"Ta metafora najbolje definiše ono što građani hoće. Da se živi bolje i da odgovaraju oni koji su krivi – lopovi, pljačkaši, samovoljnici koji su se nelegalno obogatili zahvaljujući svojoj poziciji u prethodnoj vlasti. Strpljenje nestaje, poverenje u novu vlast opada, nade je sve manje. Vara se onaj ko misli da narod služi za jednokratnu upotrebu"
Sociolog Srećko Mihailović rukovodio je prošle godine mnogim istraživanjima javnog mnjenja koja su još pre izbora bila relevantan dokaz da je Miloševićeva režija „najgorih godina našega živiota“ faktički dokrajčena. Antirežimsko opredeljenje građana Srbije bilo je nesporno: masovno su odustajali od nacionalnih projekata i priča o „nebeskoj Srbiji“ i „najstarijem narodu“. Kako to kaže ovaj poznati sociolog, počeli su da „misle kroz stomak“, da u prvi plan stavljaju životne probleme. U razgovoru za „Vreme“ Srećko Mihailović analizira najnovije promene raspoloženja javnog mnjenja u Srbiji.
„VREME„: Građani Srbije jesenas su glasali za promenu Miloševićevog režima i za bolji život. Od boljeg života za sada nema ništa. Da li su očekivanja bila prevelika ili su građani bili zapravo beskrajno skromni?
MIHAILOVIĆ: Gradani su jesenas iskazivali vrlo umerena očekivanja, pokazivali su umereni optimizam. Serija istraživanja javnog mnjenja koje je tada realizovao Centar za proučavanje alternativa pokazivala je da građani imaju razumevanje za teškoće u kojima se zemlja našla i da nisu hteli sve i odmah. Hteli su odlazak Miloševićevog režima i bolji život. Dakle, oterati one, a sa ovim drugima izboriti se za bolji život. Ti zahtevi su bili umereni: da nam krene nabolje, da se zaustavi dalje propadanje… U prvom delu ove narodne volje uspelo se gotovo do kraja; neko je pretekao, negde se poprilično zaseklo, ali je sistem kao sistem otišao na đubrište istorije, bespovratno. Naravno, bilo je i nestrpljivih, pa i naivnijih koji su očekivali da će odmah poteći med i mleko. Šestina građana pokazivala je neumerena očekivanja, ali je polovina imala realnije predstave o onome što nas čeka. U decembru prošle godine gotovo dve trećine građana je pokazivalo veru da će se uskoro sve promeniti i nadu da će se brzo krenuti ka boljitku. Nestrpljenje je tada pokazivalo gotovo 40 odsto građana, dok je skoro 60 odsto davalo vladi dovoljno vremena da se nešto učini i da se zarđala mašinerija pokrene. Mislim da treba skrenuti pažnju da su manje strpljenja pokazivali oni koji su manje imali. Nestrpljenje je, u stvari, osim političkih motiva, bilo i egzistencijalno uslovljeno – nestrpljiviji su bili oni koji su imali malo za život.
Šta pokazuju najnovija istraživanja?
Tri meseca kasnije, sredinom marta, u ekskluzivnom istraživanju za list „Danas“ naišli smo na znatnu promenu raspoloženja. Strpljenje nestaje, poverenje u novu vlast opada, nade je sve manje. Postotak nestrpljivih je povećan za još deset odsto, što čini polovinu stanovnika, a postotak strpljivih opada za gotovo 20 odsto, i sada ih je tek 40 odsto. Raspoloženja „pozitivne energije“, dakle vera da će se uskoro sve promeniti, nada, optimizam, energičnost i spremnost na učešće u promenama opala su sa 73 na 53 odsto, dok su raspoloženja „negativne energije“ (zabrinutost, strah, ravnodušnost, gnev, bes, nemoć, beznadežnost) porasla sa 26 na 37 odsto. Ponovo su nestrpljiviji oni koji najmanje imaju, njima je sve teže, njima dogoreva do prstiju. Pored toga, oni se osećaju povređenim i poniženim. Prema DOS-u je najmanje kritična inteligencija, ona ima više razumevanja za novu vlast.
