Banja Luka
Boris Tadić je preko noći postao najomraženija ličnost u jednom dijelu Republike Srpske i jedan od „najvećih srpskih izdajnika, koji je generala koji je branio srpski narod uhapsio kako bi zadovoljio interese Evropske unije“. Na drugoj strani najveći haški bjegunac Ratko Mladić postao je „najjači i najveći Srbin, branitelj srpskog naroda, sjajan vojskovođa, častan oficir“.
Građani koji su organizovali proteste, uglavnom u istočnom dijelu Republike Srpske, prizivali su Tadiću sudbinu Zorana Đinđića. Hapšenje Ratka Mladića u ovom dijelu Bosne i Hercegovine dočekano je kao velika „sramota matice“, a srbijanskom predsjedniku je poručeno da „se pokaje i ubije“. Poruke su išle čak dotle da su slana upozorenja Srbiji kako je „Ratko Mladić stvorio Srbiju“ i neka je sve one koji su učestvovali u hapšenju sram, uz upozorenje i citat Petra Petrovića Njegoša o tome kako prolaze oni „koji skidaju srpske glave“. Ovakvim uvredama nije bio izložen ni nekadašnji predsjednik Republike Srpske Dragan Čavić, kad je smogao snage priznati da je „Srebrenica najcrnja stranica u istoriji Srba“.
Zvaničnici Republike Srpske oglasili su se samo saopštenjima i danima su izbjegavali susret sa novinarima, dok su najtraženiji komentatori Mladićevog hapšenja bili predstavnici raznih boračkih udruženja. Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik napisao je da vlasti u ovom entitetu nikada nisu i neće štititi osumnjičene za ratne zločine, te da se nada da će se pred licem pravde uskoro naći Atif Dudaković, Naser Orić i drugi odgovorni za zločine nad Srbima. Premijer Aleksandar Džombić bio je jasniji kada je poručio da je došlo vrijeme kada Republika Srpska treba prestati da bude talac jedne pogubne politike.
Tek oni rijetki u Republici Srpskoj, koji ne žale i oplakuju Mladićevo hapšenje, oprezno govore o neminovnosti njegova hapšenja radi izvršavanja „međunarodnih obaveza“. Najgrlatiji predstavnici boračkih udruženja, onim rijetkim u Republici Srpskoj, koji su se usudili reći da su postupci Haškog tribunala neminovnost, poručili su da „moraju znati da sve svoje političke funkcije uživaju zahvaljujući radu i rezultatima Ratka Mladića, Radovana Karadžića i tadašnje vojne i političke garniture“.
Boračka organizacija Republike Srpske zakazala je centralni miting podrške Mladiću 31. maja, jer među boračkom populacijom vlada „veliko ogorčenje“ ovim hapšenjem: „Ogorčeni smo i zbog činjenice da mnogi, pa i među srpskim političarima u Beogradu, likuju zbog toga. Stav Boračke organizacije Republike Srpske je da već dugo državni organi u Beogradu vode kompletnu izdajničku srpsku politiku i Srbiju vode pogrešnim kolosijecima. Neće ni Borisu Tadiću ni njegovoj kliki sreću donijeti ni Evropska unija, ni NATO. To je naš stav i od njega ne odstupamo“, navodi se u saopštenju Boračke organizacije Republike Srpske.
U organizaciji porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila zatraženo je da fudbaleri banjalučkog Borca treba „zbog hapšenja generala Ratka Mladića da odgode za jesen proslavu osvajanja titule šampiona BiH“, jer čelni čovjek ovog udruženja Nedjeljko Mitrović smatra „neprimjerenim da se u situaciji, kada je uhapšen general Mladić, koji je zaslužan za stvaranje Srpske, bilo šta slavi u Republici Srpskoj, bez obzira na ostvareni sportski rezultat“. Na taj način bi, smatra on, „slavila BiH, zbog koje je više od 30.000 poginulih i nestalih u RS-u“. Od vlasti Republike Srpske zatraženo je da organizuje odbranu Mladiću i svim srpskim optuženicima pred Haškim tribunalom.
O žrtvama jedne strašne i pogubne politike na drugim stranama niko nije govorio.
Suočavanje sa tom stranicom mračne prošlosti potpuno je izostalo.
Decenijama stvarana atmosfera u kojoj su osuđeni, optuženi, osumnjičeni za ratne zločine, stavljani na pijedestal heroja, ni ovog puta nije dovedena u pitanje, pa je i hapšenje Ratka Mladića još jedna propuštena prilika.
Većina Srba, koja je slavila nedavne presude hrvatskim „zločincima“, nekoliko dana kasnije oplakivala je hapšenje svog generala, čime začarani krug posmatranja samo sopstvenih žrtava i tuđih zločina ne samo da nije prekinut već postaje duboko zacementiran u mnogim glavama.
Do razgovora o pomirenju zbog uzavrelih i emotivnih reakcija nije se ni stiglo.
