, vlast je pretila izborima, a sada vrluda i izbegava ih. Tako svojim glasačima šalje lošu poruku.

“Njihovim simpatizerima će biti jasno da su slabi i ranjivi. Za njih je ovo tamni vilajet: ako uzmu, kajaće se, ako ne uzmu, kajaće se. Dakle, ako odu na izbore, mogu da se pokaju, a ako ne odu, rejting može dodatno da im padne jer ispadaju kukavice. Za njih je to nerazrešiva dilema”, kaže Bursać.

foto: jadranka ilić / tanjug

GRAĐANI ĆE MORATI DA BUDU SPREMNI DA BRANE IZBORNE REZULTATE

Spasojević dodaje da izborni uslovi dok je SNS na vlasti nikada neće biti ravnopravni. Za njega je ključno pitanje da li će studentska lista dobiti tako veliku podršku da vlast “ne može da ukrade dovoljno glasova da bi je pobedila”. Ovde je, kaže, logična paralela sa 2000. godinom, kada je Milošević izgubio izbore koji nisu bili ni fer ni slobodni. Opozicija je bila dovoljno jaka da i na takvim izborima pobedi. “E sada, konstatujući nepravilnosti, treba reći da se u Srbiji od prethodnih izbora promenila društvena klima i da će neke neregularnosti vlast sada teže sprovesti. Recimo, mnogo će teže biti vršiti pritisak na birače da glasaju za SNS. Klijentizam je takođe doveden u pitanje, jer birači znaju da je SNS pri kraju, da možda još nije sve gotovo, ali da se kraj nazire. Do sada se dešavalo da SNS sprečava opoziciju da vodi kampanju na ulicama, a sada se situacija obrnula. Sada građani ne dozvoljavaju SNS da vodi kampanju. Te promene će možda smanjiti izbornu nadmoć naprednjaka, uslove učiniti donekle ravnopravnijim, iako smo i dalje stotinama milja daleko od fer i slobodnih izbora”, kaže Spasojević.

Verovatno će entuzijazam građana dovesti i do snažnije i sveobuhvatnije kontrole izbornog procesa na samim glasačkim mestima. Iako je tvrdila drugačije, opozicija u stvarnosti nije uspevala da organizuje efikasnu kontrolu izbornog procesa na dan glasanja. “To ne rešava drugi nivo problema, a to su birački odbori, gde će vlast i dalje imati većinu. Verovatno će to biti jedna od najvažnijih bitaka ako izborni rezultati budu tesni, opcija na koju studenti, opozicija i građani moraju da budu spremni. Dakle, možete da imate kontrolore, posmatračke misije, ali će građani morati da budu spremni da brane izborni rezultat”, kaže Spasojević.

OPOZICIJA NEMA PUNO IZBORA

Stamenković kaže da opozicija, bar većinska, nema mnogo izbora i da će podržati studentski zahtev za raspisivanje izbora, stavljajući se na raspolaganje studentskom pokretu uz garancije da će delovati onako kako studenti procene da je najbolje. To će biti u skladu sa dosadašnjim ponašanjem opozicije, koja je od od samog početka bunta bila spremna na intenzivniju saradnju sa studentima, prateći njihove aktivnosti. “Studenti su s druge strane bili rezervisaniji u tom odnosu, što se do sada pokazalo kao dobra strategija. Ipak, izbori predstavljaju situaciju u kojoj će studentsko-društveni pokret i opozicija morati da deluju zajedno. Prelaskom na teren izbora, društveni pokret predvođen studentima po prvi put će imati potrebu za konkretnom podrškom opozicije. Članovi stalnih saziva izbornih organa, iskustvo u nadmetanju protiv režima tokom prethodnih izbornih ciklusa, poznavanje mehanizama izbornih manipulacija, postojeća (kakva-takva) baza političkih aktivista i ostali (poprilično ograničeni) resursi kojima opozicione stranke raspolažu – predstavljaju važne elemente koji se ne smeju zanemariti”, kaže Stamenković.

Spasojević ističe da se opozicija nalazi u nezgodnom položaju, jer, po svemu sudeći, podrškom studentskoj listi sebe izbacuju iz parlamenta na određeni period. On međutim misli da je to prihvatljiva žrtva, imajući u vidu dubinu krize u kojoj se Srbija nalazi, a i uvažavajući činjenicu da opozicione stranke do sada, iz najrazličitijih načina, nisu uspele da ozbiljnije poljuljaju Vučića.

“Mislim da bi poštena i opravdana ponuda studenata, koja se već nalazi u većini dokumenata koji su do sada cirkulisali među njima, da se vlada koju će formirati studentska lista nakon izbora, ako bude za to u mogućnosti, vremenski oroči. Ona bi trebalo da se obaveže da će u određenom roku organizovati fer i slobodne izbore. To bi mogla da bude ključna tačka kompromisa. No, čak i da se vremenski ne ograniči, ova vlada ne može da bude dugoga veka, jer ovi izbori nisu programski, niti će se baviti svim onim aspektima o kojima vlada treba da donosi odluke. Kako bilo, nama svakako sledi veliko prekomponovanje političke scene. Veliki broj stranaka koje danas vidimo neće biti tu za dve-tri-četiri godine. A to bi se desilo čak i ako bi studenti hipotetički rekli: evo, podržaćemo ujedinjenu listu opozicije”, kaže Spasojević.

POTREBNA VEĆA EFIKASNOST

Spasojević ne misli da će unutar studentskih plenuma biti velikih problema u odabiru ljudi koji će se naći na studentskoj listi, s obzirom na to da se već radilo na principima i idejama kako bi se došlo do najboljih kandidata. Za njega je veći problem brzina donošenja odluka u periodu izborne kampanje. One se moraju donosi na efikasniji načini, ne putem plenuma.

Milorad Đurić takođe to navodi kao veliki izazov sa kojim će se studentsko-građanski pokret suočiti ukoliko dođe do vanrednih parlamentarnih izbora.

“Dakle, izazov je kako transformisati dosadašnje principe direktne demokratije u kompleksnije (i istovremeno efikasnije) načine donošenja odluka. Pri svemu tome, ne bi trebalo izgubiti iz vida da se radi o vrlo heterogenom pokretu, u kojem postoji živi pluralizam ideja i vrednosnih opredeljenja. Drugi izazov je zapravo prethodni: dolazi od režima koji će na sve načine pokušavati da izbegne ili odugovlači raspisivanje izbora, imajući u vidu da su savršeno svesni svog padajućeg rejtinga. No, bez obzira na sve izazove, odluka studenata da na ovaj način nastave svoju borbu predstavlja dobru vest za Srbiju, a lošu vest za režim, koji će nastaviti da ide iz greške u grešku. Istorijska šansa koju ova generacija ne bi smela da propusti”, kaže Đurić.