Što veštim manevrima, što silom političkih prilika koje u Srbiji uvek podrazumevaju da je važnije o kome je reč nego šta je taj uradio, vrh Socijalističke partije i njen lider uspevali su da odole brojnim prozivkama za zloupotrebe i afere. Da li će uspeti i ovaj put
Ima tome jedva dva meseca kada je Ivica Dačić, danas tehnički premijer odlazeće vlade, govorio o vanrednim parlamentarnim izborima ovako: „Da li mislite da će neko u izborima da ide da se propagira, a da ću ja da idem da se rukujem s Tačijem? Mislite da sam ja budala i da ću da radim nepopularne poteze u izborima, i je l’ mislite da je Aleksandar Vučić lud da će ekonomske reforme koje su veoma teške i bolne da radi usred izborne kampanje? Pa nismo mi baš toliko politički naivni. Izbori nisu tema. Tema su rezultati rada ove vlade.“ (TV Pink, 22. decembar 2013)
Izgleda da je samo Dačić bio politički naivan, jer je Aleksandar Vučić obznanio svoju odluku o vanrednim parlamentarnim izborima mesec dana posle. Dačić nije mogao da obustavi Ketrin Ešton u izborno vreme kao što je Aleksandar Vučić obustavio ekonomske reforme u kampanji vraćanjem u fioku zakona o radu i drugih. Morao je Dačić u Brisel već 12. februara na novu rundu pregovora i rukovanja s Tačijem, „usred predizborne kampanje“. Tako da je, po ko zna koji put otkako je premijer, Dačić sam sebi uskočio u usta. Ipak, ako je za utehu, bio je s njim u delegaciji i tehnički PPV Vučić. Baš da ne bude sve do kraja onako kako je Dačić bio uveren da ne može biti, da se „neko u izborima propagira“ a da on bude „budala koja radi nepopularne poteze“.
I tako je Vučić opet bio „fer“ prema Dačiću, istina, tek pošto mu je još jednom nalupao političke šamare, kada je Dačić posle višemesečnog negiranja vanrednih parlamentarnih izbora morao da kaže ovako: „Poštujući stav našeg koalicionog partnera SNS, mi naravno bez ikakvog dvoumljenja smatramo da je to u ovom trenutku najbolje moguće rešenje za dobijanje jednog novog političkog legitimiteta. Legitimiteta koji će Srbiju voditi napred, koji će smiriti političke tenzije koje postoje u društvu. Naravno da nikada nisam ni pomišljao niti je bilo čiji plan bio da opstruišem parlamentarne izbore koji bi se održali u isto vreme kada i gradski.“
Priča se da su na tom nekakvom tajnom sastanku pre Izborne skupštine SNS-a na kojoj je Aleksandar Vučić najavio da će biti „volje naroda“, Nikolić i Vučić umirili Dačića da će se praviti ista koalicija posle izbora. A pre neki dan je na pitanje vidi li sebe u novoj vladi diplomatski odgovorio da će „posle izbora biti baš ono za šta ga građani svojim glasovima kandiduju“ („Blic“, 17. februar). Trenutno je pitanje od milion dolara: vidi li njega Vučić u novoj vladi?
KOČNIČARI REFORMI: Odgovor na to pitanje može se tražiti u ukupnom rešavanju Vučićeve jednačine o tome hoće li zaista u reforme. U novo stezanje kaiša i smanjenje stečenih radničkih prava obično se ne ide sa socijalistima u opziciji. Jer, socijalisti bi i dalje mogli imati veliki uticaj na gubitnike tranzicije, a to je ono što Vučiću nikako ne odgovara.
Tehnički PPV i šef naprednjaka najavio je posle izbora donošenje 21 zakona. I to u vrlo kratkom roku, od 15. aprila do 30. juna. To su zakoni o radu, stečaju, državnim službenicima… kako ih je definisao vicepremijer – zakoni za ekonomski razvoj, tj. ekonomske reforme. Uglavnom, ono što je počeo Saša Radulović, pa PPV obustavio zbog izbora. S druge strane, odlazeći premijer je već počeo da preti u predizbornoj kampanji. Rekao je da će kočiti reforme koje vode smanjivanju broja radnih mesta, smanjivanju plata i penzija. „Ako će reforme ići u cilju uništavanja i ovog broja radnika koji postoji u Srbiji, a danas ih je 800.000 manje nego 2000. godine, ako će ići ka uvođenju manjih prava za radnike nego što postoje u Evropi, ako će ići ka smanjivanju plata, penzija, ka uspostavljanju liberalnog kapitalizma i biti u interesu tajkuna a ne radnika, mi ćemo biti kočničari.“ I sa Dačićem i bez njega, Aleksandar Vučić će biti u problemu, jer je statistika neumoljiva: u Republici Srbiji je krajem novembra bilo 883 hiljade građana nezaposleno, što je 17,4 hiljade više nego u istom mesecu prošle godine ili 2,1 odsto više. Zato mu Dačić već s pozicije bivšeg pomalo zlurado poručuje: „Nije mu lako, tek treba da vidi da je mnogo lakše doći na vlast nego sačuvati je.“ A i Čeda Jovanović je u „Stavu Srbije“ rekao da će za šest meseci oni koji su glasali za Vučića tražiti rezultate.