Koliko je nova vlast kriva što se topi pozitivna energija? Bilo je ozbiljnih grešaka u koracima… Dobija se utisak da poslanici, i pozicija i opozicija, ne shvataju sasvim težinu situacije, u Skupštini vlada neodgovorna raskomoćenost…
U svemu ovom izvesno je jedino to da ovakvih mena u raspoloženju javnog mnjenja ne bi bilo da je vlada u svom radu bila efikasnija i da je barem koliko-toliko uspela da poboljša standard građana. Kao da je DOS bio zatečen izbornom pobedom, nespremni su došli na vlast. Pored toga, Vlada je sama sebi stvorila takav imidž i tako loše radi sa javnošću da i stvarni boljici na planu standarda ostaju u senci onih događaja koje Vlada pogrešno izbacuje u prvi plan. Kao da im je strategija da se narod zamajava, a onda to čine i kad im ide u prilog i kada im šteti! Kako uostalom i očekivati da građani pokazuju veću dozu optimizma ako im se stalno trubi kako nema para i kako se jednima mora oduzeti da bi se drugima dalo?! Vlada je opsednuta pričom o tome kako svi kusamo iz jedne činije u kojoj ima toliko koliko ima i da iz nje neko može uzeti više samo ukoliko neko drugi uzme manje. Međutim, zapitajmo se: a šta je posao Vlade ako svi sve vreme kusamo iz iste činije? Šta Vlada radi da bi činija bila veća, da količina onoga što „delimo“ bude veća! Ako to ova vlada ne zna da radi, neka ustupi mesto onima koji to znaju!
Koje promene traži narod?
Metafora hleba i pravde najbolje definiše ono što građani hoće. Da se živi bolje i da odgovaraju oni koji su krivi – lopovi, pljačkaši, samovoljnici koji su se nelegalno obogatili zahvaljujući svojoj poziciji u prethodnoj vlasti. Međutim, niko iz aktuelne vlasti nije izašao pred narod i napravio saldo oko ova dva veoma legitimna zahteva. Treba narodu reći šta je sa standardom, da li se poboljšava kao što tvrde ljudi iz statistike ili se pogoršava, kao što građani osećaju. I da se obrazloži zašto je to tako. Treba konačno izaći u javnost i reći: uhapšeno je toliko i toliko lopova, toliko bandita, toliko onih kojima je bilo svejedno da li ruku zavlače u svoj džep ili u kasu preduzeća… Umesto toga, suočeni smo sa ćutanjem, bojkotom rada Skupštine. I opet imamo pojavu nezabeleženu u normalnom svetu – da većina bojkotuje rad Skupštine, ne govori, govornicu prepušta opoziciji (kao što im je prethodno svojom ne-kampanjom u izborima za republički parlament prepustila mesta u tom parlamentu)!? Ne može se ćutati u Skupštini ili sav govor svesti na ekspoze-dva, predsednika Vlade i resornog ministra!
