Ima li u Srbiji opozicije

Pošto mi ponekad zameraju kako sam opširan i da mi dugo treba da dođem do poente, da odgovorim na temu odmah na početku, a dalje ko hoće da čita neka čita. Dakle, na pitanje ima li u Srbiji opozicije najtačniji odgovor bi mogao da glasi – da, ali nije bitno. (A moglo bi se dodati i – da, ali možda ne još zadugo.)

I danas u svetu ima država koje nemaju nikakvu opoziciju. I ima onih u kojima opozicija postoji samo pro forme. I mora se reći da Srbija, sudeći po brojnim gestovima i eskalirajućim simptomima autoritarne diktature Aleksandra Vučića, opasno klizi na tu stranu globusa.

Pošteno govoreći, srpska „oporba“ se trenutno nalazi negde između irelevancije i nestanka. I sastoji od, otprilike, desetak aktivnih poslanika u parlamentu (masovno mobingovanih od strane većine i skupštinskog rukovodstva), desetak uglavnom minornih stranaka i organizacija, većinski okupljenih oko Saveza za Srbiju, i desetak javnih ličnosti, spremnih da, rizikujući ozbiljnu šikanu i medijskog toplog zeca, tu i takvu opoziciju javno podrže.

Znam da će se neki narogušiti na reč „minornih“ – ali je, nažalost, tako. Nakon parlamentarnih izbora 2016. u Skupštini su se našle dve „veće“, mada, realno, takođe male opozicione parlamentarne grupacije (DS i DJB), sa po 6 odsto i petnaestak poslanika, kao i Dveri, DSS i Tadićev SDS, sa klubovima od 5–7 članova (Čeda Jovanović i Nenad Čanak su, ubrzo, zajedno sa radikalima, odjezili putem „konstruktivne opozicije“).

A u međuvremenu, kao rezultat pogrešnih odluka i/ili unutrašnjih sukoba, i ova nevelika skupštinska opoziciona četa se još dodatno smanjila, kako brojčano tako i politički.

POTRAGA ZA IZGUBLJENIM „STOŽEROM„: Dve godine su DS i DJB vodili potmulu bitku za laskavu titulu „stožera“ demokratske opozicije. I tokom te ljute međusobne borbe, kao i usled unutrašnjih rascepa, i jedni i drugi su gotovo iščezli. DS je na oko dva procenta, a DJB istraživanja više praktično i ne hvataju (iako i jedni i drugi imaju nekolicinu vrlo aktivnih i kvalitetnih poslanika). U želji da vidi leđa mojoj malenkosti i Sandi Rašković Ivić, DSS je pocepao sopstveni poslanički klub i samoosudio se na političku irelevanciju. Dveri su, doduše, sačuvale svoje poslanike i profilisale Boška Obradovića kao lidera, ali su takođe prošle kroz period turbulencije i osipanja – uključujući i dva izborna fijaska na predsedničkim i gradskim izborima.

U međuvremenu, kao rezultat relativno solidnih rezultata na pomenutim predsedničkim i beogradskim izborima, na opozicionoj sceni su se pojavila i tri koliko-toliko ozbiljna vanparlamentarna igrača, Janković, Jeremić i Đilas – ali niko od pomenutih, a o nepomenutima da i ne govorimo, u ovom trenutku ne može biti siguran da bi mogao samostalno da preskoči cenzus na narednim parlamentarnim izborima.

Nakon predsedničkih izbora, mnogima se učinilo da bi Saša Janković i pokret formiran oko njega mogao biti taj traženi opozicioni stub – ali su te nade raspršene gotovo jednakom brzinom kojom su se i razbuktale.

S druge strane, Jeremić je dosta vremena, energije i sredstava uložio u izgradnju organizacije, uspeo da sakupi prilično respektabilan tim, i sada je njegova Narodna stranka, po svemu sudeći, najozbiljnija i najorganizovanija politička struktura među opozicionim liliputancima. Ali, sticajem raznih okolnosti, rejting im trenutno prilično zaostaje za organizacionom strukturom.

