Ispovest omatorelog skojevca

Multimedijalna izložba „U ime naroda“ koja prikazuje „represiju komunističkog režima 1944–1953“, nedavno otvorena u Beogradu, navela me je da, opet jednom, razmislim o sebi.

Ušao sam u osamdeset šestu godinu, doživeo duboku starost. Starost je doba preispitivanja. Razmišljam o tome šta sam sve učinio, ima li mesta za grižu savesti. Čudo je zapravo što još uopšte imam vremena da se ispovedim. Kome? Najstrožoj instanci pred koju iskren čovek može da stane – sebi samome.

Da počnem sa olakšavajućim okolnostima. Pre sedamdeset godina, 27. aprila, uhapšen sam u Novom Sadu. Imao sam petnaest godina i četiri meseca. Iz logora u Baji, u Mađarskoj, stigao sam u Aušvic 27. maja, u Buhenvald 6. juna. Oslobođen sam 13. aprila 1945. godine. Naravno da se ne bih tačno sećao tih datuma da pedantnu nemačku dokumentaciju posle rata nisam dobio od nadležnih službi. U rodni kraj sam se vratio tek 3. septembra 1945. Znači, imao sam nešto preko šesnaest i po godina. Mnogo kasnije sam saznao iz prepiski koje mi je ustupio Tibor Varadi, pošto je pregledao stare dokumente advokatske kancelarije svog oca u Zrenjaninu, da su se moja tetka i moj stric dopisivali oko toga ko bi trebalo da bude moj staratelj. Ali meni na pamet nije padalo da se posle esesovaca iko drugi stara o meni. Sam sam se upisao u građevinsku srednju tehničku školu u Novom Sadu, usput honorarno radio kao tehnički crtač, večeri provodio u gradskom komitetu omladine. To znači da sam tridesetak meseci živeo kao punoletan čovek, iako to po zakonu nisam bio. Kad naknadno razmislim, to i nije bilo naročito teško, koncentracioni logori su dobra škola za samostalnost, pod uslovom da ostaneš živ, a građani – takođe i moji profesori u školi – pribojavali su se nas skojevaca.

Zapažam da ta poslednja konstatacija više ne spada među olakšavajuće okolnosti, nego baš naprotiv. Svejedno, nevin u pogledu svog odnosa prema represiji o kojoj govori izložba „U ime naroda“ formalno sam samo do dana mog punoletstva 1947. godine, posle toga kao skojevac i član Saveza komunista više nisam. Što reče kolega pisac Martin Luter: „Tu stojim pred vama, drugačije ne mogu, neka mi je bog u pomoći, amin!“

MILOST POZNOG ROĐENJA: Zašto se javno propitujem kada se i šta sa mnom dogodilo? Zbog toga što me zanima šta bih uradio da sam bio nekoliko godina stariji i da sam u svoju zemlju stigao nekoliko meseci ranije? Ovako sam propustio baš onu godinu koja je za neke sugrađane bila najstrašnija posle rata. Ovako ne znam šta bih ja u drugačijoj konstelaciji činio „u ime naroda“? I u svoje ime.

Bivši nemački kancelar Nemačke Helmut Kol, mlađi od mene godinu dana, kad god bi ga pitali za eventualno učešće u nacističkoj strahovladi, govorio bi o „milosti poznog rođenja“. Nije izjavljivao „nevin sam, nikakvo zlo nisam počinio“, pošteno je rekao da je bio isuviše mlad da donosi bilo kakve odluke kojih bi se kasnije stideo ili kajao. Mogao bih, ali ne želim da koristim takav izgovor.

