"Svaku pesmu po njenom rađanju saopštavao sam pojedincu na koga se odnosi, a potom uz njegovu dozvolu i široj grupi, ponekad i isticao na javnom mestu za nas zatvorenike – na oglasnoj tabli", kaže Momčilo Perišić
Nakon izlaska iz zatvora u Ševeningenu, pošto ga je Apelaciono veće Haškog tribunala oslobodilo po svim tačkama optužnice i tako preinačilo prvostepenu odluku po kojoj je bio osuđen na 27 godina zatvora, Momčilo Perišić je pred domaćim medijima kao jedan od svojih novijih planova najavio i objavljivanje zbirke šaljivih pesama koje je pisao u Hagu. Iako je već prošao put „čoveka od devet života“, od načelnika Generalštaba u ratu devedesetih, preko jednog od lidera DOS-a i potpredsednika prve demokratske vlade, afere sa špijunažom, do haškog optuženika, general Perišić kao pesnik takođe je izazvao pažnju. „Vreme“ donosi njegovu pesmu Udar o Vojislavu Šešelju, kao i odgovore na to da li se i ranije bavio poezijom, zašto opeva haški život, šta se najviše čita u Hagu… Iz svega toga de facto se saznaje kako zatvorske dane i sami sebe vide vodeći ljudi koji su učestvovali u ratovima i uticali na naše živote devedesetih. O onom de iure Haški tribunal već se izjasnio.
R. V.
„Nevin a optužen, a posebno u haškom kazamatu, da bi opstao mora biti veoma motivisan, imati jake odbrambene mehanizme i verovati u pozitivan ishod, ali i biti spreman na uporno, strpljivo i bolno dokazivanje istine. Dijapazon odbrambenih aktivnosti veoma je ograničen, uostalom kao i sloboda, ali ipak sloboda misli kod upornog, kreativnog, racionalnog zatočenika daleko je šira i nemoguće ju je zarobiti.
U Hag sam otišao dobrovoljno, bez ikakvih uticaja sa strane, jer sam hteo i želeo da mojim saborcima sa fronta iskažem poštovanje i doslednost u odbrani časti, dostojanstva vojnika i generala, vojske, naroda i države. To sam mogao samo ako sam bar za oktavu jači u vođenju tima odbrane od predvodnika tima tužilaštva.
Da bih bio konstantno u visokoj psihofizičkoj kondiciji, koja je neophodna za opstanak i neuporedivo potrebnija za pobedu, koristio sam sve mogućnosti za održavanje fizičke kondicije kroz aktivno svakodnevno bavljenje sportom, a za mentalnu koristio sam razne metode sa dominantnom ulogom pisanja satirično-šaljivih pesama o svakodnevnim događajima u haškoj tamnici.
Junaci pesama su moji sapatnici koji su me inspirisali vrlinama i manama – ljudskim osobinama interesantnim za nas zatočenike, a nadam se i za buduće čitaoce.
Svaka pesma je nastala nekim povodom i posvećena pojedincu, grupi ili svim međunarodnim optuženicima pred Sudom u Hagu. Po njenom rađanju saopštavao sam je pojedincu na koga se odnosi, a potom uz njegovu dozvolu i široj grupi, ponekad i isticao na javnom mestu za nas zatvorenike – na oglasnoj tabli.
Brižno sam pratio reakcije, uvažavao primedbe i nikada nisam nikoga povredio, tako da me to ohrabrilo da objavim zbirku pesama o životu u haškom zatvoru, sa višestrukim ciljem: da zabeležim težak život kroz važne događaje na šaljiv način; da svoje misli i misli svojih junaka okrenem u što pozitivnijem smeru; da prkosimo sili koja je naš narod, državu i nas lično dovela u skoro najtežu situaciju u istoriji; da budućim čitaocima bar malo dočaram hašku svakodnevicu u predsudskom, sudskom i postsudskom postupku optuženih najčešće samo zato što su Srbi.
Zbirka pesama je napisana, prošla je sve filtere i čeka signal za objavljivanje.
U međuvremenu, moj tim odbrane na čelu sa najuspešnijim advokatom u Hagu i šire, Novakom Lukićem, pobedio je haško tužilaštvo. Žalbeno veće sa predsedavajućim sudijom – inače predsednikom Međunarodnog suda u Hagu – Teodorom Meronom, oslobodilo me krivice po svim tačkama optužbe i posle nepunih pet godina pustilo na slobodu.
U znak uvažavanja čitalaca nedeljnika „Vreme“, uprkos povremenim nekorektnim napisima o meni, odlučio sam da moja prva pesma bude oslobođena baš u njemu, kako bih još jednom stavio do znanja da se ne plašim ni medijske satanizacije zasnovane na nepostojećim ili iskonstruisanim činjenicama.“
Pisao sam pesme kada sam bio u osnovnoj školi, neke su objavljene u „Dečjim novinama“ u Gornjem Milanovcu, a nekoliko je i nagrađeno. Konstantno sam se interesovao za poeziju, ali iz raznoraznih razloga nisam pisao pesme od osnovne škole do odlaska u Hag.
Iako sam u Hagu napisao preko sto pesama, još nisam izgradio svoj stil. Između ostalog, jer nisam imao mogućnosti da izaberem uzor, a sve to jer poezija nije bila moja glavna preokupacija, nego sredstvo da sebe i druge održim u što je moguće vedrijem raspoloženju kako bismo savladali užasne teškoće kroz koje smo prolazili.
