Uhapšeni i osuđeni pripadnici IRA decenijama su koristili štrajk glađu kao metod političke borbe protiv Engleza. Čemu nas uči njihovo iskustvo
Ko god ovih dana štrajkuje glađu – u Sheveningenu, Mitrovici ili Zabeli – trebalo bi da prouči sedamdeset godina taloženo iskustvo članova Irske republikanske armije (IRA) koji su ovaj ekstremni vid protesta često koristili u britanskim zatvorima. Kao i u slučaju Vojislava Šešelja, ciljevi su obično bili dvostruki: neki put se štrajkovalo iz praktičnih razloga, radi poboljšanja zatvorskih uslova, neki put iz političkih, a najčešće je u pitanju bila mešavina jednog i drugog. Vremenom su umetnost gladovanja doveli do perfekcije i stekli mnoštvo mučenika, ali su retko postizali željene efekte.
Prvi slučaj štrajka glađu pripadnika IRA u britanskom zatvoru zabeležen je još pre Prvog svetskog rata, pre nego što je ova organizacija osnovana pod svojim sadašnjim imenom. Izvesni Džejms Konoli, irski patriota i sindikalni aktivista, uhapšen tokom radničkih protesta u Belfastu, stupio je u štrajk glađu septembra 1913. Taj štrajk spada među najkraće i najuspešnije: Konoli je posle sedam dana gladovanja jednostavno pušten iz zatvora, bez posledica po sebe i okolinu, ali je ušao u istoriju zato što je bio prvi. Već sledeći štrajkač, Tomas Eš, prošao je mnogo gore. Eš je 1917. godine kao pripadnik Irskog republikanskog bratstva (IRB) osuđen na dve godine zatvora zbog pozivanja na nasilje na javnom skupu. Odmah je stupio u štrajk glađu, koji je trajao svega pet dana: umro je od gušenja dok su ga nasilno hranili. Danas je u domovini gotovo zaboravljen.
Do 1920. godine IRA je osnovana pod sadašnjim imenom, a te godine su čak šezdeset njenih pripadnika stupili u masovni štrajk glađu u zatvoru u gradu Korku. Tražili su status političkih zatvorenika, koji im je bio oduzet nakon što je IRA iste godine zabranjena. Britanske vlasti su štrajkače razmestili po zatvorima širom zemlje i tako ih razbili na manje grupe. Neki su odustali od štrajka, neki su jednostavno pušteni, a neki – samo trojica –izdržali su do kraja, to jest do smrti. Prvi je umro Majkl Ficdžerald, posle 67 dana gladovanja, potom Terens Meksvini (74 dana), a malo pre njega Džozef Marfi, koji je postio dva dana duže, ali je u štrajk stupio ranije. Njihovi zahtevi nisu ispunjeni.
Tokom sledećih decenija bilo je nekoliko talasa štrajkova glađu članova IRA, sa manje-više istim ciljevima: sticanje statusa političkih zatvorenika i osvajanje simpatija javnog mnjenja. Tokom tog perioda, dvadesetak zatvorenika je umrlo, ali su i vlasti i zatvorenici mnogo štošta naučili: na primer, IRA je razvila metod štrajka u talasima (rolling strike), sa rezervnim grupama štrajkača koji počinju da gladuju ako prethodna grupa odustane, ili ih stave na prisilno hranjenje. U istoriju su ušle sestre Marion i Dolores Prajs, koje su tokom 1940. godine prisilno hranjene 166 dana (obe su preživele). Sa svoje strane, Britanci su štrajk glađu u zatvoru definisali kao krivično delo, i zakonom zabranili oslobađanje zatvorenika koji odbija hranu. Na kraju su bili prisiljeni da te zakone ponište, ali su uporno odbijali da članovima IRA daju drugačiji tretman od običnih kriminalaca.
Verovatno najpoznatiji talas štrajka glađu dogodio se 1981. godine, tokom vladavine „čelične lejdi“ Margaret Tačer. Grupa od deset pripadnika IRA u zatvoru Mejz, koju je predvodio dvadesetsedmogodišnji Bobi Sends, krenula je u štrajk glađu sa sledećim zahtevima: 1. pravo da ne nose zatvorsku uniformu; 2. pravo da odbiju prisilan rad; 3. pravo da pripadnici IRA ne budu međusobno razdvojeni u zatvorima; 4. pravo da organizuju sopstvene obrazovne i rekreativne programe; pravo na jedan paket, jedno pismo i jednu posetu mesečno. U suštini, svi zahtevi su se svodili na jedan: ukoliko bi bili ispunjeni, zatvoreni pripadnici IRA stekli bi status političkih zatvorenika i bili jasno izdvojeni od ostalih osuđenika.
Štrajk je bio sve samo ne spontan. Bobi Sends je bio izabran među mnogim dobrovoljcima zbog mnogih faktora: bio je lepuškast, inteligentan i talentovan za poeziju, a njegova porodica je generacijama bila privržena IRA i mnogo propatila zbog toga. Iako je još u pubertetu stupio u redove ove organizacije i učestvovao u mnogim akcijama, lično nije okrvavio ruke: uglavnom je bio vozač ili stražar, a u zatvoru se našao zbog posedovanja oružja. Drugim rečima, bio je idealna osoba za privlačenje simpatija javnog mnjenja, kako u Severnoj Irskoj tako i širom sveta. I ostali štrajkači su izabrani po sličnom kriterijumu.
Pored toga, svaki štrajkač glađu je prošao kroz višenedeljne psihofizičke pripreme koje su im organizovali specijalni „timovi za podršku“, a isti timovi su bili pored štrajkača do poslednjeg daha. I porodice su bile na vreme upozorene da su im sinovi budući heroji, a njihova podrška ciljevima štrajka bila je unapred obezbeđena.
Ova priča ima tužan kraj: Margaret Tačer je ostala nepopustljiva, Bobi Sends je umro posle 66 dana, a posle njega i ostala devetorica. Pripadnici IRA nikada nisu dobili status političkih zatvorenika, ali lik Bobija Sendsa i danas krasi murale u katoličkim četvrtima Belfasta, njegov rođendan i smrt slave se kao praznici širom obe Irske, a o njegovom životu snimljen je film (Nečije majke sin, režija Dejvid Linč 1996). I konačno, simpatije domaćeg i svetskog javnog mnjenja prema štrajkačima bile su jedan od faktora koji su motivisali vladu Tonija Blera da na početku mandata otpočne mirovni proces u Severnoj Irskoj i amnestira članove IRA, uključujući i one koji su bombama pobili desetine nevinih ljudi, a IRA je zauzvrat odustala od oružane borbe. Neko je, izgleda, ponešto i naučio.
Komentari: 1
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
