Haški putnik

Tu smo, dakle, gde smo. Bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, čovek koji je pre nepunih godinu dana (6. jula 2000) jednim potezom pera promenio Ustav SRJ, posle čega su ga mnogi strani novinari brzopleto nazvali „umetnikom političkog preživljavanja“, već nekoliko dana sedi u zatvoru pokraj kofera spakovanih za put u Hag i svoju poslednju nadu vidi u tome da „neko“, moćan kao on nekada, utvrdi da je takvo putovanje neustavno. Tako moćnih više nema, a među političarima koji odlučuju o njegovoj sudbini neuporedivo je više onih koji smatraju da je izručenje ovdašnjih građana Haškom tribunalu legitimno i ustavno, i da je u slučaju Miloševića hašku amputaciju bivšeg predsednika, i to bez anestetika, trebalo obaviti odavno.

Pošto je savezna vlada u krnjem sazivu (bez predstavnika crnogorske Socijalističke narodne partije) prošle subote 23. juna usvojila Uredbu o saradnji sa Haškim tribunalom, postalo je sasvim jasno da je pitanje hoće li Milošević otići u Hag definitivno zamenjeno onim – kada će se to dogoditi. Gotovo sve novine odmah su se bacile na detaljan opis Miloševićeve nove ćelije u Ševeningenu i onoga šta će bivši predsednik SRJ-a moći da radi dok bude čekao na suđenje. Vest da Milošević najzad stiže posebno je izgleda obradovala Florans Artman, portparola glavnog tužioca Karle del Ponte. Na novinarsko pitanje kada očekuje Miloševića, Artmanova je odgovorila da upravo sedi na plaži i pije piće sa grupom jugoslovenskih novinara i da željno iščekuje pravu informaciju kako bi znala da li da naruči još jedno.

Na svojoj prvoj vanrednoj konferenciji za štampu, sazvanoj zbog delikatnosti trenutka i potrebe da javnosti saopšti nešto nalik na „ličnu ispovest“, predsednik SRJ Vojislav Koštunica izbegao je da se precizno izjasni o bilo kakvom datumu jer mu to nije posao, ali je usput dodao da poštovanje donete uredbe podrazumeva da se Milošević ne bi smeo naći u Hagu pre Donatorske konferencije koja će se 29. juna održati u Briselu. Mnogi od dosovskih prvaka i brzaka koji se izuzetno teško privikavaju na poštovanje načela podele vlasti u međuvremenu su već dosta licitirali s datumom Miloševićevog putovanja, i pre nego što su nadležni sudovi uopšte krenuli da rade svoj deo posla. Možda to čine i zbog sveprisutnog uverenja da Miloševića više nema šta i ko da brani. Čak i da Ustavni sud ospori valjanost Uredbe, po svemu sudeći bi se prešlo na varijantu „B“, po kojoj nikakva uredba niti zakon o saradnji sa Tribunalom u stvari i nisu bili potrebni. Pod varijantom A, ili B, Milošević će verovatno biti prvi sa aktuelnog haškog spiska (po jednima od deset, po drugima od 16 ljudi) koji će otići pravo pred tamošnje sudije.

SOCIJALISTA MANJE OD VATERPOLISTA: U utorak uveče na Trgu republike njegove pristalice, uz mnogo emocija i uz mnogo dobacivanja sa strane, zaricale su se da neće ni po koju cenu dozvoliti da Sloba odleti u Hag. Bilo ih je, ipak, samo desetak hiljada, ili po slobodnoj proceni bar tri-četiri puta manje nego ljudi koji su se prethodnog dana u centru Beograda zajedno sa članovima jugoslovenske vaterpolo reprezentacije radovali zlatnoj medalji sa prvenstva Evrope. Masa koja je slavila s vaterpolistima neprekidno je uzvikivala „mnogo smo jaki“, i zaista delovala neuporedivo samouverenije nego okupljeni espeesovci koji su pokušavali da poruče nešto slično starom parolom – „Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe“. Sami sebi ličili su izgleda na ovlaženu šibicu, zbog čega je valjda jedna grupica socijalista neprekidno prizivala Vojislava Šešelja ne bi li ih možda podstakao na neku konkretniju akciju „spasavanja“ Miloševića. Nekoliko hiljada socijalista prošetalo je nakon protesta u centru Beograda do Palate federacije na Novom Beogradu. Njihovu delegaciju tamo je primio savezni premijer Zoran Žižić, koji im je obećao da se neće vraćati na posao i da će se ministri iz redova SNP-a definitivno povući iz Vlade. Branislav Ivković, Ivica Dačić i Gorica Gajević sreli su se iste večeri i sa predsednikom SRJ-a Vojislavom Koštunicom i dogovorili da nastave pregovore u sredu u 11 časova, nešto pre nego što ovaj broj „Vremena“ krene u štampariju.

