I tebe sam sit Evropo

A mogli smo da uživamo u švedskom standardu, putujemo brzim prugama Srbije, da živimo u Europolisu na obalama Save, da imamo i drugo oko u glavi, pa Kosovo i Metohiju, otvorena dosijea državne bezbednosti, hleb od tri dinara za kilo, rastuću zaposlenost i sve jaču privredu, vozili bismo se u jednom od 200.000 ili 300.000 automobila godišnje proizvedenih u Zastavi, krckali bismo kamatu ili oplođavali početni kapital od 1000 evra besplatnih akcija, plovili kanalom do Egejskog mora… I, uzgred, bili bismo u Evropi već najmanje pet godina.

Na spisku predizbornih obećanja, ovde skraćenom iz tehničkih razloga, Srbija u Evropi se podrazumevala kao prirodni razvoj događaja, ne samo zato što će nam priznati da smo bili Evropa pre Evrope nego i zato što će nas tamo dočekati širom raširenih ruku čim srušimo režim Slobodana Miloševića i pokažemo kako je Srbija uvek, pa makar i u potaji, bila demokratska država. A onda će sve biti kao u bajci.

Poslednje veliko otrežnjenje stiglo je dan pošto je Haškom tribunalu izručen poslednji optuženik za ratne zločine Goran Hadžić.

E, a sada – dobrosusedski odnosi sa Kosovom, poručila je Evropska unija.

STATISTIKA: Pre manje od mesec dana, sredinom septembra, direktor agencije Ipsos stratedžik marketing Srđan Bogosavljević izjavio je da bi, ako bi sutra bio održan referendum, više od polovine građana glasalo za ulazak Srbije u EU. To jest 53 odsto bi bilo „za“, a za „ne“ 24 pa bi – po onom zakonu da se statistički sve može dokazati – oko 70 odsto građana Srbije pristalo da uđe u EU. Srđan Bogosavljević je pošteno priznao da je „ono što ne valja trend koji nije dobar i kvari se“. Ipak, to je valjda normalno, ako se ozbiljno shvati objašnjenje da su građani u vreme „evroromantizma“ Evropu gledali kao sapunsku operu na televiziji, uopšte ne znajući šta je to.

To znači da skepticizam raste srazmerno širini i dubini znanja, jer podrška evrointegracijama je u protekle četiri godine upadljivo opadala i sada je, ako je verovati potpredsedniku vlade zaduženom za evrointegracije Božidaru Đeliću, ispod 50 odsto, a očekuje se – dalji pad, potvrđen istraživanjima početkom septembra, kada je evroentuzijazam građana skliznuo na 46, da bi se do početka oktobra srozao na 37 odsto. „Približavamo se tački kada ćemo imati isti broj građana koji podržavaju ulazak u EU i onih koji se tome protive. Posebno upada u oči da je sada više od dve trećine pobornika naprednjaka, radikala i DSS-a protiv članstva“, izjavio je Božidar Đelić, koji je ambasadorima evropskih zemalja „ukazao i na značajno opadanje podrške građana za ulazak Srbije u EU, obrazlažući to kao posledicu poslednjih dešavanja na Kosovu“. Nediplomatskim jezikom rečeno: kao posledicu ponašanja EU na Kosovu.

Nije neobično ako predsednik opozicione Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica smatra da državni organi treba da zatraže od Euleksa da napusti Kosovo i da se ponovo uspostavi misija UN-a, kao i da odbaci „sva ucenjivanja EU kojima je Srbija izložena zarad dobijanja kandidature, i da odlučno zahteva od EU i međunarodne zajednice puno poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije, u skladu sa osnovnim načelima međunarodnog prava i Rezolucijom 1244“, ali otkud nagli evroskepticizam u „evropskoj Srbiji“?