Građani su ogorčeni na masovnu pojavu „prevrtača„, ali i na stranke koje ih primaju…
Građani hoće da odgovaraju oni koji su krali i oni koji su odgovorni za nesreću u kojoj smo se našli. I to ne može zameniti nikakvo hapšenje i suđenje vrhuški prethodne vlasti. Imamo mi vrhušku i u našoj opštini i u našem preduzeću. Za nas je upravo tu najveći vrh, i najveća krađa, i najveća odgovornost. A šta se tu radi? Koliko njih promakne, promeni boju (pretrči među pobednike), povuče se privremeno, misli „zaboraviće se“, ima i onih koji su i dalje tamo gde ne bi trebalo da budu i ostaće tamo sve dok se DOS ne dogovori! Zato se ne treba čuditi tome što se sve češće čuje „ovi su isti“, pa bogami i „ovi su gori“! Poseban bes kod građana izazivaju politički kriterijumi za dolazak na funkcije. Nedopustivo je da se traži „samo“ pripadnost Stranci ili Klanu! Sve to tako pred očima građana, kao da je sadašnjim moćnicima vlast zagarantovana na sledećih hiljadu godina! Pozivanje na rezultate jesenašnjih izbora nije dostatno za takvo ponašanje. Moć DOS-a je ustanovljena u dva prošlogodišnja izborna termina, ali i 5. oktobra kada je silom potvrđena volja birača iskazana dve sedmice ranije. Ona je rezultanta sinergije građanske volje da se smeni Milošević i uđe u ozbiljne društvene promene, s jedne strane, i članica DOS-a i njihove uverljivosti da će na tom cilju zajedno raditi, s druge strane. Reč je, dakle, o dva partnera i njihova skladnost u akcijama pokazala se, do sada, prilično plodotvornom. Bilo koji od ovih partnera ako želi da uzme stvar samo u svoje ruke, suočiće se sa nesavladivim teškoćama. Što se pre to uvidi, to će biti bolje za sve nas! Vara se onaj ko misli da narod služi za jednokratnu upotrebu.
Kako izaći iz ove krize, koliko smo spremni za tranziciju?
Iz ove katastrofalne krize u kojoj smo već dugo može nas pokrenuti ka izlasku samo minimum socijalnog zajedništva, barem onog „dosovskog tipa“. Sve drugo je ravno verovanju u čudo. Da bi se zaustavila naša kola na ovoj nizbrdici, potrebna je puna kontrola nad kolima i dosta energije. U društvu se takva kontrola i toliko energije može akumulirati jedino ako se oko toga postigne socijalni dogovor ili, kako se to danas češće kaže – socijalni konsenzus. O tome smo nedavno mogli čitati i na stranicama „Vremena“ (tekst Zorana Đinđića).
Opšte je sociološko pravilo da nema izlaza iz ovako velikih kriza kao što je naša bez temeljnog socijalnog konsenzusa. Za izlazak iz socijalnog kolapsa potrebno je datom društvu mnogo više snage nego što je ono imalo kada se u to stanje ulazilo. Uostalom, do razaranja društva i njegovih institucija i dolazi zbog odsustva snage da se krene drugim putem. Da bi se došlo do te snage potreban je konsenzus shvaćen kao minimum zajedništva oko najvažnijih stvari. Konsenzus se javlja kao uslov svake sinergetske akcije. Već je sam konsenzus jedan drugi i drukčiji put.
Svojevrstan konsenzus, društveni dogovor vlasti i „Solidarnosti“ izvukao je Poljsku iz kolapsa…
Nesporna je istina da se iz socijalnog kolapsa ne izlazi niti spontano niti sukobom glavnih političkih aktera. Konsenzus je tu stvar nužde, i to velike nužde. Treba imati na umu da konsenzus, u krajnjoj liniji, ima samo dva oblika: jednom je to povlađivanje „božanskom naumu“ harizmatičnog vođe, a drugi put je reč o socijalnom dogovoru!
Vođe, srećom, više nema…
Vođe sa tako snažnom aurom u nas nema, niti bi se oko njegovog imena i misije mogli dogovoriti, ma koliko da je među nama onih koji u toj auri vide Vojislava Koštunicu. Ono što preostaje jeste socijalni dijalog, javna rasprava sve do postignuća dogovora, odnosno konsenzusa. (Priča da nemamo vremena za to tačna je samo ukoliko pod raspravom podrazumevamo beskrajnu ispraznu priču.)
Šta ako takvog socijalnog dogovora ne bude?
