Igor i pravica

Ni u Srbiji, ni bilo gde drugde, nije veliko čudo kada novinar dobije otkaz. Čudo je, međutim, kada mu se otkaz dogodi zbog toga što je radio svoj posao i objavio nešto u čiju se verodostojnost ne sumnja. Još je veće čudo kada se ta stvar desi u državi u kojoj je novinarsko samoorganizovanje na visokom nivou i u kojoj postoji ozbiljan sistem zaštite prava slobode govora. Pre nepuna dva meseca, otkaz je dobio novinar i urednik ljubljanskog „Dnevnika“ Igor Mekina.

U ovom trenutku, u čitavom regionu potpisuje se peticija kojom ga kolege podržavaju, a Mekina je tužio svoje bivše poslodavce. Ipak, kako god da se završi, čitava priča već sada je zaslužila da se nađe u antologiji bizarnih medijskih skandala.

BELEŠKE I RAZGOVORI: Sve je počelo u Vašingtonu 24. decembra 2007, kada je tadašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Mitja Drobnič razgovarao s Danijelom Fridom i još nekim saradnicima Kondolize Rajs. Tema je bilo osamostaljenje Kosova, s akcentom na korake koje bi Slovenija, kao predsedavajuća EU, trebalo da preduzme u tom smislu. Kako to već obično biva, beleške s ovog razgovora vrlo brzo su dospele i do medija – prema za sada poznatim podacima, na ovaj ili onaj način do njih su došli novinari bar tri redakcije. U ljubljanskom „Dnevniku“ kraći tekst o sadržaju beleški objavljen je 25. januara i potpisali su ga Mekina i njegova koleginica Meta Roglič. Iako bi i takav kakav je tekst izazvao burne reakcije, pravi problem nastaje zato što se beleške dan ranije, 24. januara, pojavljuju na sajtu srpskog ministarstva za Kosovo i Metohiju, kao i što je istog dana kada i u „Dnevniku“, tekst o vašingtonskim razgovorima osvanuo i u beogradskoj „Politici“. Ako se pritom ima u vidu da je dopisnica „Politike“ iz Ljubljane novinarka Svetlana Vasović-Mekina, supruga Igora Mekine, pristalice teorija zavere dobili su obilje „materijala“ – koji se pre svega bazirao na pretpostavci da je Mekina svojoj supruzi jednostavno dao dokumente, a ova to objavila i pride ih dala Vladi Srbije. Pozadina i uvodni deo slučaja, međutim, ostali su manje poznati.

Pre svega, indikativno je da je tekst u „Politici“ objavljen u kontekstu više drugih tekstova, objavljivanih jedan za drugim, o diplomatskim vezama Slovenije i SAD, a u kontekstu Kosova. Taj detalj govori u prilog činjenici da je Vasović-Mekina sistematski radila na diplomatskim pričama, čak i pre spornih beleški. Pored toga, kako je kasnije posvedočila, ona je 24. januara 2007. razgovarala s odgovornim urednikom „Dnevnika“ Miranom Lesjakom, koji je zamolio da u tekstu koji će biti objavljen u „Politici“ pomene i „Dnevnik“: „Tako sam na dan uoči publikovanja priče u ‘Dnevniku’ i ‘Politici’ dobila dodatnu potvrdu da je dokument čiju sam verodostojnost i sama proveravala, autentičan i prema sudu ‘Dnevnikovog’ odgovornog urednika, koji je ujedno bio veoma zadovoljan što će baš u vreme posete generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna Ljubljani isplivati na svetlo dana činjenice o slovenačkoj diplomatiji“, napisala je Vasović-Mekina u „Politici“.

Čim su tekstovi objavljeni, Ministarstvo spoljnih poslova Slovenije najavilo je istragu „povodom neovlašćenog objavljivanja internog dokumenta Ministarstva“. Istovremeno je Bojan Breziger, portparol ministra Dimitrija Rupela, izjavio kako u činjenici da je tekst objavila i „Politika“, vidi dokaz više da se tu „išlo na diskreditaciju Slovenije“. On je takođe ocenio kako je „svrha te politike uzburkavanje nacionalnih strasti u Srbiji pred drugi krug izbora i poništavanje napora za pomirenje na zapadnom Balkanu“. Sa svoje strane, premijer Janez Janša osvrnuo se na prošlost „Dnevnika“ i podsetio kako je reč o listu „koji je 1991. pozdravio dolazak jugoslovenskih tenkova“. Na tekstove se osvrnulo i „399 slovenačkih diplomata“ koji su potpisali pismo o tome da „izjave i ocene diplomata nisu namenjene javnosti“, već „služe kao osnova za usmerenja i političke odluke u Sloveniji“. U međuvremenu, o slučaju se izjasnio veći broj slovenačkih političara, a glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović obratila se slovenačkoj novinskoj agenciji STA i odbacila teze o instrumentalizaciji „Politike“ u razotkrivanju diplomatskih poteza Slovenije.