VELIKA OČEKIVANJA: Početak kampanje SPS-a
Po jednom od scenarija za političku stabilnost koja bi omogućila 1. – ekonomske reforme, 2. – primenu Briselskog sporazuma na Kosovu, 3. – ozbiljniji napredak u pristupnim pregovorima Srbije sa EU i 4. – promenu Ustava koja je na stolu još od Tadićeve vlade, jeste već pomenuta vlada tzv. nacionalnog jedinstva. Pitanje je međutim kako bi Aleksandar Vučić u slučaju takve vlade branio priču o izborima za „brže i više“ jer bi svi očekivali da SNS ogromnim, nezapamćenim rezultatom preuzme odgovornost, kad ono, u Nemanjinoj bi ih bilo ko kusih pasa. I Rasim Ljajić i Velja Ilić, Dačić & penzioneri, pa bi Vučić trebalo i da probirka malo između Tadića, Čanka, Pastora, Čede Jovanovića, naravno kad se 17. ujutro vidi ko je kakav rezultat postigao. U stvari, bila bi to nešto „stabilnija“ skupštinska većina od one koju su Dačić i Vučić imali posle rekonstruisane vlade. Ne treba zaboraviti da im je jednom Vuk Jeremić kao nezavisni poslanik obezbedio kvorum, a neki dan kad su izglasavali oduzimanje imuniteta SNS-ovom poslaniku Draganu Tomiću, LDP, poslanici Dušana Petrovića i Borisa Tadića su im obezbedili kvorum.
BRISELSKI ČOVEK: Još jedan argument koji ide u prilog tezi da će Vučić ipak morati da pozove Dačića u vladu je Briselski sporazum. Ne samo zato što je Briselski sporazum potpisao Ivica Dačić kao premijer. Toj novoj, da kažemo Vučićevoj vladi, ako Srbija bude glasala po trenutnim rejtinzima, biće potreban neko ko bi bio zadužen za albansko-srpske odnose i ko bi to hteo da radi. A ko bi to radio bolje od Ivice Dačića? U takvim poslovima je kontinuitet veoma važan, tvrde poznavaoci briselskih prilika, pritom, posle svih napora koje je Ivica Dačić u pregovorima o Kosovu napravio, njegov neulazak u novu vladu mogao bi biti pogrešno protumačen. S druge strane, pitanje je i da li bi to Dačić opet prihvatio, kad mu već to ne bi bilo, kao premijeru, u opisu radnog mesta. Možda bi u nekoj novoj podeli karata, u nekakvoj „vladi nacionalnog jedinstva“ pod kojom bi se radilo na promeni Ustava Srbije, Dačić rekao: „Ljudi, mene je Briselski sporazum koštao 5 odsto glasova, ne mogu ja više time da se bavim, eto nek uzme Čeda to, ili Tadić…“
U ovom trenutku, Briselski sporazum je na ledu. Dušan Janjić kaže da je na Kosovu sve stalo što se srpske strane tiče, nema primene dogovora: „Ideja Nemačke da se do aprila ili maja završe pregovori i potpiše taj drugi okvir sporazuma je sad pod znakom pitanja, zbog Srbije – u martu, aprilu, maju, a onda i Albanci idu na izbore.“ To znači da nekog napretka neće biti ni u pregovorima sa Evropskom unijom, i što reče Janjić, 2014. godina je već „potrošena“. Otvaranje prvih poglavlja neće biti pre marta 2015, uveren je Janjić, a ni tada bude li političke nestabilnosti.
ŠARIĆEVI LJUDI: Međutim, ima i onih koji su ubeđeni da će posle ovih izbora Dačić posle dužeg vremena participiranja u postpetooktobarskoj vlasti (samo u Đinđićevoj vladi nije učestvovao) moći da se pozabavi „lošim momcima“ u SPS-u makar i on sam bio jedan od njih, pa i opozicionim delovanjem ako hoće, ali da u novoj vladi sedeti neće.