Alternativa javnoj raspravi i dogovoru jeste dalje propadanje – a može se još – ili tavorenje na sadašnjem nivou, što je takođe ravno daljem propadanju. Nema konsenzusa bez dijaloga, bez javnosti i tačne procene stvarnog stanja i puteva izlaska iz krize. Konsenzus podrazumeva prevlađujuću slogu barem četiri sadržaja: prvo, oko temeljnih društvenih ciljeva; drugo, oko načina prevladavanja krize; treće, oko ključnih socijalnih i političkih aktera u tom poslu; i četvrto, oko distribucije socijalnih i svih drugih troškova; znači, oko cene promena i oko toga ko će podneti tu cenu!
Ko su nosioci te „minimalne“ koalicije interesa i potreba?
Nesporno je, po mom razumevanju stvari, da su to: prvo, država oličena u vladi i njenim institucijama; drugo, građansko društvo oličeno u njegovim organizacijama; zatim političke stranke kao posrednik izmedu građanskog društva i države; onda, svet kapitala oličen u vlasnicima i menadžerima; i konačno, radnici ili, kako to danas mnogi kažu, „svet rada“, oličeni u sindikatima. Naravno, govorim samo o legitimnim koncentracijama interesa i legitimnom organizovanju socijalnih snaga u iskazivanju i predstavljanju tih interesa, jer bi u svakom drugom slučaju ovde trebalo pomenuti, sviđalo nam se to ili ne, i tzv. organizovani kriminal.
Dogovora još nema…
Stvar je u tome da nema konsenzusa ako svi pomenuti akteri nisu uključeni u raspravu. Vlada ne može da bira partnere za raspravu, oni su tu, unapred zadati. Da kažem još, onako usput, da je DOS i pobeđivao prošle jeseni zahvaljujući jednoj takvoj koaliciji interesa. Ne mogu se zato danas DOS kao celina ili pojedini akteri u DOS-u ponašati kao da ničeg nije bilo i kao da su oni sami samcijati dobili izbore – da su išli baš sami, danas bi neki drugi ljudi sedeli u CeZe-u ukoliko ne bi bili izloženi nekim „konačnijim rešenjima“!
Da li radnici imaju poverenja u svoje sindikate?
Sindikati danas imaju veliku šansu da na jednoj strani zadobiju široko poverenje radnika, a da na drugoj strani dobro zastupaju radnike u dogovorima sa vladom, poslodavcima i ostalim društvenim akterima. Barem dve stvari im u tom poslu stoje na smetnji. Jedna je to što nemaju u svojim redovima dovoljno stručnjaka, dovoljno ljudi koji znaju stvari, pa ni dovoljno ljudi koji umeju strateški da razmišljaju. Njihovi aktivisti su aktivisti iz starog vremena; oni sa svojim ondašnjim znanjima ne mogu da postižu rezultate u sadašnjim uslovima. Drugi problem koji stoji pred njima isto je tako težak, a reč je o međusobnim sukobima i odsustvu dogovora da zajedničkom akcijom barem tri najvažnija sindikata i nekoliko važnih granskih sindikata – izađu pred vladu i poslodavce i kažu šta je to što je interes zaposlenih i koji je to minimum ispod kojeg se neće ići. Ne samo da sindikati ne postižu dogovor, već oni do sada nisu ni sedali za isti sto da bi se dogovorili?! Može se reći da se to nedavno desilo po prvi put, kada su se sastali na poziv Centra za socijalne i demokratske studije i Fondacije Fridrih Ebert. Nisu ni tada potpisali protokol o saradnji, ali su barem razgovarali o saradnji; a međusobne optužbe izgovarane su licem u lice, a ne kao do sada, preko posrednika. Razgovarali su tada i o rezultatima istraživanja koje je pomenuti Centar sproveo sredinom decembra prošle godine. Sindikalcima je u tom istraživanju malo šta pasovalo, a po običaju su krivili istraživače (to je isto kao kada za svoj odraz u ogledalu krivimo ogledalo).
Šta im se nije dopalo u tom ogledalu?
