Beogradu je bio kriv jer je spasao 280 vojnika JNA i odbio da ubija civile. Zagrebu je zgrešio jer je legitimno branio napadnutu kasarnu. Šta je zgrešio Ljubljani, nije jasno. Za pošten svet, Vlado Trifunović će ostati upamćen kao simbol modernog junaštva i modernog mučeništva
General JNA u penziji Vladimir Trifunović ostaće zapamćen u našoj nesrećnoj i uglavnom sramotnoj istoriji krvavih devedesetih godina po dva osnova. Kao prvo – i manje važno, na kraju krajeva – kao oficir koga su sudski gonila tri režima i tri zaraćene strane: Jugoslavija (prvo SFRJ, a zatim i SRJ); Hrvatska i na kraju Slovenija. Više puta osuđivan, čak i pravosnažno, jednom aboliran (u retkom nastupu stida tadašnjeg srbijanskog režima), a dva postupka okončana su njegovom smrću. Dok su oni koji su ga gonili, kolege generali, sedeli u vilama po „Cvećari“, Vlado Trifunović poslednjih je šesnaest godina života – osim po pritvorima – živeo u jednosobnom stančiću, jednokrevetnoj hotelskoj sobi zloglasnog hotela „Bristol“, poslednjeg utočišta brodolomaca bivše JNA koji nisu na vreme preplivali kome je trebalo i to im nikada nije bilo oprošteno.
Drugi i mnogo važniji osnov po kojemu ćemo ga pamtiti jeste postupak zbog kojega je i dopao svoje kalvarije. Septembra meseca 1991. on je, kao komandant Varaždinskog korpusa umiruće JNA, uspeo teškim i opasnim pregovorima sa hrvatskim oružanim snagama da izvede oko 280 oficira i vojnika pod svojom komandom iz opkoljene kasarne i da ih sve žive i zdrave vrati kućama, odbio je da ruši stari barokni grad Varaždin i da ubija civile, ali mu Hrvatska nije oprostila nekoliko incidenata oko kasarne kada su njegove jedinice pucale u legitimnoj samoodbrani po svim pravilima ratovanja.
Beogradska strana nikada mu nije oprostila što je preživeo i spasao tih 280 vojnih lica. Bio je izvikan za „izdajnika“, pljuvan javno, a privatno mu je bilo hladno saopšteno da se od njega i njegovih ljudi očekivalo da izginu, a ne da se izvuku iz opasnog i pretećeg obruča. General Momčilo Perišić pričao je da je nosio ručnu granatu sa sobom za slučaj da sretne Trifunovića. Optuživan je da je hrvatskim snagama predao „velike količine tenkova i naoružanja“ (što se i danas ponavlja), ali jako malo medija javilo je tada (a zaboravljaju danas) da su Trifunović i njegovi ljudi onesposobili koliko su mogli tenkova, oklopnih vozila i ostalog materijala. Ispuštali su ulje iz tenkovskih i drugih motora i ostavljali ih da rade dok ne zaribaju; testerisali su topovske cevi donekle, pa ih onda zamazivali bojom da se ne vidi; itd.
General Trifunović, dakle, bio je Beogradu kriv zato što on i njegovi ljudi nisu herojski izginuli; kriv je Zagrebu što je uopšte bio tamo i odbijao ono malo napada na kasarnu; zbog čega je kriv Ljubljani – nije jasno, jer je tokom tog smešnog i dogovorenog rata u Sloveniji bio ili odsutan ili bez komandne odgovornosti. Uostalom, ceo taj cirkus bio je gotov za tren oka, sa minimalnim žrtvama i štetom, tako da se ne vidi kome je Trifunović i za šta bio kriv.
Kad odbijemo Zagreb i Ljubljanu – što je vidljivo na prvi pogled (kako da ga tuže zato što nije srušio Varaždin?) – ostaje nam Beograd. Beogradu je Vlado Trifunović bio i ostao kriv zato što nije poginuo i zato što je spasao 280 svojih potčinjenih iz situacije inače bezizlazne. Mogao je on da ruši Varaždin, bez ikakve nade za pomoć JNA koja je bila predaleko i preslaba, pa da na kraju podlegne hrvatskim snagama koje su ga opsedale na način gerilski, strpljivo i čekajući da mu ponestane hrane, vode, goriva i na kraju municije. Nije imao šanse. To bi bio taktički pogled na stvar.
Moralni pogled mnogo je gori: generala Trifunovića izvikali su za „izdajnika“, zatvarali ga, sudili ga, abolirali, pa ponovo sudili samo u Beogradu. Hrvatska mu je odvalila 15 godina u odsustvu, po običaju bez razmišljanja; zašto? Zato što nije srušio Varaždin? Valjda. Slovenija ga je optužila nekako preko volje i nije nešto insistirala, svesna da nema zašto.
Imamo, dakle, situaciju u kojoj je čovek godinama optuživan samo zato što je spasao sve svoje oficire i vojnike iz situacije inače bezizlazne i kobne. To mu nisu oprostili nikada davaoci tuđe krvi i „patrioti“ ispod Jorgan planine.
Neka mu je slava.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