Poznavaoci prilika u SNS-u, bliski Vučiću, tvrde da bi Dačića iz vlade mogle izbaciti afere. I da je to ono preko čega šef naprednjaka više ne može da prelazi. Ali i da je sa Dačićem uvek – sve moguće. Što veštim manevrima, što silom političkih prilika koje u Srbiji uvek podrazumevaju da je važnije o kome je reč nego šta je taj uradio, vrh Socijalističke partije i njen lider uspevali su da odole brojnim prozivkama za zloupotrebe i afere koje su se navodno zadržavale pred samim vratima ministra policije, odnosno Dačića lično. Čuvena afera „Kofer“ nestala je u meandrima istorijskog dogovora Tadić–Dačić i čuvenog istorijskog pomirenja. U vladi sa Vučićem, Dačića su otvarali po pitanju nejasnih i nikad nerazjašnjenih veza sa Rodoljubom Radulovićem–Mišom Bananom, saradnikom odbeglog narko-barona Darka Šarića. Istina, Dačić je priznao da je bio na nekakvom ručku sa Bananom ali da nije znao da je čovek sumnjive biografije i optužio službe bezbednosti koje mu nisu signalizirale da je u pitanju problematičan čovek. Da li će saslušanje nekadašnjeg šefa Dačićevog kabineta Branka Lazarevića zbog navodne veze sa ljudima iz Šarićevog klana postati prvorazredni predizborni skandal, ostaje da se vidi.
Uprkos neuverljivim političkim pričama da nema zaštićenih i da će svi morati da objasne zašto su održavali veze sa ljudima iz kriminalnog miljea, nikada ništa nije urađeno konkretno. Mnogi su i tada tvrdili da je upravo zbog toga Dačić i insistirao na mestu ministra policije. I u Tadićevoj i u Vučićevoj vladi. Vučić je, pre godinu dana, gostujući u Dnevniku Radio-televizije Srbije, upitan da li veruje premijeru Srbije nakon Dačićevog dovođenja u vezu s pripadnikom Šarićevog narko-klana Rodoljubom Radulovićem, odgovorio da to nije pitanje ličnih odnosa: „Imali smo šest meseci dobrih rezultata. To nije pitanje naših ličnih odnosa. Cenim ga, ali nikada nismo iskazivali ni ljubav, ni simpatije, niti istorijska pomirenja kao neki drugi, niti je to naš posao. Naš posao je da ostvarimo ciljeve zbog kojih smo uspostavili ovakvu vladu i vlada je postigla mnogo bolje rezultate nego prethodna vlada za četiri godine“, rekao je Vučić. Ako je Ivica Dačić otkako je pristao da pravi vladu s naprednjacima i imao nekakav politički suverenitet iako su mu iz dana u dan akcije samo padale, onda se ova izjava Aleksandra Vučića o Dačiću po otvaranju afere „Banana“ može čitati kao trenutak kada Vučić preuzima apsolutnu vlast nad Dačićem.
RUSKI GARANT: Od tog trenutka, više nije bilo dileme, stvarni premijer postao je Vučić, koji je nastavio vrlo vešto svoju oprobanu taktiku s Dačićem: prvo politički šamar (otvaranje neke nove afere ili ograđivanje od Dačićevih često neprimerenih izjava poput one u Dragincu) a potom nekoliko prigodnih rečenica o zajedničkim naporima da se postignu rezultati u vezi sa ciljevima vlade i tako to, i tako sve. Na pitanje da li bi s premijerom Srbije pravio vladu da je svojevremeno imao informaciju o Dačićevim susretima s Radulovićem, Vučić je tada ponovio da nije u stanju to da komentariše: „‘Šta bi bilo kad bi bilo’ nisam u stanju da komentarišem. Već sam priznao danas na konferenciji da sam bio zatečen pitanjem i tih nekoliko sati od konferencije do ovog intervjua mi je bilo malo da nađem bolji odgovor na to“, kazao je tada potpredsednik Vlade (RTS, 4. februar 2013) Ako sa Dačićem ponovo bude pravio vladu, sa širokim ucenjivačkim zamahom iz 2012, Vučić više neće moći da se pravda zatečenošću pitanjem zašto poziva u vladu čoveka koga prate sve ove afere. I to jeste jedan od glavnih argumenata protiv novog Vučićevog saveza sa Dačićem posle izbora.
Odlazeći premijer Srbije, takođe, nikad nije do kraja javnosti rastumačio kako to da je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Ivica Tončev, čovek čija je biografija opisivana u najmanju ruku kao kontroverzna.
