Novoizabrani predsednik Republike Boris Tadić stupio je na dužnost pošto je u nedelju 11. jula u podne položio zakletvu u Skupštini Srbije a potom, prošavši kroz svečani špalir do zdanja Predsedništva na Andrićevom vencu, u 13 časova, na bini pred mnogobrojnim zvanicama, potpisao dokument u plavoj fascikli.
Sudeći po reakcijama, može se reći da ljudi prihvataju tu inauguracionu svečanost kao neku vrstu manifestacije nacionalnog dostojanstva, egzaltacije i buđenja optimizma, kao i nostalgične težnje za, kako bi pisao Vinaver, svetom protokola i cilindara. Veliki broj međunarodnih zvanica, veliki prijem za 2000 gostiju, domaća elita, špaliri, deputacije, himne.
Himna može da osobama sa slabijim živcima (kao što su fudbaleri) natera suze na oči. Ovde budi niz asocijacija.
BOŽE SPASI: Na kraju inauguracije otpevana je svečana pesma Vostani Serbie Dositeja Obradovića iz 1804. godine, a na početku je onim dramatično lepim glasom Divne Ljubojević otpevana himna Bože pravde, što je nekoliko javnih ličnosti posebno pozdravilo. Tekst je nešto izmenjen (ne pominje se kralj). Ta himna ima gotovo simboličku istoriju – pisana je, menjana i isplivavala je u naročitim prilikama – prilikom jednog kneževskog punoletstva, povodom jednog krunisanja, povodom jednog kraljevskog rođendana, povodom jednog Ujedinjenja, kao i Vostani Srbije pevana je na demonstracijama devedesetih, da bi sad bila otpevana nezvanično u zvaničnoj prilici povodom izbora predsednika Republike iz petog pokušaja. Prvi put je izvedena 10. avgusta 1872. godine u Narodnom pozorištu povodom punoletstva i stupanja na presto kneza Milana, na kraju apologetskog komada Vladana Đorđevića Markova sablja na muziku Slovenca Davorina Jenka. Za državnu himnu proglašena je nešto prerađena verzija te u svoje vreme veoma popularne pesme prilikom proglašenja Milana za kralja Srbije 22. februara 1882.
Posle dinastičke smene 1903. bilo je pokušaja da se dođe do nove himne, ali nekoliko slavnih pesnika nije uspelo, a rasprava je nosila pečat krajnosti jednog mentaliteta, krajnosti koje se mogu videti i danas. Milivoje Pavlović u Knjizi o himni (1986) iz koje crpimo činjenice za ovaj deo teksta, citira, na primer, epigram Brane Cvetkovića iz 1906. pod naslovom „Maler“: „Kad kraj dođe ove vlade, Na fotelji kad se klimnu, Htede dobro što da dade, Pa rđavu dade himnu!“
Pavlović citira i gorku parodiju na Šantićev predlog himne: „Napolje bože, iz zemlje ove, Gde krvca suncu pomrači sjaj! Sramotu lance, I jade nove, Neljud’ma srpskim ti, Bože daj!“
Laza Kostić je uz svoju pesmu iz 1904. koja se zvala Imna Srbiji (za kralja Petra I), kad je kasnije objavljena u zbirci pesama, u primedbi pod zvezdicom zapisao: „Propala na mobi“. A ta pesma ima jedan i za današnje pokoljenje adekvatan stih: „Oprosti nam naše smutnje – otkajasmo trpijom-, Ne daj da se crne slutnje, zacare nad Srbijom.“
Obrenovićevska Bože pravde ponovo postaje himna 27. juna 1909. povodom 65. rođendana kralja oslobodioca Petra I Karađorđevića. Što se najnovije izmene teksta tiče, Srbi su svojom himnom upućivali bogu različite molbe, u Markovoj sablji trebalo je da spasi i hrani srpskog kneza i srpski rod, od 1882, trebalo je da hrani srpskog kralja, od 1906. nalog je glasio „Kralja Petra bože hrani“, posle u Trojednici prvo su molili „Kralj’ Aleksandra, Bože, hrani“ pa su zbog stiha skratili na „Aleksandra, Bože hrani“, a posle pogibije Aleksandra u Marselju (1934) kraj jugoslovenske himne glasio je „Petra Drugog, Bože spasi, moli ti se sav naš rod!“ Po rešenju ministra prosvete Kraljevine SHS broj 21611. od 12. decembra 1919. pesma Bože pravde koja će postati jedan deo zajedničke himne uz Lijepa naša i Naprej zastave slave pridev „srpski“ zamenjen je pridevom „naš“, pa kralj, brod, kraljevina i rod više nisu bili srpski.