Šta sam mislio kada sam se vratio iz logora, saznao da su mi i kako su mi ubijeni roditelji, lekari iz Zrenjanina? Da je tata odveden iz Topovskih šupa u smrt kao talac, mama ugušena u kamionu-dušegupki. I da od svega što smo posedovali više ničega nema. Šta sam tada mislio o onima koje su nakon oslobođenja Jugoslavije, dok sam još bio u logoru, i kasnije, kad sam već bio skojevac u Novom Sadu, lišavali imovine, ponekad i života? O onima koji su sarađivali sa ubicama mojih roditelja, ili makar nemo posmatrali kako odvode u smrt njihove sunarodnike, koji su normalno živeli sa svojim porodicama dok sam ja bio u koncentracionim logorima? Ne bih stavljao nikakav akcenat na svoju malu, ličnu sudbinu, ali takvih kao što sam ja bilo je još. Bilo nas je mnogo.

Odmah da kažem: osećali smo se kao pobednici. I ja sam se osećao kao pobednik, iako toj pobedi ničim nisam doprineo, ali neki jesu, neki i te kako! Kako bih ja sudio „u ime naroda“ da su me imenovali da sudim? Da li bih streljao da su mi dali zadatak da izvršavam presudu „u ime naroda“?

Sad bi najlakše bilo da kažem: ne bih ja nikada umrljao krvlju svoje nevine ruke, ali to ne bi bilo pošteno. Pošteno je da izjavim: ne znam kako bih se ponašao. Pošteno je da se ponadam da ne bih učinio ništa čega bih se danas stideo. Da se nadam? Da li je to dovoljno?

NEDIĆ I MIHAILOVIĆ: Zvuči kao fraza, i jeste fraza, ali najpreciznije izražava šta hoću da kažem: život je tada bio jeftin. Kad se 1948. godine moj sekretar SKOJ-a ubio, jer nije mogao da se opredeli između Staljina i Tita, nisam se mnogo potresao. Sudbina. U logoru se stalno umiralo. Ko nije izdržao ubio bi se bacajući se na bodljikavu žicu kroz koju je propuštana električna struja. U toku jedne od poslednjih noći onog aprila pre 69 godina, pre nego što će nas Amerikanci osloboditi, žureći na nužnik, spotakao sam se o leš i šutnuo ga da bih ga uklonio sa staze. I već tada sam se čudio i znao da ću se jednog dana čuditi kako sam mogao da šutnem leš koji mi se isprečio na putu. To je bilo u koncentracionom logoru Langenštajn-Cviberge negde oko 10. aprila 1945. godine. Ni to baš ne spada u „olakšavajuće okolnosti“, ali utiče na razmišljanje o tome kako bih ja sudio „u ime naroda“.

Što se tiče Milana Nedića, valjda ne treba gubiti mnogo reči o njegovoj poniznoj saradnji sa nemačkim okupatorom, uključujući sprovođenje holokausta u Srbiji, o čemu, pored ostalog, svedoči i depeša šefa vojničke uprave u Srbiji, Harolda Tarnera, Berlinu o Nedićevim zaslugama što je Srbija „očišćena od Jevreja“. Spasavao srpske izbeglice iz drugih krajeva Jugoslavije? Srbija je morala da ih prihvati, zbog toga što su to Nemci naredili. Zaključujem da bih ja njegovu smrtnu presudu potpisao i ne bi me grizla savest zbog toga, mada sam u principu protiv smrtne kazne. Kažu da nije sam skočio kroz prozor? A zašto bi ga bacili u smrt? Nedića je makar bilo lako osuditi, a ni na Zapadu niko ne bi protestovao zbog toga.

Draža Mihailović? Da stavimo u stranu jugoslovensku i srpsku istoriografiju, njegova saradnja sa nemačkim okupatorom već od jeseni 1941. neosporna je na osnovu nemačkih dokumenata, pre svega svedočenja Jozefa Matla, koji je kao kapetan nemačke vojne obaveštajne službe sarađivao s njim i posle rata kao profesor istorije u Gracu pisao na tu temu, kao i na osnovu dokumenata koje je sakupio austrijski istoričar Valter Manošek. Nikad nisam čuo protivargumente, njegovi današnji sledbenici prećutkuju te dokumente.