Tu je i zahtev Zorane Mihajlović, ministarke energetike, da se počne sa istragama u Elektroprivredi i Srbijagasu zbog činjenice da je situacija u tim preduzećima loša i da mora da se utvrdi šta se tamo događalo prethodnih godina. Vučić je takođe poručio Bajatoviću da neće više moći po starom, da je nezadovoljan radom Srbijagasa i njegovom velikom platom, na šta mu je ovaj odgovorio „da svak ima pravo na svoje mišljenje“. Kad je o Srbijagasu i izborima reč, ovde bi trebalo spomenuti i sad već čuveni intervju Aleksandra Vučića za „Globus“ u kojem smo mogli pročitati Vučićevo priznanje da je razgovarao sa Rusima o mogućnosti vanrednih izbora.
Upitan da li je tačno da su oni tražili ili da se odlože izbori ili da im se obeća da će SPS biti i u budućoj vladi a Dušan Bajatović ostane na čelu Srbijagasa, Vučić nije želeo da potvrdi ali ni da demantuje. „Mi smo ti koji suvereno odlučujemo o svojim potrebama, o svojoj budućnosti, o tome kuda i kojim putem želimo ići, poštujući, razume se, tako veliku zemlju i tako veliku silu kao što je Rusija“, rekao je Vučić. A Bajatović je, valjda podstaknut Vučićevim intervjuom u „Globusu“ odmah iskoristio gužvu da na početku SPS-ove kampanje u novosadskom „Spensu“ izjavi kako je „ruski čovek koji vodi Južni tok“. Ljubitelji trilera i teorija zavere, već pričaju kako je Darko Hudelist, „najbliži Hrvat Aleksandru Vučiću“, u dogovoru s PPV-om postavio to pitanje tek spinovanja radi, kako bi posle izbora Vučić pokazao da neće pokleknuti pod pritiscima velikih sila, posebno ne Rusije. Pa će smeniti Bajtovića, otvoriti Srbijagas i osloboditi se Dačića – jednom zasvagda?
VAŠINGTONSKA VEZA: Možda tako i bude, kaže jedan stari socijalista, međutim Dačić ovih dana šalje poruke na tri strane sveta: u Vašington, Brisel i Moskvu. U Vašingtonu je bio da podseti svoje američke prijatelje na svoju policijsko-bezbednosnu ulogu u zajedničkoj borbi protiv narko-mafije. Brisel i baronesu Ešton podsetio je nedavno na svoj nemerljiv doprinos u pregovorima s Tačijem. Pri tom, socijalisti su se pojavili kao garant zaštite ruskog interesa ne samo u Srbiji nego na celom Balkanu. To rade preko Dušana Bajatovića koji je direktor Južnog toka i Srbijagasa i koji je nesumnjivo važan ruski čovek u Srbiji.
Dalje, od afera, otvorena je i priča o Galenici. Uhapšpen je bivši generalni direktor Nenad Ognjanović, a krivična prijava podignuta je i protiv direktora SPS-a Dejana Backovića, jer je ova fabrika lekova navodno oštećena za 100 miliona evra.
Slično je sa pričom o privatizaciji Veterinarskog zavoda Zemun zbog koga je hapšen i predsednik FK Partizan Dragan Ðurić, vlasnik Zekstre. Ðurić se tereti da je u postupku privatizacije za konzorcijum pravnih lica Zekstra d.o.o i Bankom d.o.o. pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od više od 207.000.000 dinara.
Zbog hapšenja Ðurića, i reakcije Branka Ružića da ne sumnja u nevinost svog „prijatelja“ oglasio se i Vučić i pozvao Ružića da ide iz vlade ukoliko tako misli (14. januar). Desetak dana kasnije Vučić je najavio vanredne izbore, pa se mnogima učinilo da je Ružić – Gavrilo Princip srpske vlade.
Sve su ovo afere koje se na ovaj ili onaj način vezuju za kadrove SPS-a. Poslednja je u nizu Univerzal banka čiji je predsednik IO Dragan Tomić priveden. Tomić je i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke i narodni poslanik, a osumnjičen je da je pojedinim firmama odobravao kredite I pored negativnog mišljenja kreditnog odbora i mimo propisane procedure, a banka je oštećena za više od pet miliona evra. Jedan od glavnih korisnika kredita bez pokrića bio je, kako je naveo Vučić – Goran Perčević, vlasnik Interkomerca, inače nekadašnji visoki funkcioner SPS-a iz vremena Miloševića i navodno Dačićev bliski prijatelj.
Kako sad stvari stoje, socijalisti neće imati nimalo lak posao, jer dosadašnja tzv. konstruktivna opozicija koja se nada partnerstvu s naprednjacima u predizbornom je ratu samo sa socijalistima. I to je sasvim logično, jer loš rezultat koalicije SPS-PUPS-JS otvara Tadiću, Petroviću, Čanku i Čedi Jovanoviću mogućnost za kvalitetnije pregovore s Vučićem. Dačić igra simultanku. Sam protiv svih.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!