DEMONSTRACIJA: U toku polaganja predsedničke zakletve radikalski poslanici su u Skupštini Srbije nosili majice s likom haškog zatvorenika Vojislava Šešelja, što su činili i u Skupštini državne zajednice SCG u vreme obraćanja časnika Evropskog parlamenta. To je bio antipod zvanične egzaltacije i podsećao je da je Srbija još podeljeno društvo. Đorđe Vukadinović („Pres klub“, 12. jula) u dva tona te svečanosti vidi simboliku Srbije kojoj se teži i Srbije od koje se beži.
Radikali su dobacivali DS-ovcima da spektakl podseća na Titovo vreme. Socijalni psiholog Bora Kuzmanović konstatuje da je ceo događaj s toliko glamura koliko je imao podsećao malo na Titovo vreme, ali da je to kod građana budilo nostalgiju.
Kuzmanović smatra da je predsednička inauguracija Borisa Tadića u američkom stilu imala za cilj da pojača Tadićevu harizmu i uticaj, da pokaže kako mesto predsednika Srbije simbolički više znači nego što Ustav daje ovlašćenje predsedniku.
Pre inauguracije u štampi je bilo zahteva da predsednik obavezno položi zakletvu pred poslanicima da bi se naglasio značaj narodnog predstavništva. Uzgred rečeno, niko nije primetio kako ta skupštinska sala smeštena u suterenu jedne zgrade bez svojstava nije ni pogodna za rad, ni komforna, ni reprezentativna i da bi bilo razumno da se jednog dana nađe pogodniji prostor za rad srpskog narodnog predstavništva.
Novi predsednik je prešao ulicu na obeleženom prelazu, što je napredak, i tamo preko puta u dvoru održao je sadržajan govor stalno se znojeći, da li što taj visoki ofis nema erkondišn, da li zbog toga što se s brda malo više vide teške prilike u Srbiji…
VRH LISTE: Na stranu šaljiva zapažanja o sitnicama, jer političari su ipak smešni kad ono stanu da se klanjaju, keze i pozdravljaju. U tom trenutku izgovorena je sadžajno razuđena i prilično sveobuhvatna inauguraciona „adresa“. Boris Tadić je nesumnjivo pokušavao da napravi amalgam evropske agende i domaćih prioriteta, da pomiri reformizam, evropsku orijentaciju i legalizam. Oko tih pojmova je politička elita bila podeljena poslednjih godina. Moglo bi se reći da je to bila svojevrsna inauguracija kohabitacije.
Novi predsednik je na prvom mestu naglasio da evropska integracija ostaje zajednički cilj i prva obaveza, ma koja stranka ili koalicija bila na vlasti u Srbiji. Odmah potom rekao je da Srbija može postati član Evropske unije kad dovrši izgradnju demokratskih, političkih, sudskih, bezbednosnih i tržišnih institucija. Kao zadatak ove generacije političara označio je potrebu da se što pre završi rad na novom ustavu Srbije. Tu rečenicu je premijer Koštunica, čija je vlada u maju skupštini poslala nacrt novog ustava, svakako voleo da čuje.
Problem je možda u tome što usvajanje novog ustava podrazumeva da na taj posao pristanu radikali, koji su na izradu novog ustava najpre pristali, a ona su taj posao opstruisali. Ustav se bez radikalskih glasova u Skupštini može usvojiti, ali bez glasova radikalskih pristalica verovatno se ne može sakupiti 50 odsto plus jedan glasač, koliko je potrebno za potvrdu ustava na referendumu. Radikali su prisustvovali zakletvi predsednika, ali kasnije nisu zapaženi neki drugi njihovi gestovi koji bi upućivali na buduću saradnju s predsednikom Republike.