NOVI EVROSKEPTICI: Virus evroskepticizma se naglo zapatio među političarima vladajuće koalicije u čemu je, po običaju, najdirektniji bio Nenad Čanak. Prošle nedelje on se pita „zbog čega EU, kojoj je toliko stalo do mira na Kosovu, nije ucenila vladu u Prištini evropskim integracijama, ako ne napravi carinsku uniju sa Srbijom“. Na pitanje novinara „Večernjih novosti“ da li je to njegov evroskepticizam, Čanak odgovara: „U EU ili nema dovoljno vizionarstva ili nema dovoljno spremnosti da se reši problem na Kosovu. Sede u Briselu kao strogi profesori i ocenjuju da li smo dovoljno učinili u skladu sa njenim udžbenikom. Moram priznati da to kod mene razvija jednu dozu evroskepticizma. Taj skepticizam je još mali, ali postoji.“

Na pretnju Mađarske da će blokirati evrointegraciju Srbije zbog Zakona o restituciji, Čanak odgovara: „Ako biramo između EU i rehabilitacije onih koji su naše sugrađane streljali i bacali pod led, onda ćemo se ozbiljno zamisliti. Razmislićemo kakva je to EU i želimo li u nju uopšte da uđemo… Apsurdno je da nas EU kojoj je jedan od ugaonih kamena antifašizam, ucenjuje sa fašistima.“

U međuvremenu je i potpredsednik vlade zadužen za Evropu, po sopstvenom priznanju, skinuo ružičaste naočare. Ipak, misli da nema prava da bude evroskeptik, bar dok ne objavi memoare. Konstatuje da „imamo ponovo podelu na dve Srbije po tom pitanju… To nije dobro ni za Srbiju, ni za region, ni za Evropu.“

UVREDA INTELIGENCIJE: „U poslednje vreme se vređa naša inteligencija, kada nam se objašnjava da će kosovski carinici i policija na prelazima biti samo pasivni posmatrači. Pa, ako je tako, zašto se onda uopšte razmeštaju? Nije u evropskom duhu da se dijalog oko tako bitne stvari izbegava…“ Pa sledi ono na šta smo navikli, da se Evropi objašnjava šta je „evropski duh“, šta su kopenhaški kriterijumi za proglašenje statusa kandidata, da će Evropa odlukom da nam ne dodeli status kandidata „pokazati da je evropski put izgubio dobar deo sopstvenog integriteta“.

Datum početka pregovora već više niko ne očekuje, a optimističke prognoze kažu da bi se na pragu EU Srbija mogla naći najranije 2020. godine. To je već mnogo jači razlog za evroskepticizam ovdašnjih političara, jer – gde će oni biti za deset godina?

Eskalaciju sukoba na severu Kosova planirali su oni koje je vodila pogrešna pretpostavka „da će Srbija šta god da se dešava na Kosovu i Metohiji prihvatiti zbog toga što želi da dostigne status kandidata i da otvori datum za pregovore“, izjavio je Boris Tadić pred polazak u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN-a. „To prosto nije tako.“ Srbija je na dobrom putu ka EU, ocenio je početkom septembra, politika koja vodi u Evropsku uniju nema alternativu i, nada se, EU će prepoznati napore koje Srbija čini u procesu reformi, njenu ulogu garanta stabilnosti i saradnje u regionu… „Ali, ne možemo da prihvatimo nove uslove koji bi nam bili postavljeni“, niti će se Srbija „zarad dobijanja statusa kandidata odreći traženja pravednog rešenja za Kosovo i Metohiju“.

Diplomatski odgovor uručio je, odmah i na licu mesta, tj. na srpsko-evropskom forumu u Beogradu, predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej. Budućnost Srbije je u EU koja nije zaboravila Srbiju i Zapadni Balkan, rekao je on, pohvalio izvanredan napredak koji je Srbija u evropskim integracijama postigla u poslednje tri godine i pozvao srpsko rukovodstvo da ostane privrženo evropskim ciljevima. I, još, da on lično prati stanje odnosa Beograda i Prištine, jer će to biti „jedan od ključnih faktora kada se bude odlučivalo o kandidaturi Srbije za članstvo u EU“.

