Istina ili varka

Što bi rekli u Badnjevcu, gledajući vas onim jačim okom, malo postrance, pa „izodozdo“: „Kako ti Ovo izgleeda!“, ili još gore: „Koga bi ti?“

Šta da kažete!?

Da li vas privlači neki od sledećih slogana: „Bori se, bori se“; „Budućnost odmah“; „Da nam svane“; „Dogovor umesto podela“; „Kad je teško – Čović“; „K’o što narod kaže Koštunica“; „Lojalni Srbiji“; „Nema druge“; „Plate i penzije“; „Pobeda za Srbiju“; „Pokrenimo Srbiju“; „Radikalno bolje“; „Reč je reč“; „Sad je vreme za Otpor“; „Samostalna Srbija“; „Srbija na prvom mestu“; „Srbija takva nam treba“; „Zajedno za Srbiju“?

Imate pet prstiju, koji biste mogli da odsečete?

Na koju boju vam zaigra srce: na plavetnu, marinsko plavu, modro-plavu, ljubičastu, plavo-žutu, crno-zelenu, oker, crvenu, crnu? Ili s druge strane gledano, koju ruku ćete odseći, onu koja nosi barjak boje: plavetne, marinsko plave, modroplave, ljubičaste, plavo-žute, crno-zelene, oker, crvene, crne…

Programi, bedževi, zastave, spotovi, nastupi, poruke, proklamacije, govori…

Možda vam pomaže to u koju stranu sveta obično gledate, na severozapad, ili na severoistok? Ili gledate u zemlju zbog briga i stida?

Šta mislite kuda vodi pravi put – tamo ili onamo?

Kojim tipovima verujete, onim malo dosadnim, ili onim razmahanim, onim što nose cipele kao što su vaše, ili „picnutim“ japijima? Da li ćete državu dati u ruke drtinama ili pripravnicima i šegrtima? Volite li više knjiške moljce ili trgovačke putnike? Koga slušate: onoga ko viče, ili onoga ko šapuće? Kako vam se čini, za koga je narod? Hoćete li za masom ili ćete terati po svome? Kako stoje vaši? Uprskali? Pukli? Nigde ih nema? Sad se setili? Potonuli? Izdali ih zato Oni, što su pošteni i naivni? Čekaju naše vreme? Niko nije Sokrat u svom selu? Predali se bez borbe… Takvih, vala u Srbiji nema. A ni u svijet, što bi rekla braća Crnogorci – ako su još braća…

Eto, dok nastaje ovaj tekst poče da pada i sneg, pa da kažemo opet i to pred izbore: „Nije pa sneg da pomori svet, nego da svaka zverka pokaže svoj trag…“

ČETIRI, SEDAM, 59: Od devedesete godine nije bila tako nejasna i konfuzna partijska slika u Srbiji. Tačnije, nejasnija je sada nego i te devedesete, jer tada je jedna partija dominirala, samo je među izazivačima vladala konfuzija. Sada se četrdeset partija i jedna grupa građana prijavilo na dvadeset lista za vanredne parlamentarne izbore. Kad se uračunaju i pojedinačni poslanički kandidati pridodati pojedinim listama, broj partija koje na ovaj ili onaj način pokušavaju da nađu pojas za spasavanje penje se na 59. Zaključno sa 22. novembrom 2003. bilo je 274 registrovane partije. Politikolog Vladimir Goati, koji proučava partijsku scenu, konstatuje da od tog broja najmanje 100 partija spada u potpuno fiktivne, ne zna se gde im je sedište.

Jedna lista je odbačena, ali se (utorak 16. novembra) bori za ulazak na listu pred Vrhovnim sudom (JUL), dok je lista koalicije Svesrpski narodni interes (SNI) povučena. Među izveštačima vlada uverenje da će lista možda biti zaokružena brojem 18, a „Politika“ je izbrojala da će biti 4144 kandidata za 250 poslanika.

Netipično uzdržani prognozeri kolebaju se oko broja lista koje bi mogle da prođu izborni cenzus – procena varira između četiri i sedam.