I, konačno, tu je Dragan Đilas. Čovek bez stranke, medijski satanizovan preko svake mere, ali sa imidžom sposobnog tehnokrate i „zeznutog igrača“ od kojeg pomalo zaziru i partneri i protivnici.

Prvi i dosada najuspešniji Đilasov potez u aktuelnoj političkoj inkarnaciji bilo je formiranje Saveza za Srbiju. Sama realizacija imala je mnogo falinki, od spornog tajminga, pa do nejasnoće da li je u pitanju „programsko okupljanje“ (za šta je okvir ipak preširok), ili pak samo predizborni savez (u tom slučaju se postavlja pitanje šta će im onih „30 tačaka“). Ali svojom inženjerskom pameću i političkim njuhom Đilas je vrlo dobro shvatio da je široko okupljanje – makar i ovako nesavršeno – jedini način da se, eventualno, stane na put Vučićevoj svevlasti. I svojom buldožerskom energijom uspeo da tu svoju viziju nametne praktično svima ostalima.

Bez obzira što se u čaršijskim političkim krugovima periodično uvek iznova lansira teza kako je Đilas, zapravo, „Vučićev čovek“, čini se da je, barem u ovom trenutku, to čovek od kojeg Vučić ipak najviše zazire.

Ostaje dilema da li je namera formiranja SZS-a da se pobedi SNS, ili pak samo da opozicija kako-tako politički preživi. Pošteno govoreći, za sada je mnogo verovatnije ovo drugo. A, kao što rekoh, s obzirom na pomenute srBske političke okolnosti, čak ni taj skromniji cilj nije tako mali i jednostavan.

UZVIŠENA „EKVIDISTANCA„: Pre neki dan, na Sajmu knjiga, sretoh poznanika S.S. Vrstan pravnik. Intelektualac, politički negde između DS-a i DSS-a, lično poznaje i Koštunicu i Tadića (a znao je i Đinđića). S odobravanjem, kaže, prati moje tekstove i skupštinske nastupe. Kritičan je prema Vučiću… I tako, reč po reč, u jednom trenutku shvatim da je moj lucidni i obrazovani sagovornik 2012. pozdravio dolazak naprednjaka i glasao za Tomu na predsedničkim izborima. („Bez dileme. Ono je bilo naprosto neizdrživo“, kaže.)

I onda se ponovo setim „belih listića“, Vesne Pešić, Srbijanke Turajlić… Petra Lukovića, „e-novina“, „beskompromisnih“ proevropskih intelektualaca i javnih ličnosti bliskih LDP-u i Čedi Jovanoviću. Čitave plejade neoliberalnih ekonomista, zabrinutih što „reforme ne idu brže“. Pa kolege Dušana Pavlovića – koji nije bio nikakav beli listić, nego je, baš kao i moj sajamski poznanik, ponosno glasao za Nikolića. Isto kao i najveći broj intelektualaca bliskih DSS-u. Pa intelektualni krug oko Vučelićevog „Pečata“ i gotovo svi – sa ili bez navodnika – patriotski portali. Svi su oni, sa više ili manje entuzijazma, pozdravili „promenu iz 2012.“, a mnogi i aktivno i direktno radili da do nje dođe.

Šta hoću da kažem? Mimo svih vlastodržačkih marifetluka, i povrh sve medijske blokade, široke represije i duboke depresije (plus, interesa i kalkulacija brojnih međunarodnih faktora), ovo što nam se dogodilo i događa ipak je maslo domaće političke i intelektualne elite.