PREPORUKA VISI: Na karakteristično miran način, i premijer Mirko Cvetković oslonio je svoj veliki optimizam na nadu: Srbija ne može da utiče na to da li će članice Evropske unije postavljati dodatne uslove da bi prihvatile njenu kandidaturu, ali se nada da se to neće desiti. „Veliki sam optimista kad je reč o sticanju kandidature, ali ako bude novog uslovljavanja, nećemo odstupiti od državne politike i postoje takozvane crvene linije preko kojih nećemo preći“.

U međuvremenu smo, početkom ove nedelje, saznali da je godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji povoljan – ali da mišljenje o kandidaturi još nije formulisano.

Opet pohvale: „Komisija je konstatovala da je Srbija tokom prošle godine ostvarila značajan, pa čak i izuzetan napredak u naporima da dosegne evropske standarde“, citira Tanjug evropskog diplomatu koji je želeo da ostane anoniman. Dobre su, navodno, i ocene za političke i društvene reforme, posebno za napore u suzbijanju organizovanog kriminala i unapređenju regionalne saradnje.

Ali, međutim, Evropska komisija će uz inače redovni izveštaj, čije objavljivanje sprema za 12. oktobar, prvi put formulisati i mišljenje o tome da li je Srbija spremna za status kandidata i eventualni početak pregovora o članstvu. Za sada to mišljenje ili nije formulisano ili je dobro zaštićeno od javnosti – jer je u direktnoj vezi sa situacijom na severu Kosova i Metohije. To teško da bi mogla biti dobra vest. Tanjugov neimenovani diplomatski izvor objašnjava da je povoljno mišljenje o srpskoj kandidaturi ili čak i o mogućnosti da sledeće godine dobije datum početka pregovora izgledalo nesporno do pred kraj prošlog meseca, ali da su posle incidenata na prelazima Jarinje i Brnjak pojedine zemlje – najpre Nemačka i Francuska – počele da izražavaju rezerve u vezi sa dodeljivanjem statusa kandidata. Šanse Srbije dodatno su umanjene pošto je delegacija Beograda početkom oktobra uslovila nastavak dijaloga sa Prištinom razgovorima o administrativnim prelazima.

Bolje je verovati da su ovi anonimni izvori pouzdani nego da će ponor nerazumevanja između Evrope i Srbije još koliko ove nedelje biti zatrpan uzajamnom ljubavlju. Dolazi nam, naime, posrednik u pregovorima Beograd–Priština, britanski diplomata Robert Kuper. Njegov cilj je da prisili Srbiju na nastavak planiranih pregovora o telekomunikacijama itd. – a ne da se razgovara o problemu Jarinja i Brnjaka ili „statusnoj neutralnosti“ Euleksa i Kfora, bodljikavoj žici, upotrebi bojeve municije, nadležnostima i sličnim, očigledno odavno rešenim pitanjima. Sve zavisi od rezultata te Kuperove turneje zvuči kao nedvosmislena pretnja iz Brisela, a ne kao razlog za evroentuzijazam i novopečenih evroskeptika.

Miroslav Prokopijević: Zafarbani u ćošak

Eventualni razlozi za evroskepticizam dolaze kao posledica nekoliko stvari, kaže za „Vreme“ Miroslav Prokopijević sa Instituta za evropske studije. Prva je, pretpostavljam, što Evropska unija postavlja zahteve u vezi sa Kosovom, zahteve koji ovdašnji politički establišment i većina birača neće da prihvate. To će biti verovatno najveći sistemski problem u približavanju Uniji.

Druga stvar je to što se, uprkos svemu, reforme kod nas odvijaju nekako sporo, a sa druge, evropske strane, postoji zamor od proširenja, što zajedno čini ambijent za jedan negativan, ambivalentan odnos koji birači osećaju i koji verovatno smanjuje broj ljudi koji su za EU.

