Imenik jedne afere

Da je sve bilo „po protokolu“, odavno ne bismo govorili o „slučaju Jovanjica“. Policija bi pohapsila vinovnike koje je otkrila da na autoputu koriste rotaciju i imaju lažne policijske legitimacije, ministar policije dr Nebojša Stefanović slikao bi se pored kamara zaplenjene droge u Staroj Pazovi, kriminalci bi čamili u pritvoru čekajući početak suđenja, braća Vučić bi se bavili štampanjem novca i upravljanjem Srbijom.

Ali, od početka je očevidno sve krenulo naopako: i to da prvoosumnjičeni Predrag Koluvija, napredni poljoprivrednik iz okoline Stare Pazove, veliki pravoslavni vernik, poštovalac i donator SPC, krene da divlja po autoputu, i da pokuša da se „vadi“ pokazujući lažna policijska dokumenta, i da policija ode na njegove plantaže i otkrije tone i hektare droge tamo gde bi trebalo da budu rotkvice i paradajz, i da to slučajno objavi RTV Vojvodina, da se o tome ćuti dok priča ne procuri u javnost nekoliko dana docnije, pa da se usred „afere Krušik“ režim nađe u još jednoj „reputacionoj krizi“, da opozicija pomene Andreja Vučića…

Otkad je krenulo, mnogo je stvari pomenuto i nekako se u javnosti iskristalisala priča o tome kako je nadomak Beograda neki tip povezan sa SNS-om uzgajao drogu, a reklamirao se kao najelitniji uzgajivač organskog povrća. Povezan je sa SNS-om jer su mu gosti bili visoki funkcioner ove stranke Zoran Babić, v.d. direktora JP Koridori Srbije, te Aleksandar Vulin, ministar odbrane RS.

Za njih dvojicu se lako i brzo saznalo jer ih je televizija snimala dok su ranijih godina posećivali ovo „gazdinstvo“, a je li bilo i drugih ostaje još uvek u sferi nagađanja i pretpostavki.

U ova dva meseca nema ko se nije „oglasio“ povodom ovog do sada nezabeleženog slučaja i otkrića, a najčudnije od svega je to da tako velika akcija policije i tužilaštva za organizovani kriminal nije prošla u javnosti kao veliki uspeh nego kao potencijalno velika afera koja bi mogla da uzdrma Vučićev režim.

Nisu pomogla ni česta očitovanja Aleksandra Vučića o tom slučaju koja se mogu sažeti u jednu rečenicu: „Niti ja niti moj brat Andrej nemamo nikakve veze sa Jovanjicom, a oni koji su to rekli, lažu!“

Oni koji lažu su ljudi iz opozicije, posebno Miroslav Aleksić, nekadašnji predsednik opštine Trstenik i danas potpredsednik Narodne stranke, koji je u Narodnoj skupštini nekoliko puta govorio o ovom slučaju, pa je i u ranoj fazi posredno pomenuo da bi Andrej Vučić mogao da bude povezan sa organskim uzgajivačem droge.

ŠTA ZNAMO IZ ISTRAGE

Osim da je slučaj dodeljen Saši Drecunu, baš u danima kada je imenovan na mesto jednog od zamenika javnog tužioca u odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala, i da je „veštačenjem“ telefona Predraga Koluvije utvrđeno da on nije komunicirao sa braćom Vučić, nije bilo informacija iz ove „istrage“.

Drecun je „poznat“ po slučaju „Parada“ koji je nedavno okončan presudom u korist Andreja Vučića i Predraga Malog, kao i dvojice pripadnika vojne jedinice Kobre za prebijanje na Paradi ponosa u septembru 2014. godine.

Detalji o tome na koji način je uhapšen Koluvija sa svojim saradnicima došli su iz drugog izvora, a onda i potvrđeni u javnom nastupu ministra Stefanovića dve nedelje nakon „pokretanja akcije“.

Moglo bi da se kaže da ovoga puta tužilac drži stvari pod kontrolom i da je jedini „izlet“ bio kada se oglasio sam Koluvija, koji je sam, preko svog pravnog zastupnika, bio poručio javnosti da on nema nikakve veze sa Vučićima, a tu su „vest“ preneli tabloidi.

Moglo bi da se pomisli da tužilaštvo u saradnji sa policijom radi temeljno i da proverava svaki gram od zaplenjena 649,4 kilograma osušene marihuane i svaku pojedinačnu od 65.581 stabljike ove biljke – pronađenih sredinom novembra 2019. godine na plantažama preduzeća Jovanjica.

