Otkad je gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma organizovao upoznavanje 100 neženja i 130 neudatih devojaka iz Srbije, sve su rasprostranjenije rasprave na temu takozvanog problema samaca u Srbiji. Palmine akcije doprinele su i tome da se na samce stavi stigma društvenog problema, koji se direktno povezuje sa padom nataliteta, povećanim brojem razvoda, a sve češće su na tapetu i žene kao glavni krivci za to što su muškarci neoženjeni. Element koji fali u ovoj priči jesu egzaktni podaci. Dok čekamo popis stanovništva i dok novinske stupce ispunjavaju vesti o pripremama za popis, o redovima onih koji žele da se prijave za posao popisivača i ogromnom interesovanju za naknadu od 30.000 dinara, em nemamo nikakve podatke o broju samaca u Srbiji, em za to vreme razni stručnjaci i „stručnjaci“ tvrde da uzroci za samački život nisu ekonomske prirode. U pokušaju da se objasni priroda problema i pronađe moguće rešenje, na mala vrata otvara se prostor za diskriminaciju žena, stanovnika Srbije iz ruralnih i malih sredina, a usput strada i još poneka društvena grupa.
Dok zvaničnih podataka o broju samaca nema, preostaje nam da se pouzdamo u „odokativne“ procene. Nedavno je tabloid „Pres“ objavio sopstvenu nezvaničnu procenu da u Srbiji ima oko 500.000 žena i muškaraca starijih od 30 godina koji nisu u braku. U istom članku citiran je Dragan Marković Palma, koji kaže da su samci „nacionalni problem u Srbiji“. Kako je došlo do procene od 500.000 samaca i zašto su oni problem, niko se nije potrudio da objasni. Međutim, psiholog Zoran Milivojević našao je za shodno da nam objasni da se varamo ako mislimo da je uzrok tome ekonomska situacija. Verovali ili ne, krivci su žene i to zato što su mnogo gledale seriju „Seks i grad“. Po Milivojevićevom mišljenju, u Srbiji je najveći problem to što ljudi ne pristaju da se emocionalno vežu ni u zrelim godinama jer neće da odrastu: „Takve stvari nemaju mnogo veze sa ekonomskim razlozima, kao što to neki žele da predstave. Pa, uzmite samo činjenicu da neke od najsiromašnijih zemalja imaju najveći natalitet. Svakako da ozbiljan problem imaju oni muškarci koji žive na selu. Oni ostaju sami jer su vezani za porodično ognjište i tradicionalisti su. S druge strane, žene iz ruralnih sredina, ugledajući se na serije kao što je Seks i grad, usvajaju model udobnog života i odlaze u grad da tamo nađu ljubav i sreću.“
TERET: Milivojevićeva izjava mogla bi se označiti kao tek još jedna bizarnost u moru onih koje svakodnevno imamo priliku da vidimo čak i u ozbiljnijim novinama. Međutim, problem je u tome što se njegov stav začuđujuće poklapa sa procenom jedne državne institucije. Krajem januara ove godine, Republički zavod za statistiku objavio je rezultate istraživanja po kom se u Beograd tokom 2010. godine doselilo oko 55.000 ljudi. Tačnije, od ukupnog broja ljudi koji su tokom 2010. promenili mesto stanovanja, više od polovine doselilo se u glavni grad. I opet su kao krivac označene žene, a ni deca nisu baš najbolje prošla. Istraživanje je pokazalo da „u Beograd, kao po pravilu, prvo dolaze devojke – tražeći posao i bolje šanse u životu, a kada u selima ostanu usamljeni muškarci, ne preostaje im ništa drugo nego da pođu za njima“.
„Treba reći da je u Beogradu od oko 55.000 lica koja su se u grad doselila 15.000 lica nezaposleno, a 19.000 lica je izdržavano. Tako da praktično oni dolaze na teret budžeta i to je dve trećine njih“, izjavio je tada direktor Zavoda za statistiku Dragan Vukmirović. O tome da oni koji u Beograd dolaze zbog promene posla, što znači da porezom na zarade koje ostvaruju zapravo pune budžet – ni reči. Takođe, izdržavana lica, a to su najčešće deca, ne izdržava budžet, nego zaposleni roditelji, dakle opet oni koji isti taj budžet pune. Još jedna zabrinjavajuća pojava jeste i to što su demografi i statističari objašnjavali rezultate više svojim ličnim utiscima nego egzaktnim rezultatima, pa se najčešće moglo čuti da Beograd ima „magičnu moć koja nije samo ekonomska, nego odaje utisak da daje veliki broj mogućnosti“.