Treće je sve ovo što se događa oko evra. Ljudi to čuju i na neki način verovatno raste broj onih koji se pitaju ima li smisla tamo uopšte ići, kad tamo problemi neprestano rastu. Ljudi vide da je to daleko od onog što je bilo do skora, kada je Unija u osnovi bila jedan pristojan klub. Sada su problemi tako veliki da u razvijenijem delu sveta praktično nema zemlje ili grupe zemalja koja ih je izbegla.

Sve to ima uticaja, a svakog dana stižu nove vesti o problemima Grčke, Portugala, Irske, i mogućih problema Italije, Španije…

Sa vrha vlasti dolaze takođe ambivalentne poruke, kaže se da uopšte nije upitan put u EU, ali se onda kaže „nećemo preći neke crvene linije„?

Jasno je da su i vlast i opozicija u Srbiji sebe dovele u mrtvi ugao. Ako kažu da idu ka Evropskoj uniji, ali se neće preći crvena linija, pre svega oko Kosova, onda je jasno da se ne može poštovati i jedno i drugo. A ako je težina Kosova u domaćem biračkom telu veća, kao što izgleda da jeste, onda je vrlo jasno šta sledi. Ponavljam, sve veće stranke su sebe dovele u taj mrtvi ugao.

Kada kažete da je jasno šta sledi, mislite da sledi odustajanje od evrokoncepta, ili nešto drugo?

Deklarativno će se pričati kao da je to cilj, a, s druge strane, bar dok se ne regulišu stvari na Kosovu i zaokruži ovo što je započelo, teško da će se tu nešto značajnije odigravati.

Mađarska vlada je izjavila da će „razmotriti kandidaturu Srbije zbog Zakona o restituciji„. Da li postoje i iz Evrope signali koji su prilično nejasni?

Najkrivlji smo sami jer smo napravili jedan loš zakon, i to je sada još jedan problem više da pojedine zemlje bar, ako ne i cela EU, postavljaju određene uslove. Svojim ponašanjem pravimo sebi najveći problem.

Đorđe Vukadinović: Pečene ševe i carstvo drugarstva

Pad podrške ulasku u Evropsku uniju čini mi se logičnim i očekivanim, to govorim krajnje nepristrasno i nezavisno od toga da li se neko raduje ili žali zbog toga“, kaže za „Vreme“ urednik časopisa „Nova srpska politička misao“ Đorđe Vukadinović. „Mislim da je bilo pitanje dana kada će se srozati taj neobično visok procenat podrške kakav postoji već više od deset godina, odnosno kada će pasti ispod 50 odsto. Više me iznenađuje sporost tog pada. Od istraživanja do istraživanja ima malih razlika ali, generalno, trend pada je već neku godinu nesumnjiv. Podrška se kretala od preko 75 odsto, pa je pala na oko dve trećine, pa na 55 odsto, pa je sada ispod polovine. Domaći evrofili krajnje pogrešno i providno objašnjavaju analogijom sa drugim zemljama-kandidatima, od Hrvatske pa do bivših istočnoevropskih zemalja: kada se primakne trenutak prijema, onda opada podrška. Srbija, međutim, nije ni blizu ulasku u EU.

Jedan od stvarnih razloga je to što je ponašanje briselske i administracije nekih najmoćnijih članica EU prema Srbiji dugo bilo vrlo bahato i ucenjivačko. Pritom je delovao još jedan, veoma značajan faktor: tu dugotrajnu aroganciju su naša politička elita i mediji dugo zataškavali, možda u želji da se građanstvo ne razočara u EU, pa su se i sami pravili da aroganciju i ucene ne primećuju sve dok nisu prelile čašu. Kosovo je tu značajan faktor, ali ne mislim da je jedini, pa čak ni najvažniji. Pošto se eskalacija bahatosti više ne može prikrivati, evroskepticizmu u građanstvu priključio se i skepticizam političke elite i vladajuće koalicije.