Inače, kao osnovcu, uzor mi je bio dečji pesnik Jova Jovanović Zmaj, a danas pošto imam petoro unučadi najomiljenija mi je vrsna dečja pesnikinja Mirjana Bulatović. Visoko cenim Prevera, Lorku, Rajka Petrova Noga i druge.
Tačno je, skoro sve pesme koje su ušle u prvu pripremljenu zbirku su šaljive. Ciljevi zbog kojih su pisane diktirali su vrstu pesama, a najprikladnije za to su šaljive. Ako aktivni sudionik ima prvorazredni cilj da sebi i svojim sapatnicima olakša život, najefikasniji način je šala na svoj i na tuđ, zajednički račun. Pošto je zatvor nova sredina za optužene, pa i osuđene, u kojoj nema propisanih hijerarhijskih odnosa, a u svakoj sredini, pa i zatvoru ljudi uspostavljaju neke subordinativne odnose, često težeći da budu na vrhu hijerarhijske lestvice, pesma je najefikasniji regulator. Njome se bez presije uspostavlja prirodna ravnoteža, a ako je tvorac pesme bez kompleksa i frustracije u poziciji je da doprinese pozitivnoj motivaciji svih koji će onda lakše savladati krizu kroz koju prolaze.
Pred naš Božić, jedne crne noći,
prvim spratom haškog kazamata,
brata Voju voze na lafetu,
ko heroja iz minulog rata.
Skamenjena robijaška lica,
ne skrivaju iznenadnu tugu,
vide da ta bolest opet vreba
novu žrtvu, među njima drugu.
Svi deluju robusno i zdravo,
postojano ko granitna stena,
ali znaju da po ćelijama
bolest hara ko gladna hijena.
Ipak sužnji veruju da Šeki,
što se bori kao ljuti lav,
može bolest da pobedi svoju
i vrati se u ćeliju zdrav.
(Hag, Ševeningen, 11. 1. 2012)
Pesma Udar napisana je povodom iznenadne teške bolesti Vojislava Šešelja, neposredno pred Božić 2012. godine.
Ovo pitanje je upućeno na pravu adresu, jer ako bi iko mogao dati pouzdan odgovor, onda sam to ja. Ne kažem to zbog narcisoidnosti, nego iz prostog razloga što sam zahvaljujući supruzi formirao biblioteku u pritvorskoj jedinici u Hagu sa oko 250 knjiga najpoznatijih domaćih i svetskih savremenih autora i tačno znam ko je, šta i koliko čitao.
Svakako, pored stručne literature i prvostepenih i drugostepenih presuda najviše je čitao probrane knjige iz moje biblioteke dr Vojislav Šešelj: od Pere Simića kritičke knjige o Titu, knjige od poznatog kritičara novog svetskog poretka Noama Čomskog, zatim knjige Isidore Bjelice…
I drugi su puno čitali, zavisno od faze procesa u kojem su se nalazili, a najviše je bilo interesovanja za knjige iz biblioteke „Milenijum“, potom Pedeset nijansi – Siva, ili Od koga smo postali ruskog doktora medicine i akademika Muldaševa. Od naših pisaca, od Sanje Domazet Veličanstveni bezbožnici, Veliki rat Aleksandra Gatalice, Projekat Rusija grupe autora iz Ruske Federacije, itd.
Što se mene tiče, pročitao sam sve knjige koje mi je supruga donela, dakle svih 250, a neke i više puta. Pored već navedenih, istakao bih i tri knjige o Džingis-kanu od Iguldena, tri knjige o Aleksandru Makedonskom spisateljice Reno, dvadesetak knjiga Isidore Bjelice, desetak knjiga Đure Zagorca, desetak knjiga od doktora Strizovića, i doktorke Tadić…
Svakodnevno sam koristio novi Veliki rečnik Milana Šipke i Ivana Klajna, kao i Pravopis srpskog jezika od istih autora, a novi svetski atlas i atlasi kontinenata bili su mi od dragocene pomoći.
Savremena nauka poznaje preko 70 vrsta inteligencije, po nekima i preko 100, a najvažnija za preživljavanje je: snalaženje u novonastaloj situaciji. Skoro svi optuženici za ratne zločine, sudeći po položajima i funkcijama koje su obavljali u vreme za koje su optuženi, morali bi biti natprosečno inteligentni, jer ne bi dospeli na takvu dužnost. A ako su iznad prosečnog intelekta, onda je i adaptacija u novonastaloj situaciji brža i potpunija nego kod običnih zatvorenika.
Pošto sam ceo radni vek proveo u radu sa ljudima, postizao zajedno sa njima natprosečne rezultate, uz to i naučio puno tokom studiranja psihologije, normalno je da dobro poznajem ljude, i da od njih u zajedničkom cilju iniciram ono najbolje. To mi je bilo lako kada sam bio „zakonski vođa“ u uređenom sistemu, ali kada to treba biti u neuređenom sistemu kakav je zatvor, gde dolazi do izražaja „prirodni vođa“, bez poznavanja psihologije ne može se lako izboriti sa arogantnim, agresivnim i bezobzirnim u sprečavanju da prigrabe nešto što im ne pripada.
Uz pomoć većine sapatnika i znanja iz psihologije uspeli smo i u zatvoru izgraditi kolektiv u kojem je svako zauzimao mesto koje mu po ukupnom kvantumu vrednosti pripada, tako da konflikata skoro i nije bilo, a i ako jeste, sami smo ih civilizovano rešavali uz veliku pomoć, pored ostalog, i mojih pesama.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
