„Hag? To će da ukinu“

Zato je poslednjih meseci morala da zapisuje stvari kada je išla u posetu Slobodanu, da ne zaboravi nešto što je tražio. Gotovo tri meseca njeni su dani izgledali kao jedan isti dan. Ujutro, ustajanje između osam i pola devet, onda pakovanje svega što je Slobodan rekao, i oko 11 polazak, obično zajedno sa ćerkom. Kad sve sabere, ni sama nije sigurna šta joj je bilo teže – spremanje stvari po spisku ujutro, ili raspakivanje onoga što je vratila, popodne oko pola tri. U međuvremenu je život, bar za nju i Mariju, stao. Stala je, tvrdi, i gradnja njihove kuće u Tolstojevoj, jer „nema para“. Stalno je pitao za to iz CZ-a, ali ona nije imala srca da mu kaže kako stvari stoje, da ga „ne nasekira“.

Poslednja tri meseca potrošila je na napor da se Slobodanu do kraja suđenja omogući prebacivanje na kućnu negu (ako treba i kućni zatvor) u rezidenciji „Mir“ na Dedinju. Međutim, kontakti sa čelnicima opozicije nisu urodili plodom. Tačnije, nekoliko delegacija SPS-a posetilo je najvažnije ljude DOS-a, ali bez uspeha. Čeda Jovanović je i dalje bio delegat DOS-a prilikom kriznih situacija. Recimo, kad je Milošević prebačen na VMA. Oni koji su ostali uz Miloševićeve ocenili su da je za to određen mladi Jovanović zato da se: a) Milošević ponizi, jer sa njim pregovara najgolobradiji u DOS-u, i b) zato što kao takav nije mogao ništa konkretno da učini za Miloševića i njegovu familiju.

TAČNO U PODNE: Marija i Mirjana svakodnevno su odlazile u CZ, uvek u isto vreme, uprkos naporima da se zakamuflira stvar, sve „zbog lične bezbednosti“. Vreme obilaska bilo je jedino što im je bilo dato; sve ostalo – izjave, intervjui za koje su bili zainteresovane brojne novine – sve to je propalo. Slobodan Milošević iz zatvora nije mogao da pošalje ama baš ništa. Isto je važilo i za njegovog advokata. Jednom prilikom je Slobodan Milošević pokušao ženi da da poruku, napisanu na parčetu salvete. Manevar s ceduljicom bio je primećen i, uprkos objašnjenju da se radi o par rečenica za Mariju, koja zbog bolesti tri dana nije došla ocu u posetu, salveta je ostala u zatvoru. „Draga Marija, tata te voli…“ pisalo je na konfiskovanom materijalu. Da ne bi ugrozila svoj status kod zatvorske uprave, Mirjana Marković je u odnosu prema medijima bila veoma štura: „Moram da procenim, ne mogu sama, to moram da se konsultujem sa Slobom. Moram da sam jako pažljiva, prevare nas, znate. Eto, dogovorila sam se sa nekim ljudima da nešto ne kažem – na primer da tokom hapšenja u rezidenciji nismo imali tri dana vodu. I nisam rekla! Stvarno sam održala reč, nisam rekla… Imam problem sa nekorektnošću – ja držim reč koju sam dala. Da neću da se žalim na ono što me je pogodilo, ali druga strana ne drži reč.“

Da Milošević ode u Hag a da praktično ne da nijednu izjavu odlučeno je u uskom krugu. Toma Fila je bio za, Mirjana Marković i Slobodan Milošević takođe, ali, paradoksalno, supružnički par više nije bio presudan za tu vrstu odluke; prepreka je bila zatvorska uprava, pa istražni sudija, a zapravo DOS, Batić, Đinđić… Advokatu Tomi Fili, su prema njegovom sopstvenom priznanju, strani mediji nudili čak 20.000 dolara za jednu fotografiju Miloševića u zatvoru, a Mariji čak dve ili pet hiljada nemačkih maraka za jednu stranicu intervjua… Mirjani Marković je smetalo što su se posle Slobodanovog hapšenja svi našli da govore o njegovom slučaju, politici, sudbini. Samo ona ne. Na njeno oglašavanje čekalo se gotovo dva meseca, pošto ju je Fila stalno odvraćao od pojavljivanja u javnosti.

Tražio je da se strpi dok sam ne održi konferenciju za štampu i stalno odlagao, a ona je kao žena zatvorenika i predsednica JUL-a, morala da ćuti; i inače sa Filom nije mogla „nikako da pronađe kopču“. Kapriciozni Fila izgleda nije mnogo mario za njeno mišljenje. Tako ju je jednom prilikom pustio celo popodne da ga čeka, a na takav tretman ona nije navikla. Otuda verovatno i nagla ideja da se Miloševićev tim branjenika proširi. Rečeno, učinjeno. Slobodana je poslednjih dana njegovog boravka u Beogradu opsluživalo desetak advokatskih kancelarija iz Beograda.

U početku je bilo malo nade da bi proces mogao da zaustavi Milan Milutinović, kao predsednik Srbije: „Mogao bi, ali nema ga… Ne znam jesu li ga čime pritisli, ucenili, a i kad bi bilo tako, on mi ne bi rekao ništa“, tvrdi član porodice.