SUOČAVANjE: Predizborna kampanja je danas sadžajnija nego ranije, manje je manihejska, manje je opterećena onom „mi ili oni“ podelom, mada je to prisutno u pozadini. Solana je za svaki slučaj našao za shodno da dođe u Beograd da u ime EU-a opomene političke aktere demokratske orijentacije da ne sklapaju pakt s đavolom, što su ovi znali i bez njega.

U stranoj štampi mogu se pročitati sledeća pitanja: „Da li je vreme za paniku? Nije, ali Srbiji preti povratak nestabilnosti…“ Koštunica je tu i tamo sumnjičen da možda može napraviti koaliciju s radikalima, no on je to sasvim određeno odbio kao mogućnost. Demokratska stranka (Tadić), koja se legitimiše kao borac protiv radikalizma u starih snaga u Srbiji, prozivala je Koštunicu da se izjasni o radikalima, a ovaj je ponavljao da u koaliciju sa radikalima i socijalistima svakako neće, ali da neće ni s Demokratskom strankom. Kasnije se izrazio nešto blaže – rekao je da će biti problem napraviti koaliciju s partijama koje su radile na razaranju institucija.

To je ipak dobro iskopan rov, koji će biti teško preći. Izgleda da ni na drugim frontovima bivšeg DOS-a nije mirnije. Londonski „Ekonomist“ ovako opisuje atmosferu: „U zgradi srpske vlade vlada raspoloženje kraja mandata. Ministri iza zatvorenih vrata koriste za svoje kolege najgore moguće epitete pre nego što se okupe da zajedno sa njima smisle izbornu strategiju.“ Na osnovu toga izvlači se zaključak da bi postizborno cenjkanje moglo da potraje nedeljama, ako ne i mesecima.

Demokratskoj stranci je zapalo da primi račun za prethodnu vladavinu u kojoj je bilo više učesnika, ali je ona igrala glavnu ulogu (baš kao što je to bio slučaj s Mićunovićem u poslednjem predsedničkom turnusu, ili s Labusom u prethodnom). Naravno, tu ima izgovora tipa da li je Koštunica bio obavešten, ko je zadržao Radeta Markovića, itd., ali ovoj stranci je zapalo da usred izborne kampanje sanira posledice razarajućih afera Kolesar–Janjušević, falsifikovanih glasanja u skupštini, itd.

Boris Tadić od kako je odneo prevagu u unutrašnjoj borbi u Demokratskoj stranci, od kada je kao nosilac liste bio u prilici da kaže koga hoće na listi koju predvodi, a koga neće, odlučio se za strategiju otvorenog suočavanja i stava „Mi smo spremni da priznamo grešku, šta je sa drugima…“

Naoko neizazvan objavio je prošle nedelje da je poslanica Neda Arnerić bila u Turskoj kad se njenom karticom glasalo za guvernera NBS Kori Udovički. Rekao je da će svi iz Demokratske stranke koji su umešani u ovaj slučaj biti maknuti sa mesta na kojima se odlučuje. Sudeći po zbunjenosti bivšeg portparola DS-a, koji je nastavio da petlja, to mora da je delovalo kao bomba.

Druge partije su na tu otvorenost odgovorile pojačavanjem starih optužbi: iz G17 plus su poručivali kako se, eto, potvrdilo da su bili u pravu. Koštunica je faktički otišao dalje kada je rekao da tu stvar treba da ispituju nadležni državni organi. Koalicija „Za narodno jedinstvo“ zatražila je od nadležnih da podnesu krivične prijave protiv poslanika Demokratske stranke i DOS-a koji su pre nekoliko meseci tvrdili da je poslanica DS-a Neda Arnerić bila u parlamentu za vreme glasanja o Savetu i guverneru Narodne banke Srbije… Narodna demokratska stranka je tražila da se Boris Tadić izvini građanima Srbije zbog parlamentarne izborne krađe i obmane koju su organizovali najviši funkcioneri njegove stranke. Prozivani su poslanici DS-a Bojan Pajtić, Aleksandar Radosavljević, Srđa Popović, Gordana Čomić, predsednica raspuštenog parlamenta Nataša Mićić iz GSS-a. „Odbrana i pravda“ odaje priznanje Tadiću za hrabrost da se prizna greška i utvrdi odgovornost za manipulacije u Skupštini Srbije, ali ga optužuje za tešku obmanu javnosti i za političko licemerstvo zbog tvrdnje da ni on (Tadić) ni premijer Živković nisu znali za smišljenu podvalu.