Ovako velika količina, ako se tako „veštači“, mogla bi da zahteva mesece i godine rada forenzičara, pa možda zbog toga nemamo ono što je moglo da se očekuje: brzu istragu, brzo podizanje optužnice i pokretanje postupka u „specijali“. Ništa od toga nismo ni videli ni čuli, tužilac je kao i u svim drugim slučajevima nevidljiv i nečujan, moguće je samo da se oglasi ako 15. februara 2020. produže ili okončaju pritvor Koluviji.

MIKIJEVA VERZIJA

Miroslav Aleksić je sa opozicione strane bio „portparol“ ove afere. On je u nekoliko navrata izlazio pred novinare da govori o detaljima iz biografije Predraga Koluvije, kao i o tome kako je hapšen i sa kojim osobama je povezan. Zahvaljujući njegovom trudu, saznali smo većinu stvari koje je docnije o hapšenju potvrdio ministar Stefanović i očevidno je opozicija imala neku vrstu izvora iz policije u vezi sa ovim slučajem.

Sve je bilo manje-više u redu dok nisu pomenuti Andrej Vučić i njegova potencijalna povezanost sa Koluvijom i njihovim organskim biznisom. To je odmah od strane Vučićevih PR magova spinovano u pravcu napada na Vučića samog, preko napada na porodicu, što je manir kome prisustvujemo već osmu godinu. Aleksić je, jednostavnom pretragom javno dostupnih registara, pokazao da je Vučić sam mogao da poznaje Koluviju jer ga je vodio kao učesnika delegacija srpskih privrednika po Rusiji i drugim državama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Vučić je kao predsednik Vlade radio regularnu stvar: u okviru svojih brojnih poseta, vodio je neke privrednike e da bi i oni sklopili neke poslove na trećim tržištima, što je pohvalno, ali je malo verovatno da čovek koji vodi računa o svemu, ne zna ko ga prati na tim putovanjima. Dalje, Aleksić je pokazao da su ljudi iz vojne bezbednosti bili uključeni u obezbeđivanje tih plantaža i neki izvori su potvrdili i da su pojedini pripadnici vojnih službi suspendovani, a da su neki iz BIA poslati na odmor zbog slučaja Jovanjica.

Opozicija je „skrenula pažnju“ i na to da je Koluvija mogao da bude i jedan od „sponzora“ BIA, što je odmah i glasno demantovano, ali nije do kraja objašnjeno poreklo neke opreme koju ova agencija koristi a za koju se moglo pretpostaviti da je nabavljana uz pomoć nekog preduzetnika. Na kraju, jasno je pokazano da su ljudi iz SNS-a i iz Vlade imali direktne odnose sa uzgajivačem droge Koluvijom, a „Insajder“ je otkrio i da je Vladina Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza podržala Koluvijin biznis model sa više miliona evra.

Malo Vlada, malo Rusi, čini se da su to bili glavni izvori finansiranja ove operacije, a to se vidi i iz strukture poverilaca firme Jovanjica, koja je, razumljivo, u blokadi od kraja novembra 2019. godine: skoro 50 miliona dinara potražuje ova Agencija, a duplo više API banka, manje poznati finansijski entitet u Srbiji u vlasništvu ruskog preduzetnika.

VUČIĆEVA PRIČA

Sve su to laži, rekao bi u nekom zamišljenom razgovoru predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je samog sebe ugurao ponajviše u ovu aferu insistiranjem da on sam „brani“ Andreja, svog mlađeg brata, od besomučnih napada opozicije.

Po njemu, poenta je da se u Srbiji zna red i da se kriminalci hapse kada se za to steknu uslovi. Umesto da se veliča uspeh policije, da se hvali činjenica što je tolika količina droge „presretnuta“ i zaustavljena pre nego što preplavi ulice i truje „našu decu“, opozicija ide i laže a sve da bi ocrnila njega za najgnusniju moguću stvar. Da on, čovek koji nikada nije ni cigaru zapalio a kamoli video džoint, bude povezan sa uzgajanjem nečega što bi moglo da ubije „našu decu“. Ponavljao je i ponavljao ovo Vučić u poslednja dva meseca i tražio da se hitno pokaže da je on u pravu.

I, zaista, sada imamo najmanje tri potvrde da on i njegov brat sa slučajem nemaju nikakve veze: najpre je to rekao sam Koluvija preko advokata, pa je to rekao policajac Slobodan Milenković, koji je hapsio Koluviju i njegovu grupu, pa je, na koncu, to reklo i tužilaštvo postupajući po prijavi Miloša Vučevića, velikaša SNS-a i gradonačelnika Novog Sada.