Srpsko biračko telo jeste većinski neobrazovano, medijski povodljivo i politički nepismeno, i kao takvo naprosto bogomdano za primitivnu, populističku i huškačku propagandu koju mu Vučićev režim svakodnevno obilato servira. Ali, čak i kod dobrog dela onih najobrazovanijih, odnosno kod onih dvadesetak procenata sa višom i visokom školom (od kojih, uzgred budi rečeno, mnogi i nisu fizički u Srbiji, nego razbacani po svim meridijanima zarađuju hleb svoj u znoju lica svojeg), dakle, čak i kod dobrog dela te, nazovi, elite još uvek nije u potpunosti sazrela svest o razmerama političkog i društvenog zla koje nas je snašlo.

Kod jednih je razlog tome sigurno rezignacija i neverica da se, u doglednoj budućnosti, u Srbiji i u njihovim životima išta ozbiljno može promeniti. A kod drugih, ne računajući možda neki sitan interes, u pitanju su iracionalna bandoglavost i gotovo infantilno odbijanje da se pogleda činjenicama u oči – i prizna greška. Među ovom poslednjom grupacijom ima najviše („principijelnih“) dežurnih pljuvača opozicije, zagovornika teorije „svi su isti“ i držača uzvišene ekvidistance između Vučića i njegovih „nesposobnih“ oponenata. Bez obzira što ih nema mnogo, i iako su u međuvremenu većinski uglavnom prestali da glasaju za SNS, ova grupacija je i dalje strateški važna za održanje Vučićeve vlasti ništa manje (a možda čak i više) od Pinka, Studija B, „Informera“ i čopora režimskih vojno-političko-policijskih analitičara.

Sve dok postoje ove „politički nesvrstane“ oaze, nema ništa od one neophodne opšte građanske mobilizacije, bez koje se režimi poput ovoga naprosto ne mogu rušiti (a pitanje je da li mogu i sa njom). Stoga je za pretpostaviti da će Vučić u narednom periodu više zaigrati upravo na njih, tim pre što su se ona standardna grla iz prve SNS postave već poprilično istrošila i pohabala po studijima i TV specijalkama Pinka i Hepija.

KATON I ALAN FORD: Nešto se ipak menja – mada, pošteno govoreći, više zbog zakona prirodne političke evolucije nego pod dejstvom pritiska (konačno?) udružene opozicije. Pomalo u šali (a kao što znamo, u svakoj šali ima i malo šale), neki moji pro-SNS poznanici sve češće kažu: „Ma, popusti, bre. Vidiš kakva je situacija. Vladaće ovi još barem deset godina. Prilagodi se malo.“

Ovo navodim ne zato da bih pokazao kakav sam ja „Katon nepotkupljivi“ (ili makar „Danton“), već da bih ilustrovao više nego indikativnu promenu aktuelnog prorežimskog diskursa.

Obratite pažnju. Dok je, s početka, obećanje bilo da će naprednjaci popraviti sve ono što ne valja i što su „zli žuti“ zabrljali – od privrede do Kosova i borbe protiv korupcije – ta priča je nakon par godina gotovo neprimetno evoluirala u: „Pa, dobro, možda ovo baš nije sjajno, ali je ipak neuporedivo bolje u odnosu na ono pre (kada su zli žuti itd.).“ Da bi, na kraju balade, tj. sada, mene – a zapravo sami sebe – ubeđivali kako će „ovo“ trajati godinama, te da se, stoga, bilo zaista bolje ili ne bilo, treba mudro prikloniti i prepustiti toku. Pa dok traje, traje.

Na stranu pomalo „alanfordovski“ šmek ovog rezonovanja („bolje živeti sto godina kao milioner, nego jedan dan kao siromah“). Tom logikom se, uostalom, rukovode mnogi „napredni“ pravednici, pa i oni koji nikada nisu čuli za Grupu TNT i maksime njenih simpatičnih junaka. Nego, poenta je da mislim da opet greše. Odnosno da, uprkos svemu što sugeriše suprotan zaključak, ipak nisu u pravu (ni) po pitanju dugovečnosti naprednjačkog projekta. Isto kao što su grešili i kada su me, onomad, ubeđivali kako SNS i Vučić „rade pravu stvar“.