Prema jednoj od legendi iz 2012. godine dogovor je trebalo da bude sledeći: republičku vladu prave DS i SNS, Đilas je premijer, a Aleksandar Vučić konačno dobija šansu da pokaže šta ume na poslu upravljanja Beogradom. Navodno, Đilas je izigrao ovakav predlog rečima da Vučić može da vodi Beograd onda kada pobedi na izborima u Beogradu, a vladu Srbije nije hteo da predvodi jer nije bio siguran da bi imao sve upravljačke dizgine u svojim rukama.
Šta se dogodilo docnije znamo i na dve i po nedelje od izbora prave se planovi o tome ko će od maja voditi najveći srpski grad. Dok ne dobijemo starog-novog upravnika ili Tim koji će voditi grad, pogledajmo šta se u trenutnoj kampanji dešava.
Kao najveća stvar u Beogradu narednih godina vladajući SNS uspeo je da „progura“ priču o projektu „Beograd na vodi“. Ova stara ideja urbane obnove dela grada pored reke Save između mosta Gazela i Starog železničkog mosta oživela je u planovima Aleksandra Vučića u kampanji za izbore 2012. godine, a danas služi lideru naprednjaka i njegovim saradnicima kao glavna razvojna komponenta u njihovom programu sveobuhvatne obnove Srbije. Navodno, prema onome što nam je pokazano, planira se izmeštanje železničkih koloseka iz tog dela grada, uklanjanje preko hiljadu različitih objekata, konzerviranje sadašnje zgrade Železničke stanice, izmeštanje autobuske stanice Beograd i onda izgradnja multifunkcionalnog „sitija“, novog poslovnog centra Beograda koji bi trebalo da valjda bude London jugoistočne Evrope ili bar Dubai. Sve TO bi trebalo da razvije investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Kampanja koja se trenutno vodi za mesto prvog čoveka u Beogradu – iako je u senci republičkih izbora i velikih medijskih tema o tome ko je iz države kriminalac, ko sluga tajkuna, a ko Betmen koji nas spasava pošasti kriminala i korupcije – značajna je jer je u Beogradu koncentrisana velika moć, grad ima ogroman budžet za „naše uslove“, ali neke kapitalne stvari je nemoguće izvesti bez podrške sa republičkog nivoa. Zbog toga je „Beograd na vodi“ san koji nam nudi SNS i koji će biti dostižan samo ako postoji „jedinstvo na svim nivoima vlasti“.
Sam projekat niko nije pohvalio u javnosti: ni stručnjaci ni politički oponenti. Štaviše, ova ideja je odbačena odmah kao još jedno od niza „Potemkinovih sela“ koja obećavaju partije u kampanji da bi nas time „zasenile“. Zagovornici projekta, Vučić i njegovi saradnici, uporno govore o tome kao o gotovoj stvari, kao šansi za Srbiju, kao o poduhvatu koji će uposliti na hiljade ljudi u fazi izgradnje novih šoping-molova, nekakve kule od 150 metara i drugih objekata i koji će, jednom kada bude realizovan biti biznis kapija u ovom delu Evrope u kojoj će posao naći naši najveći stručnjaci, a desetine hiljada kvadrata ekskluzivnog prostora kupiće bogati ljudi iz sveta koji će ovde živeti i razvijati poslove.
Iako je bio na inicijalnom sastanku u Vladi Srbije povodom ovog projekta kao gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas u kampanji govori da je to nerealna priča i da nema nikakve veze sa razvojem grada, jer nije jasno prvo kako će se omogućiti da se tamo zida, a potom i ko su ti ljudi koji će kupiti tako skup prostor.
„Celo naselje Stepa Stepanović u Beogradu, gde je sazidano na hiljade kvadrata, radilo je nekoliko hiljada ljudi, ne razumem kako će se na ovom projektu zaposliti cela građevinska operativa Srbije“, rekao je Đilas, koji je pre za to da se nastavi sa kapitalnim projektom izgradnje prve linije metroa čija je realizacija zaustavljena u Vladi Srbije.
O izvodljivosti ove ideje javno se izjasnila i kandidatkinja URS-a Suzana Grubješić, koja je na konvenciji te stranke rekla da bi prvo u Beogradu trebalo da uvedemo vodu u domaćinstva, a tek onda da zidamo „Beograd na vodi“.
„Pa mi ne možemo četrdeset godina da napravimo železničku stanicu Prokop, a to nam se obećava u svim kampanjama“, rekla je Suzana Grubješić.
Posredno je o projektu govorio i Aleksandar Antić iz SPS-a, dugogodišnji zamenik Dragana Đilasa, koji vidi razvojnu šansu Beograda u izgradnji novog centra na levoj obali Dunava, kod naselja Borča, jer se ta opcija otvara završetkom izgradnje novog mosta preko Dunava, takozvanog Kineskog mosta.
Kandidati DSS-a Aleksandar Popović i LDP-a Željko Ožegović nisu govorili o potrebi ovog projekta, već se u kampanji više bave nekim prizemnijim temama koje se tiču svakodnevnog života Beograđana. Pobrojani kandidati i liste verovatno su jedini koji imaju šansu da uđu u Skupštinu grada i po tome je Beograd takođe jedinstven jer je broj partija-koalicija koje su u gradskoj kući čini se najmanji u Srbiji.