Vučićeva PR strategija bila je jasna: nastavak priče o čoveku koga mrze neprijatelji Srbije, koji na sve moguće načine žele da mu napakoste, koji kada nemaju ništa o njemu kreću da napadaju njegovu familiju, a on opstaje, držeći se zakona i institucija, moleći ih da one utvrde šta se u tom slučaju dogodilo. Kada institucije daju odgovor, on se pojavljuje i govori opet o onima koji ga mrze i napadaju, kao o lažovima i varalicama koji nisu sposobni ni da se izvine ni da kažu da su pogrešili sada kada je „istina dostupna“.

Vučić, po ko zna koji put, odbija najstrašnije napade i potvrđuje da je čestit i pošten čovek koji ne pristaje na ucene i pretnje, koji je spreman da za dobrobit Srbije izdrži sve, pa i preko toga, i koji nikada neće ustuknuti pred neprijateljem.

foto: printscreen

A GDE JE TU ZAKON

Od trenutka kada se saznalo da je Koluvija uhapšen, kada se nazrelo ko je on i sa kim je povezan, kada se stidljivo progovorilo o industriji uzgajanja marihuane kao biljke u farmakologiji i biljke u narko-biznisu, javnost je, i pored opravdanog interesovanja, bila uskraćivana za relevantne informacije.

Očevidno nije bilo novih hapšenja, a da li je bilo saslušavanja nekih drugih aktera, pogotovo onih koji su se na televiziji pojavljivali sa Koluvijom, nije poznato. Neki od njih su, kao ministar vojni Vulin, sa ponosom govorili o radu na plantaži, jer je on bio uveren da se radilo samo o rotkvicama i paradajzu i da je bilo najnormalnije da ministar podrži tako vrednog i dobrog srpskog domaćina.

Dok gledamo na snimku srpskog ministra koji, za potrebe kampanje i populističkog pristupa biračima, kleči u blatu plantaže i okopava rotkvice, ne možemo a da se ne zapitamo kako je moguće da ministar završi na takvom mestu a da ljudi koji rade za njega (a svi šefovi kabineta su redom iz BIA) ne znaju gde je on to došao da se slika.

foto: mup rs

Kako je moguće da se jedan tako masovan proces uzgajanja droge drži van domašaja BIA i drugih službi bezbednosti, kako je moguće da se taj lik druži sa ljudima iz SNS-a, da ide sa Vučićem po svetu a da niko ne zna čime se on još pride bavi?

Ovo, naravno, sve pod pretpostavkom da ni Vučići, ni Vulin, ni Babić, ni drugi iz SNS-a i policije i nekih policijskih sindikata nisu imali blage veze o tome ko je Koluvija i kakav je njegov poslovni portfelj, što bi tek moglo da bude zabrinjavajuće.

Da bi se cela priča do kraja odmotala, istraga bi trebalo da obuhvati sve koji se pominju u ovoj priči: od Koluvije i njegovih saradnika, preko Vulina i Babića, do Mikija Aleksića, Vučevića i braće Vučić, ako za tim postoji potreba. Neko suđenje u budućnosti bi trebalo da nam kaže kako je bilo moguće da pored Beograda postoji tolika plantaža a da niko godinama ne zna da se na njoj možda uzgaja ne samo rotkvica i paradajz nego i droga.

Dobro bi bilo da vidimo sve veze osumnjičenog Koluvije sa ljudima iz Vučićevog okruženja, Privredne komore, kao i partnere iz Rusije, Makedonije i sa Kosova. Ako je javnost u Srbiji mogla nešto da nauči za ovih 30 godina tranzicije i organizovanog kriminala, onda je mogla to da nijedan veliki posao sa drogom nije bio autonoman, odnosno bez uključenosti nekoga iz „države“: od 600 kilograma heroina u sefu Komercijalne banke s početka dvehiljaditih, preko Šarićevog klana pre desetak godina, pa do ove „Koluvijine trave“.

Tišina u kojoj se sve odvija, uz javne dokaze o nevinosti braće Vučić i javnog ponižavanja policajca Slobodana Milenkovića, teško može da bude ohrabrujuća kada je sudsko razrešenje ovog slučaja u pitanju.

Više smrdi na to da Aleksić bude osuđen zbog povrede časti, a Koluvija, ako se ne vrati na plantaže, da provede neku godinu u traženju boga na Hilandaru. Da je ozbiljna stvar u pitanju, valjda bi pred kamerama popalili svu tu marihuanu, kao što se nekad radilo u Južnoj Americi, a ne bi „veštačili“ mesecima.