To, inače, nije bio prvi susret delegacije SPS-a sa predsednikom Koštunicom. Još prošlog petka je prilično brojna delegacija ove stranke boravila u Palati federacije. U delegaciji su bili svi savezni i republički poslanici SPS-a, pojačani nekolicinom istaknutih partijskih funkcionera. Iako je dogovoreno da se sa detaljima ovog sastanka ne izlazi u javnost, predsedavajući SPS-a Živadin Jovanović saopštio je novinarima kako je sam Koštunica navodno za Uredbu rekao da je neustavna. (Na konferenciji za štampu Koštunica nije pominjao „neustavnost“ Uredbe, već je primetio da je ona manje dobro rešenje od zakona za koji se zalagao, ali ipak dovoljno utemeljena pravna osnova za saradnju sa Tribunalom.) Socijalisti zameraju Koštunici što je zaobilaženjem Skupštine pristao da se na kraju usvoji jedan, po njima „neustavan, ništavan i kapitulantski akt“. Jedan od učesnika ovog razgovara iz redova SPS-a kaže za „Vreme“ da je predsednik Koštunica delovao „prilično nesretno i zabrinuto“ zbog svega što se zbiva, ali i da je na kraju poručio kako se od dva zla moralo izabrati ono manje – a to je da Milošević ode u Hag.

„Ako ne glumi, a ne bih rekao da je dobar glumac, onda deluje kao čovek koji nema realne poluge moći da ospori odluku s kojom se možda intimno i ne slaže“, tvrdi ovaj socijalista. Što se poluga moći tiče, slanje u Hag zaista nije posao predsednika države, iako su mnogi, pogotovo strani državnici i mediji, nametali takav utisak, a sâm Koštunica polako pomerao hašku temu sa devete ka nekim važnijim rupama na onoj svirali koju je pomenuo neposredno pošto je izabaran.

I na već pomenutoj konferenciji za štampu, održanoj prošlog utorka, predsednik SRJ-a ponovio je stav da Tribunal ne može biti prioritetno pitanje za ovu zemlju. Pominjao je raznorazne „haške profitere“, one kojima je saradnja sa Tribunalom, sa kojim se inače mora sarađivati, jedini program koji imaju. Osvrnuo se i na po njemu mučno i neumesno odbrojavanje dana pre Miloševićevog odlaska u Hag, a usprotivio se i tezi kako je saradnja sa sudom u Hagu, koji sa sebe još nije do kraja skinuo hipoteku političkog suda i selektivnog pristupa pravdi, neka vrsta naše „moralne katarze“. Koštunica je, takođe, objasnio i zašto je otpala ranije gotovo opšteprihvaćena ideja da se Slobodanu Miloševiću sudi u našoj zemlji. Tome su se, po njegovim rečima, isprečile dve stvari: spoljni pritisak, koji je stizao iz Vašingtona, i unutrašnji, koji je pravilo većinsko raspoloženje među liderima DOS-a.

KO JE ZAKASNIO: U nekim naknadnim analizama trenutne višeslojne političke krize započete lutanjima oko definisanja saradnje s Tribunalom, a zatim nastavljene i dilemama oko opstanka savezne države, neko će valjda jednog dana odgovoriti na pitanje – kako se i zašto u Beogradu ušlo u vremenski tesnac posle koga se najednom više nije postavljalo pitanje hoće li, već samo kada će Milošević krenuti u Hag. Gotovo svi koji su poslednjih nedelja putovali u ime novih vlasti po svetu vraćali su se s uverenjem da međunarodna zajednica (odnosno onaj njen uticajniji deo) nema ništa protiv da, zarad neke vrste političke higijene i suočavanja s istinom, sudski proces Miloševiću započne prvo u Beogradu. Od ovdašnjih vlasti istovremeno se očekivalo da Hagu isporuči neke od osumnjičenih i tako pokaže sopstvenu spremnost za saradnju. Ujedno je iskazivano i puno razumevanje za stav da od Miloševića kao haškog zatočenika ne bi trebalo praviti mučenika, niti dozvoliti da kasnije njegova sudbina bude iskorišćena kao podloga za legendu o jedinom predsedniku koji je ikada završio u stranom zatvoru samo zato što se suprotstavio NATO alijansi.

