Ispovest članova biračkog odbora

Pobeda Tomislava Nikolića nije bila jedina promena nastala nakon drugog izbornog kruga za predsednika Srbije: u trenu su utihnule i priče o „neviđenoj“ izbornoj krađi. Šta je bilo sa falsifikovanim listićima, iz kog su kontejnera izvučeni, ko laže, ko krade, a ko će u zatvor, bojkot drugog kruga ili tuča za svaki glas – sve ove dileme su kao rukom odnesene nakon pobede novog predsednika Srbije. Iako se više ne pominje, nije bez osnova tvrdnja da je ceo cirkus oko navodne izborne krađe uticao na konačan rezultat izbora, i to najmanje na tri načina: zbio je redove glasača SNS-a i povećao njihovu odlučnost da izađu u drugom krugu; biračima DS-a je delovalo da je reč o još jednom u nizu Nikolićevih „pucanja u nogu“ i uljuljkalo ih u sigurnu pobedu njihovog kandidata; apstinenti i „beli“, pak, samo su dobili još jedan argument da se nema rašta ni izlaziti niti za koga glasati: ovih potonjih je zbirno bilo oko 800.000 više nego 6. maja.

Podsetimo, Nikolić i Vučić su 10. maja pokazali javnosti onaj džak i izrazili duboko uverenje da se izborna krađa odigrala na svih devet hiljada izbornih mesta u Srbiji. Ovime su teško optužili političke protivnike ali i na hiljade građana koji su na tim mestima radili, uglavnom vredno i naporno: neki od njih su se 6. maja pojavili na izbornom mestu u šest sati ujutru, a kući došli takođe u šest, ali narednog jutra. Dnevnica je bila svima ista – i predsedniku biračkog odbora i posmatraču – po dve hiljade dinara; za te novce su mogli da rade vredno kao mravi, daleko od svih insinuacija o krađi i „visoke“ politike; da iznova i iznova broje listiće, proveravaju biračke spiskove, pomažu drugima, odmenjuju ih, idu po stanovima građana koji su nepokretni kako bi i oni glasali; ili, pak, da veći deo Đurđevdana provedu sedeći, pijući kafu i pušeći cigarete. Reporter „Vremena“ je razgovarao sa članovima biračkih odbora ili posmatračima na četiri različita biračka mesta. Deluje da njihovi utisci koliko prenose atmosferu sa biračkog mesta toliko i ocrtavaju njihove ličnosti. Ipak, u nekim stvarima se slažu, što se kaže, „jedan kroz jedan“: bilo je previše naporno, nije trebalo da se svi izbori održe odjednom, bila je prevelika gužva, i svi su jednodušni da na njihovim izbornim mestima „nije bilo teorije“ da se dogodi izborna krađa.

DEČKO IZ SNS–a: „Sad kad se setim prvog kruga izbora, prvi utisak mi je da je sve bilo veoma haotično“, počinje svoju priču Aleksandra. „Radila sam na velikom izbornom mestu – skoro 2000 birača po listi, puta četiri liste, dakle to je 8000 listića koji ujutru moraju dvaput da se prebroje, pa onda i uveče, i da se sve ‘gađa’ u listić. Rečeno nam je da ne sme da bude veći broj listića nego što je bilo ujutru; manje može, jer ste videli da će neko da pojede svoj listić, a neko da ga odnese pa se fotografiše sa njim. Međutim, ovaj sistem je toliko zastareo, neprecizan i tehnički loše organizovan – osim listića, i spiskovi, koji su neažurni, moraju ručno da se rade, to su one knjižurine koje moraju da se prevrću, to je ogroman manuelni posao – da sam uveče bila pozitivno iznenađena do koje mere su brojevi bili precizni.“