RAVNOTEŽA: Kad se kaže kohabitacija većina zapravo se misli na izvestan stepen razumevanja i saradnje predsednika Tadića i premijera Koštunice. Sociolog Đorđe Vukadinović procenjuje da ta kohabitacija trenutno ima šanse, pošto Tadić i Koštunica deluju psihološki kompatibilnije nego Koštunica i Đinđić posle 2000. godine. Među njima nema onolike asimetrije kolika je bila između Đinđića i Koštunice, asimetrije koja je bila važan generator tenzija – Koštunica je imao veliku popularnost bez realne moći, a Đinđić je imao poluge moći ali malu popularnost. Sada je Koštunica u nekadašnjoj Đinđićevoj poziciji, a Tadić u Koštuničinoj, ali nema tolike asimetrije kao ranije.
Vukadinović, međutim, procenjuje da je kohabitacija Tadića i Koštuničine vlade u sadašnjem sastavu sigurna bar do sledećeg „merenja“ na lokalnim izborima koje će predsednik Skupštine Predrag Marković 1. avgusta zakazati za 12. ili 19. septembar – a, možda, i do donošenja novog ustava.
Za sada izgleda da vlada ima korektniju podršku u novoizabranom predsedniku nego u članovima vlastite koalicije.
Vukadinović, na primer, primećuje da preterana idila Tadića i Koštunice ne odgovara svim partnerima u vladi Srbije jer se kod G17 plus i kod SPO-a može pojaviti strah da će oni biti marginalizovani jačanjem osovine DS–DSS. Tu je i Bogoljub Karić kome se žuri da kapitalizuje svoj izborni rezultat, a njegove ambicije mogu voditi ka destabilizaciji vlade.
Ovaj sociolog upozorava da je problem vladajuće elite u tome što pored raspodele vlasti ona ne može da se pohvali da je uspostavila kontrolu nad centrima moći (finansijske, medijske, bezbednosne).
U postizbornom periodu u vladi se vide verbalni znaci nervoze. Drašković je u nekoliko navrata javno prozvao G17 plus zbog obnavljanja priče o samostalnom putu Srbije u Evropu, što po Draškoviću znači da oni „traže razbijanje državne zajednice, iako su oni među glavnim tvorcima Ustavne povelje“. Novi predsednik je inače naglasio da državna zajednica treba da počiva na funkcionalnom jedinstvu čuvajući posebnosti svake od država članica i imajući u vidu zajedničko istorijsko jezgro srpskog i crnogorskog naroda. Oni koji su gledali prenos inauguracije mogli su da primete koncentrisan pogled Đukanovića i Vujanovića dok je ta rečenica izgovarana.
Trajale su javne prepirke s demaršima i ispravkama između ministara Ilića i Dinkića oko sudbine Karićevog Mobtela.
Vuk Drašković je na talasu zadovoljstva Tadićevom predsedničkom pobedom ispalio hašku temu pre nego što je novi predsednik Republike seo u stolicu i pre nego što je to pitanje sazrelo u vladajućoj koaliciji, uprkos tome što je i sam Koštunica koji ranije nije svrstavao haško pitanje u vladine prioritete u sred izborne kampanje izjavio u intervjuu „Vremenu“ da je to pitanje važno za sudbinu države.
S druge strane, Tadić je postao predsednik na osnovu široko razuđene podrške, od „žena u crnom“ do pojedinih akademika. Na primer, bivši prvi predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić, koji je saborac i prijatelj Ljube Tadića, oca sadašnjeg srpskog predsednika, bio je na promociji. Tadiću će biti potrebno vreme da aspiracije tako različitih grupa pomiri. S druge strane, on će imati otpor u vlastitim redovima zbog kohabitacije s Koštunicom. Neki izveštači su zapazili da neki od eksponenata bivše vlade nisu bili na promociji.
Novoizabrani predsednik Republike je, inače, saradnju s haškim sudom označio kao prioritet i založio se za hrabrije suočavanje sa zločinima koje su počinili vlastiti sunarodnici naglasivši da se jedino tako može sačuvati i dignitet žrtava Jasenovca, Jadovna ili Goraždevca.
Bora Kuzmanović procenjuje da bi izvesno vreme ipak moglo da se računa s kohabitacijom Tadića i Koštunice bar iz tri razloga – međunarodnoj zajednici je stalo do stabilnosti; Tadić lično u nestabilnim okolnostima ne može da učvrsti rejting već je i njemu potrebna stabilnost; on mora biti svestan da njegov uspeh nije automatski i uspeh Demokratske stranke.