Sličan utisak visoka jugoslovenska delegacija ponela je prošlog meseca i iz Vašingtona, gde niko od sagovornika s američke strane nije otvoreno tražio Miloševićev „skalp“, već samo početak konkretne saradnje sa sudom u Hagu. Predsednik Koštunica se tada obavezao da će zakon o saradnji sa Hagom biti usvojen u saveznoj skupštini. Slično obećanje i lične garancije da će zakon biti usvojen Koštunica je ponovio i nedavno u pismu predsedniku SAD-a Bušu. Na osnovu čega je predsednik SRJ bio spreman da na kocku stavi sopstveni kredibilitet i zatim bude nasukan od SNP-a nije postalo previše jasno ni posle njegovog poslednjeg pojavljivanja pred novinarima. Strategija neutemeljenog verovanja u promenu stava SNP-a eksplodirala je na kraju Koštunici u lice i dovela do toga da se na mnogim tribinama i javnim skupovima o njegovoj sklonosti da uvek traži legalna i čista zakonskih rešenja počinje da govori i na pomalo podrugljiv ili osporavajući način.

U svakom slučaju, u poslednjih nedelju dana niko od ovdašnjih političara nije više pominjao mogućnost suđenja Miloševiću i ostalim osumnjičenim u našoj zemlji, već samo onu saradnju u vidu „amputacije bez upotrebe anestetika“. Neki su čak sasvim otvoreno ostavljali utisak da je reč i o najobičnoj trgovini, i da je Milošević zapravo jedini izvozni proizvod koji u ovom trenutku možemo da ponudimo svetu. Ima onih koji smatraju da je do ovakvog obrta došlo i zbog toga jer je odavde neko, mimo zvaničnih kanala vlasti, Amerikancima i ostalima neprekidno obećavao više nego što su i oni sami očekivali. Dokaza za takve tvrdnje i nove teorije zavere naravno nema, iako je svih ovih meseci posle promene vlasti bilo očigledno da je i u samom DOS-u bilo lidera spremnih da isuviše napadno ovde otvore kišobran čim u Vašingtonu počne da pada kiša. Tamo je to moglo biti protumačeno i kao dokaz da Beograd isuviše dobro reaguje na svaki pritisak, i da je zato bolje pritisnuti još malo.

OSTALO SAMO ODLAGANJE: Od tri principa na kojima je, kako je to jednom primetio Desimir Tošić, počivao stari režim – sila, laganje i odlaganje, nove vlasti pokazaju za sada sklonost samo ka odlaganju. Tako nešto moglo bi se naslutiti i iz onoga što je prošle nedelje, gostujući u emisiji „Nije srpski ćutati“ na BK TV, izgovorio savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović. U nekoliko navrata Svilanović je naime ponovio da je u dogovaranjima oko modaliteta saradnje sa sudom u Hagu iscurelo dragoceno vreme, da je iz vrhova vlasti dolazilo previše zbunjujućih poruka, i da je, naposletku, podrška iz sveta počela da se tanji a pritisci da rastu. I ministar spoljnih dela je, baš kao i mnogi drugi poslednjih nekoliko dana, postavljao (sebi i drugima) slično pitanje – zašto se za ovih sedam-osam meseci od promene režima nije ušlo u ozbiljniju saradnju sa Hagom, odnosno zašto bar u nekim slučajevima naši sudovi nisu pokrenuli procese osumnjičenima za ratne zločine. Tim pre što među potencijalnim putnicima za Hag koji se kriju na teritoriji SRJ ima i onih koji su se ranije lično hvalili kako su ubijali na desetine nevinih ljudi. Na slično pitanje srpski ministar pravde Vladan Batić obično odgovara tezom kako bi u takvim sudskim procesima bilo izuzetno teško obezbediti dolazak i zaštitu svedoka iz drugih država, a pominje i mnoge uništene dokaze u vreme dok je još Rade Marković bio na čelu Službe državne bezbednosti.

