IN MEMORIAM: Koča Popović (1908-1992) – Čovek skepse i istorijskog pesimizma

Koča Popović nije voleo reči i hiljade stranica koje ostavlja mogle bi biti jedna od potvrda njegove paradoksalnosti. Ali one su mnogo više od toga. On sam nije držao do njih. Ispisivao ih je isključivo da zadovolji svoju potrebu, ne misleći da će se one, baš time, odvojiti od njega i steći pravo na vlastitu egzistenciju – nezavisnu od namere i volje tvoraca. Pišući ih, iz dana u dan, decenijama, Koča Popović je, ne hoteći, stvarao riznicu u kojoj je pohranjena intelektualna biografija njegovog velikog i tragičnog pokolenja. Prvi su to naslutili strasni profesionalci i izuzetni ljudi sarajevske „Svjetlosti“. Zato je u njihovom umiranju i nestajanju Kočinih stranica u plamenu koji proždire Sarajevo sadržana mera dubine našeg pada i sažeto sve naše beskonačno beznađe.

Ovaj rat na prostoru njegove Jugoslavije, koji za sobom ostavlja avetinjski puste teritorije i duhovnu izopačenost do obezljuđenja, za Koču Popovića je bio posuvraćena stvarnost. Trebalo je imati njegovu maštu da se iz Bosne, u krvi do kolena, u koju je sa svojim proleterima stigao u proleće 1942. godine, sanja Jugoslavija. I njega je mašta izdala pri pokušaju da zamisli šta će nastati na njenim današnjim sablasnim ruševinama.

Davno pre ovoga i ovakvoga rata, neki drugi rat na istim prostorima bio je, za mene, najzad, pronađen ključ za razumevanje ličnosti Koče Popovića. Pomogao mi je u tome njegov saborne u dva antifašistička rata Gojko Nikoliš. Njegov opis ledene beline igmanskog marša utisnuo je u mene neizbrisivu sliku – „Koča Popović sav nestao u ledenoj kori“ – i usadio suštinu koju je ta kora smrtonosno obujmila. „Ne znam mu sličnog“, napisao je Nikoliš o Koči. „Mislim da je svojim ratovanjem iskupio sebe i – rat, kao strahotu. Humanizam na delu i to na masovnom delu’… Humanizam primenjen nad stotinama boraca… Dubinski humanizam… Oprezan vojskovođa, ali ne i kalkulator. Osetljiv, ali ne i podložan emocijama. Naročito ne emocijama ubijanja, ratne slave i lične ambicije. Čini mi se da je ratovanje, za Kopa, više stvar mudrosti nego veštine“…

Koča je uvek bio u nekoj vrsti kore i u svim svojim ratovanjima nosio je ista oruđa: osetljivost, mudrost i samopoštovanje. Elitista u pravom smislu reči, emanirao je vrednosti koje su privlačile i osvajale ljude. Josip Broz je zazirao od njegu i bio oprezan sa njim, ali ga je poštovao na način na koji, možda, nije nikog drugog. Znao je da je nepotkupljiv.

U pokolenju koje je obeležilo našu poluvekovnu istoriju, pokolenju opasno opijenom pobedom, dobro usedlanom u vlasti, zatim potrošenom u prilagođavanju i učenju veštine preživljavanja i po cenu gubljenja svakog identiteta – Koča Popović je bio čovek skepse i zato, neizbežno, čovek dubljeg istorijskog pesimizma.

Naš narod, možda, nije prestao da zaslužuje ljude kao što su bili Koča Popović. Milentije Popović, Marko Nikezić. Ali, na ljude njihovog intelektualnog formata, državništva i plemenitosti moraće, uprkos svemu, u nakon svega, da pričeka. Deliti sa njima usamljenost bilo je preimućstvo, nezasluženi dar sudbine.

Sa takvim ljudima teže je no što se čini objasniti pojavu komunizmu u ljudskoj istoriji. Bez njih, lakše je razumeti njegovu degeneraciju.

■ VREME BR. 105■ 26. OKTOBAR 1992.