Drugi, možda i važniji razlog je činjenica da EU u očima prosečnog građanina Srbije sve manje liči na obećani raj s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih godina, sve manje liči na sliku kakvu smo delimično gledali, a delimično nas u nju mediji ubeđivali, mesto gde padaju pečene ševe i „carstvo gde caruje drugarstvo“. Promena se dogodila u poslednje vreme, kada je počela ekonomska kriza i, naročito, od kada su članice postale Bugarska i Rumunija, zemlje koje se u srpskoj javnosti tradicionalno, s razlogom ili bez razloga, doživljavaju kao društva koja su na civilizacijskom i kulturnom nivou iza nas.

Treći razlog je to što je vladajuća elita najmanje jednu deceniju intenzivno igrala i zloupotrebljavala tu evro-kartu, pa se ona malo izlizala i potrošila od silne upotrebe. Bar jedni predsednički i parlamentarni izbori su dobijeni na konto te evro-priče.

Što se tiče mogućnosti skretanja sa evropskog puta, imamo jedan mali paradoks: u trenutku kada se zbiva ovo, najblaže rečeno hlađenje evroentuzijazma, imamo partijsku scenu na kojoj su, osim jednog i po izuzetka – SRS i, delom, DSS – sve stranke evroreformske i evroentuzijastične. Paradoksalno, dok je ranija politička scena bila podeljena pola-pola, sada su zvanično i nominalno svi evroreformski orijentisani – dok javnost i građanstvo postaju sve skeptičniji. Neko tu ide u pogrešnom smeru, narod ili stranke. Kada je reč o vladajućoj eliti, neki smatraju da je novi skepticizam predizborni marketing; ima i toga, ali čini mi se da su iskreno razočarani, čak i ogorčeni zbog ponašanja svojih „saveznika“ i „prijatelja“ u Evropi.

Ja sam jedan od malobrojnih koji misli da je Evropskoj uniji stalo do toga da nas uvuče ili makar drži na evropskom kursu, više nego što se to javno govori u Beogradu i u Briselu. Ako budu suočeni sa realnom opasnošću da Srbija promeni kurs, onda će pokušati sa nekom šargarepicom u vidu datuma početka pregovora ili nekog sitnog ustupka na Kosovu.

Boris Tadić:Cena koštanja

PRIJAVA ZA ČLANSTVO U EU: Boris Tadić u Švedskoj
(foto: fonet/ap)

Zaustavljanje ili usporenje proširenja EU pogodilo bi građane Srbije, ali i interese Unije, budući da je politička i ekonomska stabilnost Zapadnog Balkana interes čitave Evrope.

Razumemo da ima onih koji su nepoverljivi prema proširenju EU i da Unija ne želi da prijemom novih članica unese u sebe nove probleme. Srbija ne stvara takvu situaciju, Srbija rešava probleme nasleđene iz prethodnih vremena.

Politika koja Srbiju vodi u Evropsku uniju nema dobru alternativu iako na političkoj sceni u Srbiji kao demokratskoj zemlji ima i glasova koji se protive takvom stremljenju.

Srbija ima političku volju i administrativne kapacitete za ispunjenje svih kopenhaških kriterijuma i ubrzano približavanje EU, ali se neće zarad dobijanja statusa kandidata odreći traženja pravednog rešenja za Kosovo i Metohiju.

Niko ne mora da ubeđuje Srbiju da je problem Kosova i Metohije potrebno rešiti pre ulaska u EU. Mi želimo da ga rešimo jer opterećuje živote naših ljudi i funkcionisanje naše države i mi to činimo na način koji priliči demokratskim zemljama.

(Na Forumu Srbija-EU)

foto: reuters

foto: reuters

MI HOĆEMO, A VI: Ivica Dačić objašnjava… foto: tanjug

…Austrijancu u čemu je problem foto: tanjug

Paljenje zastave EU, sa naslovne štampanog izdanja foto: betaphoto