I profesor Vojin Dimitrijević, ovih dana često pitan za mišljenje o saradnji s Tribunalom u Hagu, zastupa tezu o izgubljenom vremenu i nepotrebnom odlaganju početka te saradnje koja je, po njemu, morala da ide i mimo slučaja Milošević. U ovdašnjim medijima dugo je vođena kampanja protiv Tribunala, a jake snage u samom DOS-u potcenjivale su pitanje saradnje sa Hagom, ili imale moralizatorski stav o tome kako nije lako državi koja prva u istoriji mora da isporuči svog predsednika jednom međunarodnom sudu. Tako se, upozorava u jednom radio intervjuu profesor Dimitrijević, stiglo i do toga da danas malo ko govori o pravdi i tome hoće li ona pobediti. Umesto toga, prilično je rasprostranjena logika kako je izgleda veći greh biti lopov nego narediti ubijanje nedužnih ljudi. Profesor Dimitrijević inače i sam uviđa neke loše strane Tribunala (posebno očiglednu nesuptilnost i nedoraslost Karle del Ponte poslu koji obavlja), ali i upozorava da smo posle četiri glupo vođena rata jednostavno sami sebi navukli bedu na vrat.

Sličnu primedbu da bi aktuelne rasprave trebalo okrenuti prema rasvetljavanju evidentne sprege zločina i bivšeg režima iznela je u nedavnom intervjuu za Radio Slobodna Evropa i istoričar Latinka Perović. Ona tvrdi da je odnos prema zločinima počinjenim u ratovima u Jugoslaviji pre svega bitno merilo diskontinuiteta s prethodnom politikom. Od političke volje ljudi koji su dobili mandat da Srbiju vode u ovom periodu zavisi da li će početi postepeno pripremanje javnosti da prihvati osudu zločina koji je bio instrument ranije vođene politike. „Zanimljivo je da se pitanje zločina sada postavlja kao neko pitanje trgovine, kao pitanje ispunjavanja zahteva međunarodne zajednice da bi se došlo do finansijske pomoći“, kaže dr Latinka Perović. „Naravno, međunarodna zajednica se služi instrumentima koje ima na raspolaganju, i jedan od bitnih instrumenata je i finansijska pomoć bez koje ne možemo da preživimo. Ali pitanje zločina, definicije kulture ubijanja, rastanka s njom naša su duboka moralna potreba i ono što mene zabrinjava jeste nedostatak te dimenzije u raspravama o zločinima koji su se odigrali u toku poslednje decenije i koji se i dalje odigravaju, svejedno da li ih čine Srbi ili se čine Srbima.“

MANJE–VIŠE ISTO: Neka najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju inače da se stav o eventualnom izručenju Miloševića Haškom tribunalu nije bitnije promenio u poređenju s nekim ranijim sličnim istraživanjima. Polovina ispitanika je za njegovo izručenje, 30 odsto je protiv, dok je 20 odsto neodlučno. Među onima koji su za izručenje Slobodana Miloševića većina ipak smatra da bi mu prvo trebalo suditi pred domaćim sudovima, a onda ga isporučiti Hagu.

Priznanje predsednika Vojislava Koštunice da je u nastojanjima da se Miloševiću sudi u zemlji na kraju ostao usamljen u DOS-u odmah je iznova otvorilo špekulacije o raspadu ove koalicije i novim izborima koji bi navodno, uskoro mogli da budu raspisani. Upitan da nešto bliže objasni prirodu elektriciteta koji se, prema mnogim glasinama, u DOS-u neprekidno polarizuju oko Koštunice i Đinđića, Goran Svilanović je čini se prilično tačno opisao trenutno stanje. Koštunica i Đinđić imaju očito različite političke stavove i različite temperamente, ali su do sada uvek uspevali da se oko ključnih pitanja slože i usaglase. Nevolja je u tome, tvrdio je prošle nedelje Svilanović, što se iza njihovih leđa formiraju i postrojavaju strukture moći koje često žure i hrle u sukobe i verovatno treniraju za neke buduće izbore.