Kada se sa ove „visoke teme“ izgradnje novog poslovnog centra o kome dugo godina sanja Aleksandar Vučić i za čiju je promociju u kampanji 2012. godine provozao Savom i nekadašnjeg gradonačelnika Njujorka Rudolfa Đulijanija, siđe „međ narod“, vidimo da se kampanja vodi standardnim, prizemnijim metodama ubeđivanja građana.
Tako se, na primer, još čeka na neku kampanju DS-a. Oni su na vlasti bili godinama, sam Đilas pet godina, i suštinski su uticali na život i razvoj grada. Iza Đilasa je ostalo više kontroverzi jer je on, čini se, bio mnogo aljkaviji nego što izgleda, ali je i činjenica da je napravio dva nova mosta, da je most Gazela temeljno rekonstruisan, da je zidao škole po obodu grada, vrtiće, da je vodio populističku, ali za običan narod korisnu socijalnu politiku. Đilas je uradio više od većine gradonačelnika u istoriji ovog grada. Mnogo je trošio, ali se nešto od toga i vidi. Omanuo je u delu komunikacije sa građanima kada je uvodio sistem za naplatu karata BusPlus, omanuo je u detaljnijem predstavljanju troškova za neke kapitalne investicije: rekonstrukcija Bulevara kralja Aleksandra, nabavka tramvaja iz Španije. Ostalo je nejasno koliko su poslovi koji su rađeni bili nameštani za ljude i kompanije iz njegove i SPS okoline, i to sve proizvodi šumove koji spuštaju njegov rejting. Đilas i DS su ozbiljno uzdrmani. Pitanje je u kojoj će meri građani Beograda znati da prepoznaju stvari koje je Đilas uradio za pet godina svoje uprave, a da prenebregnu bahatost koja je pratila tu upravu.
S druge strane, ovo je vreme SNS-a i Aleksandra Vučića i ova partija na sve načine pokušava da svom lideru konačno donese pobedu u Beogradu. Njihovi aktivisti obilaze građane, zovu ih telefonom, jure „sigurne glasove“, nude prevoz do biračkih mesta ako je to potrebno. Tamo gde su u mogućnosti, a sada su svuda u mogućnosti jer preko Privremenog organa upravljaju gradom nude građanima standardne sitne predizborne usluge, asfaltirajući ulice po predgrađima i praveći dogovore sa svima sa lokala koji bi mogli da donesu neki glas.
Pored toga, SNS nije istakao nijednog kandidata za mesto gradonačelnika, već insistiraju na Timu, na nekakvom kolektivnom telu koje je zapravo oličeno kroz mitsku figuru Aleksandra Vučića, jer je on svojim autoritetom i rejtingom garancija da će Tim uraditi sve što je obećao. Zato vidimo malo Zoranu Mihajlović (sklonili su je poslednjih dana), malo Nebojšu Stefanovića, malo Sinišu Malog. Pretpostavlja se da će jedan od ova tri kandidata biti formalno gradonačelnik, ako to dozvole izborni rezultati, ali je sigurno da on neće imati autoritet veći od onoga koji mu dozvoli Vučić.
Dok je kampanja drugih personalizovana, SNS upravo kroz priču o „Beogradu na vodi“ više nudi viziju nego „mišiće i mozak“ koji to treba da sprovedu. Opet, njihovo iskustvo upravljanja velikim gradovima je malo i nema vidljivih rezultata, što se može videti na primeru Novog Sada i Niša.
Izbori za Beograd su specifični i po tome što SNS zna da ne može da računa na nekakvu ubedljivu pobedu, posebno ako se onaj razmaženiji deo birača koji živi u centralnim gradskim opštinama probudi dobre volje i odluči da glasa u nedelju 16. marta. Neke analize prethodnih izbora pokazale su da je Boris Tadić izgubio upravo zbog bojkota tih glasača iz Beograda koji su, s druge strane, podržali listu Dragana Đilasa u najvećem broju. Ako ovoga puta SNS „dobije“ to će značiti da su se prigradske opštine odlučile da masovno izađu na izbore, a da su „građani“ odlučili da kazne Đilasa.
Ako SNS pobedi, na talasu republičkih izbora i lenjosti drugih birača, u Beogradu će morati da pravi koaliciju i čini se da je tu dosta izvesna saradnja sa LDP-om, koji i sada posredno učestvuje u radu Privremenog organa, a moguće je da će i koalicija oko SPS-a opet biti raspoložena da pravi gradsku vladu sa SNS-om. Oni su to već jednom učinili u junu 2008. godine, pa su na kraju izigrali potpisani dogovor sa Vučićem. Ulazak SPS-a u gradsku vladu zavisiće verovatno i od toga kakvo će biti mesto ove partije u Vladi Srbije koja će biti formirana nakon izbora. Ne treba isključiti ni DSS kada je reč o pregovorima o budućoj gradskoj upravi, ali, uči nas istorija, i to će biti dogovoreno kada bude dogovorena srpska vlada.
