Foto: Wikipedia.org
Naš narod, možda, nije prestao da zaslužuje ljude kao što su bili Koča Popović, Milentije Popović, Marko Nikezić. Ali, na ljude njihovog intelektualnog formata, državništva i plemenitosti moraće, uprkos svemu, a nakon svega, da pričeka
Koča Popović nije voleo reči i hiljade stranica koje ostavlja mogle bi biti jedna od potvrda njegove paradoksalnosti. Ali one su mnogo više od toga. On sam nije držao do njih. Ispisivao ih je isključivo da zadovolji svoju potrebu, ne misleći da će se one, baš time, odvojiti od njega i steći pravo na vlastitu egzistenciju – nezavisnu od namere i volje tvoraca. Pišući ih, iz dana u dan, decenijama, Koča Popović je, ne hoteći, stvarao riznicu u kojoj je pohranjena intelektualna biografija njegovog velikog i tragičnog pokolenja. Prvi su to naslutili strasni profesionalci i izuzetni ljudi sarajevske „Svjetlosti“. Zato je u njihovom umiranju i nestajanju Kočinih stranica u plamenu koji proždire Sarajevo sadržana mera dubine našeg pada i sažeto sve naše beskonačno beznađe.
Ovaj rat na prostoru njegove Jugoslavije, koji za sobom ostavlja avetinjski puste teritorije i duhovnu izopačenost do obezljuđenja, za Koču Popovića je bio posuvraćena stvarnost. Trebalo je imati njegovu maštu da se iz Bosne, u krvi do kolena, u koju je sa svojim proleterima stigao u proleće 1942. godine, sanja Jugoslavija. I njega je mašta izdala pri pokušaju da zamisli šta će nastati na njenim današnjim sablasnim ruševinama.
Davno pre ovoga i ovakvoga rata, neki drugi rat na istim prostorima bio je, za mene, najzad, pronađen ključ za razumevanje ličnosti Koče Popovića. Pomogao mi je u tome njegov saborne u dva antifašistička rata Gojko Nikoliš. Njegov opis ledene beline igmanskog marša utisnuo je u mene neizbrisivu sliku – „Koča Popović sav nestao u ledenoj kori“ – i usadio suštinu koju je ta kora smrtonosno obujmila. „Ne znam mu sličnog“, napisao je Nikoliš o Koči. „Mislim da je svojim ratovanjem iskupio sebe i – rat, kao strahotu. Humanizam na delu i to na masovnom delu’… Humanizam primenjen nad stotinama boraca… Dubinski humanizam… Oprezan vojskovođa, ali ne i kalkulator. Osetljiv, ali ne i podložan emocijama. Naročito ne emocijama ubijanja, ratne slave i lične ambicije. Čini mi se da je ratovanje, za Kopa, više stvar mudrosti nego veštine“…
Koča je uvek bio u nekoj vrsti kore i u svim svojim ratovanjima nosio je ista oruđa: osetljivost, mudrost i samopoštovanje. Elitista u pravom smislu reči, emanirao je vrednosti koje su privlačile i osvajale ljude. Josip Broz je zazirao od njegu i bio oprezan sa njim, ali ga je poštovao na način na koji, možda, nije nikog drugog. Znao je da je nepotkupljiv.
U pokolenju koje je obeležilo našu poluvekovnu istoriju, pokolenju opasno opijenom pobedom, dobro usedlanom u vlasti, zatim potrošenom u prilagođavanju i učenju veštine preživljavanja i po cenu gubljenja svakog identiteta – Koča Popović je bio čovek skepse i zato, neizbežno, čovek dubljeg istorijskog pesimizma.
Naš narod, možda, nije prestao da zaslužuje ljude kao što su bili Koča Popović. Milentije Popović, Marko Nikezić. Ali, na ljude njihovog intelektualnog formata, državništva i plemenitosti moraće, uprkos svemu, u nakon svega, da pričeka. Deliti sa njima usamljenost bilo je preimućstvo, nezasluženi dar sudbine.
Sa takvim ljudima teže je no što se čini objasniti pojavu komunizmu u ljudskoj istoriji. Bez njih, lakše je razumeti njegovu degeneraciju.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