Priču o izborima indirektno je podstakao i Filip Golubović, generalni sekretar predsednika SRJ-a i član Predsedništva DSS-a, čiji je intervju „Politici“ prošlog utorka bio tog dana najverovatnije najčitanije novinsko štivo, u kome se mnogo toga naziralo i između redova. Golubović je priznao da su razlike u interesima između stranaka okupljenih u DOS-u prilično duboke. U brisani prostor upale su interesne grupe iz pojedinih stranaka, bez pardona i ne obazirući se na predizborna obećanja građanima. DSS je, kaže Golubović, davao i daje signale da se ne slaže s takvom politikom i pokušajima da se zauzmu centri moći. Član Predsedništva DSS-a pomenuo je da u okviru DOS-a postoji prilična napetost. Po njegovim rečima, DSS samo simbolično učestvuje u izvršnoj vlasti, što ne znači da jednoga dana kao stranka ne može biti optužena za neodgovornost onih koji nisu pod kontrolom. Izlaz iz takve situacije jeste ili podela odgovornosti ili rastajanje stranaka u DOS-u, jer DSS ne želi da nosi teret koji su mu drugi natovarili. Posle toga sledili bi i novi izbori na koje bi DSS izašao samostalno.

O tome kakvi izbori slede zavisi u dobroj meri i od SNP-a. Na osnovu izjava lidera ove stranke Predraga Bulatovića teško je odgonetnuti šta se valja iza brda. Jednoga dana učini se kao da mu prilično teško padaju dosovske optužbe na račun Koštunice što je nepotrebno gubio vreme pokušavajući da pije vodu s ustajalog esenpeovskog izvora. Već sutradan Bulatović izjavi nešto na osnovu čega bi se dalo naslutiti da savezna vlada gotovo sigurno opstaje, a da savezna država nije previše ugrožena. Za to vreme Đukanovićev DPS znatno je snizio ton osluškujući kako SNP sve češće, umesto njih, insistira na referendumu u Crnoj Gori. Iz DPS-a mirno najavljuju kongres za oktobar ove godine. Na tom skupu iz partijskog programa trebalo bi da ispadne zalaganje za zajedničku državu sa Srbijom i da bude ubačen odeljak o nezavisnoj Crnoj Gori.

Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, čovek koji je potpisao Uredbu o saradnji sa Hagom, ubeđen je da će budući razvoj SRJ-a biti neuporedivo manje dramatičan nego što se mislilo i da će se u zemlju veoma brzo vratiti stabilnost. Njegov pomoćnik Boris Begović na pitanje šta misli kada će Milošević otići u Hag odgovara sa – kad god da ode, biće prekasno. Većina lidera DOS-a u Miloševićevom odlasku vidi nešto nalik povlačenju vode iza naših prethodnih života, posle čega bi sve navodno trebalo da krene nabolje, i pri tom strahuje i da pomisli šta bi moglo da se dogodi ako i pored ovakve kooperativnosti strana pomoć na kraju ipak ne stigne u zemlju. Sledeći teoriju o dva zla, Koštunica ponavlja da se nije imalo kud i prihvata manje zlo, iako očito ne veruje da će Karla del Ponte obaviti posao korektno, još manje da će u Zagrebu, Sarajevu ili Prištini pod udar istog suda ikada doći veći kalibar od nekog komandanta čete. Sa sudbinom se polako mire i socijalisti, koji nastoje da odbranu i poslednje beogradske dane svog nekadašnjeg šefa odrade kao njegovi verni sledbenici iako se već pojavljuju i prvi intervjui u kojima se ističe kako je „šef u prošlosti dosta grešio“. Niko ne veruje da su mogući ozbiljniji incidenti od eventualnog bacanja protivnika saradnje sa Tribunalom pod avion (naravno u letu) koji će Miloševića odvesti prema Hagu.

U državi u kojoj godinama niko nije mario za postojeće zakone i međunarodne obaveze, još manje za sopstveno suočavanje sa nimalo lepom istinom o proteklim ratovima, Uredba savezne vlade pojavila se kao neka vrsta prečice do Haga, ali i mogućeg slepog puta kada je reč o sudbini savezne države. Za jednu ozbiljnu politiku i tako ozbiljna pitanja koja zadiru u same stubove vlasti prečice nikada nisu dobre, ali teško da je u čitavoj toj priči posle onoliko oklevanja i bilo previše izbora. Način na koji Milošević odlazi u Hag mogao bi se uzeti i kao prvi ozbiljan udar na autoritet njegovog naslednika na mestu predsednika Jugoslavije.

Sve to Koštunici se inače dogodilo u nedelji, kada su mu vaterpolisti doneli zlatnu medalju s evropskog prvenstva. Sve to možda i nije baš sasvim slučajno. Beogradski sociolog Vlada Goati odavno zastupa tezu da je od svih sportova upravo vaterpolo najsličniji politici. One najteže i najopasnije udarce (ispod vode) gledaoci po pravilu ne mogu da vide. Samo ih naslućuju.