KVISLING I PETEN: Vidkun Kvisling, norveški premijer koji je sarađivao sa Nemcima, osuđen je na smrt i streljan, francuski maršal Peten osuđen je na smrt, ali ga je De Gol pomilovao na doživotnu robiju. Manje je poznato da su u Francuskoj vođeni brojni procesi protiv saradnika okupatora, osuđeno ih je oko 120.000, a na smrt 4783, ne zna se koliko je desetina hiljada linčovano bez presude. U Italiji je takođe oko 100.000 stvarnih ili nabeđenih fašista ubijeno odmah posle rata, zna se kako je završio Musolini – javno obešen za noge zajedno sa svojom ljubavnicom Klarom Petači.

U Francuskoj, Norveškoj, Danskoj i u Italiji su devojke, koje su optuživane da su imale ljubavne odnose sa okupatorima, šišane do glave. U Francuskoj su ih sa obnaženim grudima vodali ulicama gradova, vezivali za stolice i šišali. U Norveškoj posle takvog poniženja čak su prebacivane u logore, jedan je bio na ostrvu Hovedoja u fjordu ispred Osla. Varijanta ženskog „Golog otoka“? Nisam uspeo da nađem podatke o tome koliko je Francuskinja, Norvežanki, Belgijanki i Dankinja tretirano na taj način, ali jesam da je Državni arhiv Norveške 2010. godine odbio da dokumentaciju o tome iznese u javnost.

Takva su bila vremena? Ja tu konstataciju ne shvatam kao odbranu svega što se kod nas zbilo, o čemu svedoči izložba „U ime naroda“, nego pokušavam da šire shvatim okolnosti pod kojima se događalo što se događalo.

PODUNAVSKE ŠVABE: Tek nekoliko decenija posle rata počeo sam da se interesujem za sudbinu podunavskih Švaba, pre svega iz Banata, u kome je za vreme mog detinjstva nemački jezik bio svuda prisutan, jer su ga govorili i ti Nemci i većina Jevreja i Srbi. Posle rata je nemački jezik u Banatu gotovo izumro. Ustanovio sam da su brojni Nemci, koji su bili odgovorni za ratne zločine, pobegli na vreme, a strahovita i nepravedna odmazda vršena je nad onima koji su ostali, nad onima koji su smatrali da ni zbog čega nisu krivi. O ubistvima i „logorisanju“, kako se to onda zvalo, napisao sam fičer za nemački radio, malu seriju koja je izašla u NIN-u i roman Guvernanta. Trudio sam se da se zbog onih koji su ubijali ili kinjili nevine u ime osvete za moju sudbinu, priznam krivicu i tražim oprost, iako nisam bio prisutan kad se – da ponovim te reči – „događalo što se događalo“. Da li sam mogao više? Mislim da nisam.

REZOLUCIJA INFORMBIROA: Otkup i prinudno osnivanje seljačkih radnih zadruga. To je zaista bila glupost po ruskom uzoru, upropašćavanje poljoprivrede, ali ja to tada nisam primećivao. Da me je SKOJ poslao da agitujem u vezi s tim, sigurno bih poslušao. Umesto toga su me postavili za predsednika literarne sekcije. Član Mesnog komiteta zadužen za te probleme rekao mi je otprilike:

„Ti si buržujskog porekla pa ćeš lakše izaći na kraj sa tim buržujčićima.“

Rezolucija Informbiroa, kojom su „zdrave snage“ u Jugoslaviji pozvane da sruše Tita, jer je on eksponent imperijalističkih sila čiji je zadatak da razbije Komunističku partiju Jugoslavije, objavljena je 30. juna 1948. godine. Diplomski ispit sam u Građevinskoj srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu polagao od 6. do 14. jula. Mi smo posle objavljivanja Rezolucije održali skojevski sastanak, ali ne da bismo se izjasnili za Tita ili Staljina, nego da bismo se dogovorili kako da varamo na ispitima. Bila su dva paralelna odeljenja, jedno je trebalo da van škole radi za ono drugo. Smislili smo kako da se iznesu zadaci, kako da se urađeni vrate u učionicu i da se izbegnu kontrolori. Precizno smo propisali koji od nas sme da bude odličan, ko vrlo dobar, a ko samo dobar, da na kraju ne bi bilo isuviše sumnjivo. Naravno da je uspelo. Čini mi se da do danas niko nije opisao slične „skojevske“ podvige: mali rat učenika protiv profesora; naše ubeđenje da što više nas treba što pre da završi to blesavo školovanje da bismo najzad učestvovali u obnovi i izgradnji zemlje. Greh priznajem i dodajem: smešno mi je, ne kajem se.