Videće se, dakle, kako će taj Tadićev gest rezultirali na izborima, da li će biti nagrađena otvorenost ili će biti kažnjene greške, a i kako će se odraziti na unutrašnje odnose u Demokratskoj stranci. Drugim rečima, videće se da li će ovo biti izuzetak od pravila: „Nema izbora bez rascepa u Demokratskoj stranci…“

SOCIJALNA KARTA: U tekućoj predizbornoj kampanji u Srbiji, reči, kao „Evropa“, „tranzicija“ i „priključenje“, ili „integracija“ nešto se manje pominju, što govori o tome da je evroentuzijazam malo potrošen. Moglo bi se reći da tu zapravo i nema nekih velikih sporova, sem onog oko ulaska u NATO, odnosno oko slanja vojnika na rizična područja. Bila je to, zapravo prilika da ovdašnji politički faktori kažu ponešto ne tako krupno, ali u izborima možda bitno, što po Vuku glasi: „Snašo, ako moraš davati ne moraš i noge dizati…“

Tri pitanja, zapravo, dominiraju u kampanji, a to su: politički moral, državno pitanje i socijalna strategija.

Vaš hroničar ima priliku da (u Pres klubu koji vodi) svake nedelje razgovara s kvalifikovanim i relevantnim politikolozima, ekonomistima, pravnicima, pa s čitaocem može podeliti dubinsku dijagnozu da je u ovoj kampanji opao značaj velikih tema poput saradnje s Haškim tribunalom, patriotizma, odnosno nacionalizma u korist socijalnih tema.

Birači sada bolje nego ranije prepoznaju koje partije artikulišu njihove socijalne interese ili njihovo nezadovoljstvo. Slobodan Cvejić s Filozofskog fakulteta, najavljujući da će naredne nedelje biti poznati rezultati najnovijeg sociološkog istraživanja o kretanjima u socijalnoj bazi društva, kaže da građani jasnije profilišu svoj interes nego partije svoje programe. On konstatuje da bi ovo mogli biti prvi izbori u kojima će se, nešto jasnije nego ranije, videti koji sloj glasa za koju opciju.

Stranke u kampanjama stavljaju jači akcenat na socijalne teme nego što je to ranije bio slučaj. Oni koji imaju veće šanse da uđu u parlament daju realnija i razuđenija obećanja. Bilo je licitiranja o mogućem broju radnih mesta koja bi mogla biti otvorena, ili kako bi standard mogao da se kreće. Ta obećanja, pretvorena u slogane, naišla su na sprdnju, međutim, kako argumentuje politikolog Zoran Stojiljković s Fakulteta političkih nauka, kad se ona razgraniče, kad se razabere šta je legalizovanje već postojećih radnih mesta iz sive ekonomije, kad se projekcija pogleda dinamički, kad se razbistri u kom roku to može da se desi, vidi se da što partije imaju veće šanse da uđu u parlament, to daju realnija obećanja.

Sindikati su u kampanji bili aktivniji i ulazili su u pregovore s pojedinim partijama nastojeći da od njih izdejstvuju obećanje da će vladavinu zasnivati na tarifnom pregovaranju i na socijalnom paktu koga formalno u proteklom periodu nije bilo. Sindikati insistiraju da uvažavanje socijalnih tema ne ugrozi makroekonomsku stabilnost i traže da se u privrednu politiku ugradi aktivnija razvojna komponenta.

Analizirajući moguće kombinacije za koalicionu vladu, Stojiljković prognozira da mandat te nove vlade ne može biti dug, možda ne duži od godinu i po dana.

Istina ili varka: uverenje da buduća vlada možda ne može biti dugovečna, na ovim izborima je, kako izgleda, smanjilo upotrebljivost onog Mihelsovog pravila o legitimizaciji vlasti pomoću budućnosti.