Centralni nalaz tog istraživanja odnosio se na to da radnici imaju realnu predstavu o međusindikalnim sukobima; da to ne odobravaju i da izlaz vide u dogovoru o minimumu zajedničkih akcija svih sindikata. Očito je, dakle, lopta prebačena na same sindikalne vrhove i da od njih dosta toga zavisi!
Koliko ce građani još trpeti i ćutati?
Građani ne ćute ni sada. Možda nisu bučni, ali su dovoljno glasni za sve one koji hoće da čuju! Đinđić kaže da treba hrabrosti da se kaže istina. U redu, treba za to hrabrosti. Ali treba hrabrosti i da se čuje istina. Izgleda, po ovome, da nam svima treba hrabrosti!
Drugo je pitanje koliko ce građani još trpeti. Ne misle ove generacije građana koje su sada na javnoj sceni da je najbolja formula za javno ponašanje „strpljen – spasen“, i bolje je da ne iskušavamo neku drugu formulu. S druge strane, akcije građana bez organizacije koja je u stanju da kapitalizuje njihove akcije po pravilu su neuspešne. Opozicije izvan DOS-a faktički nema. Jedina organizovana politička i socijalna moć izvan DOS-a danas se može tražiti u sindikatima i nevladinim organizacijama. Problem za ovu vladu predstavlja i činjenica da oni nemaju nekih jačih izgovora koje bi uzeli kao opravdanje za svoju nedelotvornost. Nacionalizam je „sažvakana žvaka zalepljena na trotoar“. Ni tzv. umereni nacionalizam nema neki bolji status – ista žvaka samo što je zalepljena u nekoj čistijoj ulici. Nema „vađevine“ ni na međunarodnu zajednicu, na to da Srbe svi mrze – tako nešto nije u prirodi DOS-a, a i takva tvrdnja je izgubila svaki stepen uverljivosti, pokazuju naša istraživanja. Zato će izgovore tražiti u krivicama nekih u sopstvenim redovima, unutar DOS-a (i kao da se počelo sa tom strategijom), a potom će se preći i na druge, na sindikate, radnike, narod… A poznati su nam od ranije ishodi traganja vlasti za nekim boljim narodom. Samo da napomenem: Miloševiću je bilo lakše nego DOS-u: pred sobom je imao lakoveran narod
Šta pokazuju vaša istraživanja: da li je većini bliža ideja šok terapije ili bi radije da se ide korak po korak, polako ali sigurno?
Alavi kapitalzam (šok terapija) središte je sukoba koji nam predstoje, i upravo je to stvarno lice zahteva za što ravnomernijim podnošenjem tereta onoga što se naziva tranzicijom. Treba se plašiti naivnih predstava o svemoći šok terapije. Nema dokaza da se ona igde pokazala efikasnom, a pogotovo nema realnih pretpostavki da bi kod nas bila uspešna. U račun ovih terapeuta ugrađeni su ljudi kao stvari, kao roba, kao Pavlovljevi psi – a sa takvom računicom ovde se ne može ništa. Poznavaoci ove teme tvrde da su od nje odustali i oni koji su je izmislili. Zašto bi se onda, još jednom, i opet, kod nas eksperimentisalo. A treba se pitati, kako šokirati, i s čime, već odavna šokirane ljude, a da ih ne ponizite do kraja. Pojedini neoliberali i tvrdokorni i loši poštovaoci ekonomskih koncepata o terapiji za „niže narode“ pokušaće ovde da proture čudotvornu vodicu o neviđenom uspehu preko noći. Bila bi katastrofa ako bi u svom naumu naišli na širu podršku. Time bi samo još jednom zakoračili i bezdno! Skrenuo bih pažnju na to da na uspeh mogu da računaju samo oni društveni akteri čije se akcije koncentrišu na borbu protiv kvarenja vlasti, protiv alavog kapitalizma, protiv nacionalističkog ustrojavanja države, a za uspostavljenje javnosti i boljeg života.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