Ja se uopšte ne sećam jednog događaja u beogradskoj školi u kojoj sam predavao građevinske konstrukcije, nacrtnu geometriju i tehničko crtanje. Imao sam devetnaest godina, moji učenici i učenice šesnaest-sedamnaest. Podsetio me moj bivši učenik sa kojim sam se slučajno sreo u jednoj beogradskoj kafani – on je meni prišao, ja ga ne bih prepoznao – a pre neki dan mi se opet javio telefonom da mi kaže „da sam mu spasao život“. Prepričavam šta mi je on rekao. Na sastanku u školi postavljeno je pitanje jedne naše učenice koja se izjasnila u prilog Rezolucije. On je hteo da je brani sa obrazloženjem da svako ima pravo na svoje mišljenje, a ja sam ga – kaže on – sprečio da govori i posle ga hitno poveo u stranu. Objasnio sam mu, tvrdi, da devojčica ima rođaka narodnog heroja koji će je sigurno izvaditi iz nevolje, ali da je on iz provincije i da neće imati ko da ga brani i da će propasti na Golom otoku. Ispričao mi je da mu nisam iznosio svoje mišljenje, ni u šta ga nisam ubeđivao, ali da sam ga upozoravao na posledice ako ne bude držao jezik za zubima. Kažem da to on priča, ja se ne sećam – ali zašto bi čovek izmišljao „iz čista mira“? „Goli otok“ sigurno nisam rekao. U to vreme taj se pojam još nije koristio. Govorili smo „Mermer“, slati na „Mermer“. Kažnjavalo se „administrativno na društveno korisni rad“, ta je formula korišćena za postupak kada Udba hapsi, sudi i izvršava presudu. Tragikomično je kad ljudi koji danas pišu na tu strašnu temu čak ne raspolažu ni rečnikom kojim smo se tada služili.

U pogledu moje ispovesti izjavljujem da je zaista istina da mi je čovek prišao i rekao da sam ga „spasao“. To govori meni u prilog. Ali šta sam mislio? Sećam se da sam od prvog trena bio za Tita, prvo sam doduše samo mislio da drug Staljin možda nije dobro obavešten, ali nisam se kolebao.

PROSVEĆENI APSOLUTIZAM: List „Omladina“, koji je izlazio tri puta nedeljno, ukinut je 1968. godine, a umesto njega osnovan je nedeljnik „Mladost“. Ja sam postao urednik zabavnog dela, poslednje četiri stranice. Posao su tu dobili i dvojica osuđenika sa Golog otoka, Stanko Vrzić, da se oproba kao fotograf, i Jug Grizelj, ne da piše, nego samo da radi u dokumentaciji. Mislim da ne treba detaljnije objašnjavati ko je posle postao Jug Grizelj, jedan od najistaknutijih novinara koji su ikada radili na ovim našim prostorima. Malo-pomalo počeo je da piše u „Mladosti“. Jug je bio jedan od najlepših muškaraca koje sam ikad video uživo, ali to nije tema za ovaj napis. Grehota je što na internetu nikako ne mogu da nađem podatke za Vrzića, koji je sedamdesetih i osamdesetih godina našeg veka bio jedan od vrhunskih fotoreportera u Jugoslaviji. Kad razmišljam o njima, čudim se što ih niko od nas nije ništa pitao u vezi sa Golim otokom, ja sigurno nisam. Ja sam prosto mislio da je to isuviše bolno, da je njihova intima, da me se ne tiče, iako sam bio radoznao. Da li da se kajem zbog toga?