Vanja potvrđuje da je reč o ogromnom poslu. Kod nje, kaže, nisu stigli da otvore biračko mesto na vreme. „Najviše problema nam je pravio dečko iz SNS-a, on je tu bio ceo dan i za jedan listić manje koji se nama nije složio, on je napravio velike probleme. Ipak, bilo je sve regularno i po propisu, mi svi ostali smo bili nasmejani, pričali o Zvezdi, Delijama, bilo je sve pozitivno. Izlazilo se napolje na pušenje, tražili smo jagnje od predsednika odbora pošto je bila slava, i tako. Bilo je mnogo posla – kasnili smo sa otvaranjem biračkog mesta 15 minuta, pošto je taj iz SNS-a tražio da se prebroje svi listići, da se to sve porazdvaja, i onda nismo stigli da ih zapečatimo. Onda je jedan glasač došao tačno u sedam da glasa, pa nije bilo otvoreno, a on se razbesneo, psovao i pocepao onaj poziv, i nije ni glasao na kraju“, smeje se Vanja.

DESET MALIH CRNACA: Ivan navodi svoja iskustva: „Biračko mesto na kome sam radio je bilo specifično, jer je bilo mnogo nepismenih, koji su dolazili sa muževima ili decom. Vi ne smete da pogledate iza onog paravana šta se radi, jer time remetite izborni proces, a opet ne znate da li je taj muž zaokružio baš ono za šta je njegova žena htela da glasa. Vidite da se žena čak i plaši muža, ali to su stvari na koje ne možete da utičete. Bio je ogroman problem što je bio Đurđevdan: na Starom sajmištu je većina glasača romske populacije, a Đurđevdan je njihova slava, pa je velika većina glasala pre podne – ili pre svoje slave, ili pre odlaska na slavu kod nekog, tako da se pre podne napravila velika gužva, a po podne je bilo mnogo manje birača.

Ivan, pak, naglašava paradoks: iako je bilo isuviše posla zbog postojanja četiri izborne liste, on tvrdi da je broj posmatrača i članova odbora bio preveliki, jer mnogi nisu ništa radili. Efikasnije bi, po njemu, bilo da je bilo manje ljudi spremnih da rade: „Realno, potrebno je četvoro na četiri biračka spiska, jedan sa UV lampom, jedan koji prska sprejom i četvoro koji dele listiće – to je desetoro ljudi, a kod nas na biračkom mestu ih je bilo više od trideset.“

Aleksandra gotovo u dlaku potvrđuje Ivanova zapažanja: „To je ružna činjenica, ali većina ljudi je došla samo zbog dnevnice. Od tridesetoro ljudi ujutro, uveče je efektivno radilo desetoro. Ostali dođu, odu, nestanu, sede okolo, piju kafu… Stanu dvojica pored kutije da gledaju da li ljudi ubacuju listiće, a onda podignete pogled i vidite da je jedan nestao. Ili, odem do toaleta i prođem pored kafe-kuhinje, a unutra je njih osmoro i vrlo lepo se druže.

Uveče je sve trajalo duplo duže, jer ti ljudi koji su radili ceo dan su onda uveče opet morali da broje listiće, pa jednom ispadne jedan broj, drugi put drugi, pa se brojalo po pet-šest puta. To je bilo kao kod Agate Kristi u Deset malih Crnaca – samo nestaju jedan po jedan. Kad ste u velikom poslu, ne možete da pratite ko je tu, samo odjednom shvatite da nedostaje petoro ljudi. Glupo je reći tako, ali to stvarno nije bilo fer. Jer, svako dobije istu dnevnicu, bez obzira da li je u stalnom sastavu ili ne, da li je radio nešto ili ne. A opet, nije ni izbliza bilo potrebno onoliko ljudi koliko je došlo – bilo je to potpuno oličenje neke kancelarije u državnoj firmi, gde se jedna osoba ubija od posla za gomilom papira, a oko nje desetoro sede i piju kafu pored nekog filadendrona“, ogorčena je Aleksandra.