Vlada je ipak više opterećena verbalnim sporovima nego unutrašnjom programskom blokadom ili malodušnošću. Posle predsedničkih izbora ona je pokazala izvesnu čvrstinu u pregovorima sa štrajkačima, jednoglasno je usaglasila stavove o Mobtelu, nije odustala od naplate poreza Bogoljubu Kariću, a slučaj karusel trgovine šećerom i šećernog magnata Miodraga Kostića je u sudskoj proceduri.
Skupština Srbije vanredno zaseda tokom jula i trenutno raspravlja o porezu na dodatnu vrednost i paketu ekonomskih zakona, što skreće pažnju na to da je iza raznih verbalnih senzacija i retorike predsedničke kampanje ipak sakriven prilično efikasan zakonodavni rad (37 zakona u prvih sto dana). Zakonski paket će verovatno proći i kao znak približavanja vladine većine i DS-a na reformskoj platformi.
Za sadašnju vladajuću elitu u ravnoteži važi isto pravilo kao za vožnju biciklom. Kad se stane, padne se. Mnogo toga će zavisiti od načina na koji bude započeto rešavanje najkrupnijih političkih, ekonomskih društvenih i diplomatskih pitanja.
Za spoljnopolitičke prioritete predsednik Tadić je označio evropske integracije, dobrosusedstvo i ujednačene odnose sa tri centralne tačke svetske politike – Briselom, Vašingtonom i Moskvom. Kao najveće pretnje nacionalnoj bezbednosti označio je domaći i međunarodni terorizam, organizovani nadnacionalni kriminal i korupciju. Po njegovoj oceni, jedini efikasni odgovor na te izazove je integracija u međunarodni sistem kolektivne bezbednosti, a kao preduslov takve integracije je nastavak započetih korenitih reformi oružanih snaga, za koje je rekao da će se zalagati kao član Vrhovnog saveta odbrane.
On je potrebu za regionalnom saradnjom kombinovao s aktivnom nacionalnom politikom. Naglasio je da će Srbija s posebnom pažnjom pratiti zbivanja u Republici Srpskoj, u duhu specijalnih veza utvrđenih Dejtonskim sporazumom. Izrazio je očekivanje da se što pre reši i pitanje povratka svih izbeglica i iseljenih u Hrvatsku.
Kosovo je opisao kao živu ranu, a dijalog Srba i Albanaca kao neminovnost.
Na domaćoj sceni Tadić je posebno naglasio da predstoji odsudna i beskompromisna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, rekavši da političari u Srbiji moraju postati uzor poštenja i da se mora negovati ideal nepotkupljivog državnog službenika.
Novi predsednik je ekonomski razvoj stavio na početak i na kraj svake priče o budućnosti Srbije, a u toj oblasti i predsednik a naročito vlada izloženi su povećanom socijalnom pritisku i moraju se suočiti s činjenicom da narod pokazuje znake nestrpljenja.
Boris Tadić je treći predsednik Republike. Srbija nije imala predsednika od 29. decembra 2002. godine, kada je istekao mandat Milanu Milutinoviću.
U međuvremenu se smenjivalo pet vršilaca dužnosti predsednika Republike. Na toj funkciji bili su predsednici parlamenta: Nataša Mićić, Dragan Maršićanin, Vojislav Mihailović i Predrag Marković.
Prvi predsednički izbori održani su u decembru 1990. godine i na njima je pobedio Slobodan Milošević. On je na čelu Srbije ostao do 23. jula 1997, pošto je pobedio i na prevremenim predsedničkim izborima 1992. godine.
Dragan Tomić bio je v.d. predsednika od jula do decembra 1997, jer izbori u septembru te godine nisu uspeli.
U decembru 1997. izabran je Milan Milutinović.
Pre predsednika, funkcije uvedene po Ustavu iz 1990. godine, Srbija je imala predsednika Predsedništva.
Predsednici Predsedništva bili su Dragoslav Marković (1974–1978), Dobrivoje Vidić (1978–1982), Nikola Ljubičić (1982–1984), Dušan Čkrebić (1984–1986), Ivan Stambolić (1986–1987), Petar Gračanin (1987–1989), Ljubiša Igić (v.d. od marta do maja 1989) i Slobodan Milošević (maj 1989 – januar 1991. godine, kada je zvanično postao predsednik Srbije).
Najduže je Srbijom predsednikovao Slobodan Milošević – osam godina, a najkraći v.d. mandat imao je Vojislav Mihailović – jedan dan.