IMAŠ LEPU DECU: Paralelno s ovom komunikacijom na najvišem nivou, trajala je lična drama porodice Vasović-Mekina, a sve zbog toga što su, objavljujući „poverljive dokumente“ navodno „uprljali ugled Slovenije“. Interfon zgrade u kojoj žive razbijen je i to udarcem posred pločice s njihovim prezimenima, razbijeni su im prozori stana, a Svetlani Vasović-Mekina dva puta je s nepoznate adrese stigla poruka o tome da „ima lepu decu“. Konačno, pošto je protiv Igora Mekine pokrenut postupak za prekid radnog odnosa, na vratima porodičnog stana zalepljen je memorandum „Dnevnika“ u kojem se Mekina obaveštava o tome – svako ko je prošao pored stana, tako je mogao da vidi čime se zapravo bavi njihov komšija, koji su mu lični podaci i, uopšte, sve ono čemu nije mesto u hodniku zgrade.

U obrazloženju odluke o pokretanju postupka, odgovorni urednik „Dnevnika“ Miran Lesjak objasnio je da „redakcija ‘Dnevnika’ nema ništa sa reprintom članka u listu ‘Politika’, a isto tako ni sa objavljivanjem izveštaja na internet stranici Ministarstva za Kosovo i Metohiju“, kao i da je članak „nastao na osnovu dokumenta koji je iz svojih izvora pre izvesnog vremena dobila novinarka lista Meta Roglič“. Da bi sve konačno bilo „jasno“, Lesjak je javno izložio ono o čemu se do tada samo šuškalo: „Činjenica da je ‘Politika’ istog dana kada je izašao naš članak ovaj već preuzela, a uz to je novinarka ‘Politike’ Svetlana Vasović-Mekina u njemu još tvrdila da se upoznala sa sadržajem diplomatske pošte, koju je u stvari nabavio ‘Dnevnik’, pripisujem tome da je jedan od autora članka, urednik Igor Mekina, nebrižljivo rukovao dokumentima koji su mu povereni… S time je ‘Politici’ omogućio da neovlašćeno dođe do ‘Dnevnikovih’ informacija.“ Rezultat je bio očekivan: Igor Mekina ostao je bez posla, ne samo uredničkog već i novinarskog, a njegova porodica dobila je žig „izdajničke“.

U ovom slučaju, otvorila su se brojna pitanja koja se tiču prava novinara da objavljuju sve što je u „javnom interesu“ i da im je (prema etičkim kodeksima profesije) dozvoljeno da primenjuje sva zamisliva i nezamisliva sredstva ukoliko rade nepristrasno i u „javnom interesu“. Takođe, a u kontekstu priče o otkrivanju državnih i diplomatskih tajni, otvorilo se pitanje o tome ko je ovde zapravo odgovoran: da li novinar koji je radio svoj posao i došao do određenih dokumenata ili oni kojima je posao da te dokumente, ako je već reč o državnoj tajni, zadrže u svojim fiokama. Novinarima je odgovor na ovo pitanje jasan, ali političarima očigledno nije – umesto da na tapetu budu političari (istina, neki su već dobili otkaze, ali nisu i javno označeni kao krivci), desilo se da stradaju novinari.

Konačno, tu je i priča o „bračnoj razmeni“ dokumenata koji će se pojaviti u medijima. Istraga o tome ko je kome dao koji dokument, ko je koju priču istraživao i ko se prvi dočepao dokumenata zaista bi bila zanimljiva i te kako bi se ticala odredbi novinarskih etičkih kodeksa, ali je bitno da pre ozbiljnije istrage unutar redakcije, niko ne bi smeo da bude označen kao „krivac“. Još manje bi smelo da se dogodi da čitava porodica strada zato što je tamo neki urednik, zahvaljujući tamo nekom političkom pritisku, doživeo „katarzu“ i prelomio ko je za šta odgovoran. Pri svemu tome, ako se ima u vidu da živimo u vremenu u kom se informacije razmenjuju u roku od nekoliko sekundi, potpuno apsurdno deluje rasprava o tome da li je starija kokoška ili jaje, odnosno da li je neki dokument objavljen istovremeno ili koji sat ranije, na nekakvom sajtu ili u nekom drugom mediju.

Kako bilo, dok traje potpisivanje podrške Igoru Mekini, dok se očekuje sudski proces u vezi s tim, „utešno“ je jedino to što priča o vašingtonskim razgovorima pokazuje da domaći političari i domaća javnost nisu izuzeci po pitanju netolerantnosti prema medijima. Slovenački primer pokazuje da o ulozi medija, ulozi novinara, pravu novinara na privatnost, razlici između državne tajne i javnog interesa… čak i ozbiljne države imaju štošta da nauče.