Kako statistički podaci izgledaju u realnosti? Katarina Ignjatović ima 31 godinu i u Beograd je došla sa sela pre 12 godina kada je upisala Psihologiju na Filozofskom fakultetu. Gotovo odmah nakon diplomiranja prijavila se na konkurs u jednoj velikoj beogradskoj firmi i dobila posao. U međuvremenu je promenila još dva posla, a danas radi za stranu kompaniju u kojoj zarađuje gotovo 1000 evra mesečno. Živi sama u iznajmljenom stanu i odlučno negira da je sa sela otišla u potrazi za srećom i glamuroznim životom: „Pa, ako razmišljamo tako, onda nije trebalo ni srednju školu da upisujem, nego da se odmah bacim na mužu krava i potragu za mužem. Ali, volela bih da vidim ko će me zbog demografskih razloga naterati da ne radim posao u kom sam uspešna.“ Katarina kao „potpuno blesave“ ocenjuje tvrdnje da je glavni problem srpskog sela to što devojke odlaze: „Moji roditelji imaju i stoku i imanje, pa opet otac celog života radi i u metalostrugarskoj radionici, a otkako dobro zarađujem, i ja im finansijski pomažem, iako nisu ni lenji ni stari, oboje su u srednjim pedesetim godinama. Ako ćemo se vraćati u vreme plemenskih zajednica i tog načina razmišljanja, pa evo, ja sam svom plemenu korisnija u velikom gradu sa velikom platom, nego da su me udali za đuvegiju iz susednog plemena.“ Katarina dodaje da ne vidi suštinu u insistiranju na udaji: „Život na selu je težak i, naravno, tradicionalniji u odnosu na grad. Ali, što se tamo insistira da se devojke udaju? Pa iz ekonomskih razloga. Kad se udaš, nisi više na teretu roditeljima.“
Njen vršnjak, neoženjen, ali u ozbiljnoj vezi, zaposlen, ali živi sa roditeljima, predaje matematiku u jednoj beogradskoj srednjoj školi i ljut je jer smatra da mu društvo stavom prema samcima poručuje da zbog svog načina života predstavlja problem: „Ja planiram da se oženim i da imam decu. Ali, imam prijatelje koji ne žele brak, ili su u braku, a ne žele decu. Znam ja da Palma nikog ne prisiljava da učestvuje u njegovim akcijama, ali smeta mi taj jezik. Kao, imam pravo na lični izbor, ali mi društvo svakog dana poručuje koji je izbor poželjniji.“
ODBEGLE MLADE: Nezvanične, samim tim i nepouzdane procene, kažu da u srpskim selima živi oko 250.000 neoženjenih muškaraca, od toga najviše u istočnoj Srbiji. U centar pažnje javnosti dođu najčešće onda kad odnekud stigne autobus udavača iz Ukrajine, Moldavije ili Albanije. I ove akcije se baziraju isključivo na dobrovoljnom učešću, ali, kad u novinama pročitate kako se organizuje sklapanje ovakvih brakova, nije teško zaključiti da je princip sličan kao kod trgovine ženama. Glavni motiv žena je siromaštvo iz kog potiču, glavni motiv muškaraca je da u kući dobiju radnu snagu i nekoga ko će rađati decu, zemlje iz kojih mlade dolaze su iste one iz kojih potiče najveći broj žrtava trgovine ljudima. Razlika je u dobrovoljnom učešću i u tome što društvo blagonaklono gleda na ovu pojavu. U Raškoj oblasti, već nekoliko godina funkcioniše sklapanje brakova sa Albankama iz Skadra i okoline. Kažu da su zadovoljne životom u Srbiji, jer je tamo odakle dolaze siromaštvo veliko, a često nema ni struje ili vode. Između srpskih muškaraca i albanskih žena posreduju razna zavičajna udruženja, koja u srpskim selima popisuju zainteresovane mladoženje, u albanskim mlade, pa im obezbeđuju prevoz autobusima i grupno upoznavanje. Međutim… Udruženje „Stara Raška“ iz Beograda u saradnji s Opštinom Ivanjica organizuje svake godine u julu druženje srpske omladine na Javoru s idejom da se mladi upoznaju i brakovi sklapaju. Udruženje je prethodnih godina posredovalo u sklapanju nekoliko stotina brakova momaka iz udaljenih sela ivanjičke opštine i Pešterske visoravni sa Albankama hrišćanskog porekla. U poslednje dve godine Albanke se nisu pojavile. Razlog: traže novčanu naknadu da bi došle. Nešto slično dogodilo se sa Palminim nevestama. U razgovoru sa brojnim novinarima, ogromna većina njih izjavila je da im je glavni motiv da učestvuju u upoznavanju sa jagodinskim neženjama – luksuzno letovanje u Grčkoj koje je gradonačelnik Jagodine obećao.
Za društvo razapeto između patrijarhalnih i savremenih vrednosti, najlakše je da zbog ovakvih pojava žene okarakteriše kao „sponzoruše“ i koristoljubive, iako je prava istina da je siromaštvo preduboko i da toliko dugo traje da mnoge od njih stavljaju sve druge motive u drugi plan, ne bi li se bar na neko vreme oslobodile balasta života u nemaštini.
Kad se sve uzme u obzir, vidi se da je problem samaca nemoguće objasniti jednim uzrokom i da se na njima i razlozima za samoću prelamaju ekonomski, politički, demografski i psihološki razlozi. Slika je još složenija kad se na nju dodaju detalji poput prava na lični izbor i ličnu slobodu. Otud je jasno da je svako mešanje države i društva koje prelazi granicu odgovorne i pametne socijalne i ekonomske politike – duboko zadiranje u privatnost. A kad do toga dođe, na kraju uvek čeka nekakav mrak, bilo u društvu, bilo u privatnom životu.