„ŽENTURAČE“ NA SVE STRANE: Ireni su izbori 6. maja bili prvi, a po njenim rečima i – poslednji. „Zvali su me za drugi krug, odbila sam ih. Toliko je sve preozbiljno i dosadno bilo da sam jedva čekala da se okrenem i odem. Bila sam mnogo nervozna, sedela sam ceo dan, bilo je užasno puno ljudi, gužva, zagušljivo, penzioneri kašlju, kijaju… Mislim da su svi preozbiljno shvatili taj posao, po meni je moglo sve to mnogo ležernije da prođe. Možda je problem bio u ljudima tamo koji meni nisu legli – uglavnom su bili ljudi srednjih godina, ja ih zovem ženturače. Preko puta je sedela jedna žena koja me je neprekidno čudno gledala – kad mi je već bilo svega dosta, rekla sam joj ‘aman ženo, skloni pogled’. Pa neće oni da obore izbore zato što ću ja da izađem i da popušim cigaretu. Ja nisam osoba koja će svima da se svidi, mila, draga koja će sve da učini, da pomogne – takva sam, koliko dobijem, toliko dam. Verovatno sam i ja njih iritirala tim stavom. Jer, moj posao je bio da javljam izlaznost i nešto drugo niti sam htela da radim, niti je bio moj posao“, kaže Irena, i nastavlja u dahu: „Od celog dana samo četiri sata nisam bila tamo – otišla sam kući da se odmorim, jer sam ustala u 6, što je skroz neprirodno za mene. Javljala sam na tri ili četiri sata izlaznost, a između toga sam sedela i lupala recke koliko je ljudi glasalo. Kad su se završili izbori, trebalo je da javim preliminarne rezultate pa sam morala da čekam prve tri kutije. Nije mi se svidelo kako su oni to radili, ali nisam htela da se mešam u brojanje, da ne ispadnem ovakva ili onakva. Sedela sam sa strane, meni je trebalo da oni izbroje, da ja dobijem rezultate. I to je to. Mnogo ljudi je tu bilo, svi su se drali, sporo je išlo, ja bih to drugačije organizovala. To je za mene, u stvari, bila poslednja kap. Posle treće kutije javila sam podatke, okrenula sam se i rekla ‘ja idem’ jer je već bilo pola 12. Onda mi je jedan gospodin rekao da to nije u redu, a ja sam ga pitala ‘Zašto?’, jer sam svoj zadatak obavila. On je rekao da to nije kolegijalno, a ja sam na to njemu rekla ‘Izvinite, ja vas nisam doživela kao kolege, doviđenja i prijatno’. Tako me njihove provokacije nisu zadržale da ostanem i da im pomognem, jer mislim da sam radila i više nego što je trebalo“, kaže Irena.

PEČAĆENJE SELOTEJPOM: Aleksandra kao zanimljivost izdvaja osobu koja je u birački spisak bila upisana i kao muško i kao žensko, ali su joj smešniji bili neki članovi biračkog odbora. „Ljudi su dolazili sa šablonima koje su im dale stranke o tome kako treba organizovati izbore. Bukvalno su imali skice kako treba da izgleda biračko mesto, pa su onda gledajući po slici govorili „aha, ovde su vrata, onda ovo treba da bude naspram vrata“, a prostorija sasvim drugačije izgleda nego na njihovim crtežima. I oko pečaćenja uveče je bilo zanimljivih situacija, jer smo dobili neki pečatni vosak poput plastelina koji nije mogao da se koristi. Jedan gospodin koji je bio uporan da zapali taj vosak na kraju se umazao, pa nije ceo dan mogao to da spere. Na kraju smo ‘pečatili’ selotejpom sve koverte, računajući da ne mogu da se otvore, a da se to ne vidi. Najzad, posle sve te brige oko bezbednosti da neki džak ne nestane, u toku noći, u opštini, svi završe na svojoj gomili džakova. Oni ne mogu da se ostave, nego mora da se čeka red, jer ceo odbor zajedno mora da preda materijal i zapisnike izbornim komisijama: tako onda jedan čuva materijal, drugi spava u ćošku, treći je otišao da puši… Jedna gospođa je ostala sama sa svojim džakovima, jer su ovi drugi otišli da odspavaju, ili već gde, pa je ona mene zamolila da joj pričuvam džakove nakratko. Sad, džakovi ne mogu da nestanu tek tako, jer se ulaz u opštinu kontroliše i mora svako da se potpiše, ali ipak je bilo malo suviše opušteno da se posle svih tih mera svi ti džakovi drže na gomili.“