Neko negde jednom napisa da je Titov režim bio prosvećeni apsolutizam. To mi se sviđa.

IZBACIVANJE IZ STANOVA: Ko god je u to vreme završio neku školu dobio je posao. Pojam nezaposlenosti nije postojao. Sa diplomom sa prosečnom ocenom 4,35, svakako i zahvaljujući svojim „skojevskim vrlinama“, postavljen sam za nastavnika Građevinske srednje škole u Beogradu. Stan u Beogradu, naravno, nisam dobio. Spavao sam na madracu kod poznanika ili u školskoj učionici. Na kraju mi je mama koleginice, nastavnice iz Tehničke škole, izdala sobičak. Kad je pokojna Svetlana Velmar Janković objavila svoj autobiografski roman u kome, pored ostalog, opisuje kako su posle rata usred zime njenu bolesnu mamu i nju izbacili iz petosobnog stana, a ja baš objavio roman Balerina i rat, u kome sam opisao kako smo „mi pobednici“ osvajali Beograd, predložio sam da održimo zajedničke književne večeri. Rekao sam joj da bih ispričao kako su nas 1941. izbacili iz našeg petosobnog stana. I u tom kontekstu svakako ne bi izostala sudbina naših roditelja, naravno i njenog oca koji je bio pomoćnik ministra u vladi Milana Nedića. Odbila je. Razumem zašto je odbila. Ja sam je voleo, nadam se da ni ja pokojnoj Svetlani nisam bio antipatičan.

NISAM KRIV: U vojsci sam u Bitolju bio sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista u četvrtoj četi trećeg bataljona i član bataljonskog komiteta, u Ambasadi SFRJ u Bonu sekretar Osnovne organizacije, posle sam bio član Opštinskog komiteta Stari grad i član Savezne konferencije SSRNJ. Savetnik za štampu i kulturu jugoslovenske ambasade u Bonu. I sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije, koji se, dok sam bio na toj funkciji, malo-pomalo raspadao, kao što će uskoro za njim i cela zemlja da se raspadne. I još svašta… Preispitujem svoju ulogu. Ne osećam grižu savesti, ne kajem se nizašta što sam na tim funkcijama učinio ili propustio.

Vozačku dozvolu sam dobio 1958. godine na Saveznoj radnoj akciji izgradnje auto-puta Ljubljana–Zagreb, gde sam bio član glavnog štaba i glavni urednik lista „Mladost na autoputu“. Jedan od viceva koji se tada pričao počeo bi pitanjem:

„Ko ima prednost ako se na raskrsnici dolazeći sa raznih strana istovremeno sretnu vozilo hitne pomoći, vatrogasaca, milicije i kolona predsednika SFRJ?“

Pravilan odgovor je da je pitanje pogrešno postavljeno:

„Kad krene kolona predsednika niko u vidokrugu više ne sme da se kreće.“

Ja nisam poznavao nikoga ko je uhapšen zbog pričanja viceva. Znam da je Tito voleo da mu prenesu viceve o njemu. Ko konkretno zna za takve slučajeve ima pravo da ih iznese, ali, molim, konkretno.

Na kraju ću se samome sebi obratiti sa „časni sude“ i izjaviti:

„Uz saznanje da me zbog toga možete kazniti, izjavljujem da zakletvu u smislu vaše prakse ne umem da položim. Obećavam, doduše, da ću se starati da govorim istinu, nisam siguran da li ću uspeti da ne kažem ništa drugo osim istine, jer mi je mašta neukrotiva i može da se dogodi da nehotice kažem nešto što nije sasvim tačno, ali celu istinu nikako ne mogu da kažem, jer mislim da je niko osim boga ne zna, a u njega ni inače ne verujem. Ali u smislu vaše optužnice posle savesnog razmišljanje i uz dužno poštovanje izjavljujem: Nisam kriv!“

ISTORIJSKI KONTEKST: Streljanje u Vojvodini,…

…logor Staro sajmište…

…i bitka na Sutjesci