VRHOVNI KOMANDANT U ĆUZI: Čini se da za Mirjanu Marković najveće poniženje prilikom poseta CZ-u nisu bili paparaci, već činjenica da je do ćelije svog muža morala kroz ista vrata kao i „zabrađene Šiptarke čiji su muževi osuđeni u vreme dok je njen muž bio vrhovni komandant“. Tada bi obično sačekala u kolima dok one prođu, pa posle ušla. U početku je uspela da dobije dozvolu od uprave zatvora da diskretnije obilazi supruga, ali je to trajalo kratko, a onda je ponovo morala da otrpi malo porodično prokletstvo, na kapiju, pored novinara, uz Albanke.

„Hag? To će ukinuti!“ Iako smo sa Mirom Marković razgovarali mnogo puta tokom poslednjih nekoliko meseci, pre i posle njegovog hapšenja, neobično ubeđen i odlučan odgovor ipak nas je iznenadio. Razgovor je vođen u rezidenciji u Užičkoj 15. U velikom salonu koji zauzima dobar deo prizemlja bilo je nekoliko mobilnih klima-uređaja razmeštenih duž zidova. Napolju je bilo sparno i primetili smo da bi Slobodanu u Centralnom zatvoru sigurno bilo teško bez klimatizacije, da treba razmotriti činjenicu da je Jul blizu i da će ga jugoslovenske vlasti uskoro transportovati u Hag. Mirjana Marković je sekundu-dve bila u šoku – zacrvenela se i odbacila bilo kakvu dalju misao na temu Međunarodnog suda za ratne zločine.

Usledilo je otrežnjenje. Što se Slobodana tiče, on za nju i dalje ostaje ono što je u njemu uvek videla – borac za slobodu i „njen heroj“.

Pitanja o Slobodanovoj kondiciji u zatvoru komentariše s neskrivenim cinizmom: „Glupo je, šta da kažem? Oseća se dobro, sladak mi je i lep, sviđa mi se… Stvarno, šta da kažem?“ Jedno je sigurno – Slobodan u zatvoru ne bistri štampu: „Dali bi mu oni, nego neće on, pa nije čitao ni ovde (rezidencija – nap. aut.), a gde će da čita tamo?! Nisam ga pitala, ali ne bi čitao novine, nikad, ni mrtav. Pa rekla sam vam da ne čitamo novine.“ Na opasku da bi iz novina možda ipak saznao ponešto od onoga što se tiče njegovog slučaja i slično, dodaje: „To bi bilo loše. Ne može da čita, ne dolazi u obzir. Ne d-o-l-a-z-i u obzir!“ Kasnije je ispalo da je Milošević u CZ-u novine ipak dobijao, iz Filinog koferčeta. Ostalo je nepoznato da je li ih je i čitao.

Dok razgovaramo, telefon na stočiću zvoni. Glas Mire Marković postaje nežan, tepajući: „Zdravo mili, zdravo dušo… Tatica ti je dobro, popili smo kafu, šetao je danas…“ Sin Marko, javlja se negde iz jedne „azijske republike“ bivšeg Sovjetskog Saveza. Majka ga opominje da ne zove svakog dana jer je „skupo“. Marko ne zove na mobilni, već na fiksni broj u rezidenciji, što je čudno, uz opservaciju da prostorije (i telefon) nisu sigurno mesto za razgovor. Bube gore ili dole. Trenutak je mučan i težak posebno za nju, koja sina nije videla nekoliko meseci. Suze naviru, nos crven. Preturamo po džepovima, dodajemo joj maramice. Teret joj je, ponavlja, što sad mora da pazi šta govori deci, šta Slobi, da se ne sekiraju bez potrebe, a nju nema ko da teši.

Navikli su oni, kaže, da ih prijatelji svako malo ostave na cedilu. Mirjana Marković sa cinizmom ume da ispriča „kako su ih prijatelji“ zaobilazili u širokom luku svaki put kad je bilo tvrdo.

Iza svega se krije nekakav fatalizam posebne vrste. Vera u sudbinu i moćne sile koje određuju životni put ljudi i naroda po svemu sudeći je i danas ono u šta Mirjana Marković nepokolebljivo veruje. I onda, iznenada, ražalošćena nad sobom i „zvezdom pod kojom je rođena“, patetičnija u rezidenciji u svojoj virtuelnoj slobodi nego Slobodan u Hagu, Mirjana Marković pominje kako joj je pre neku godinu u Kini neka žena, objašnjavajući joj tajnu jina i janga, dala sud da je njeno poslanstvo da pomaže drugima, sluša, trpi njihove probleme. „Tako je bilo još u gimnaziji, svi su dolazili kod mene da mi se poveravaju, da traže savet. Stalno sam slušala tuđe probleme“ uzdiše.

Mnogo se pisalo o tome koliko su partizanska prošlost i tragične okolnosti pod kojima je umrla njena majka trajno predodredile Mirjanin (i Slobin) put. Priseća se kako su joj baba i deda pričali da ju je, tek rođenu, tražio neki četnik, a oni, da je sakriju, stavili u košaru za ugalj: „Došao je u kuću onaj strašni četnik, Kalabić, da me traži. Zamislite, on je seo na tu košaru, a ja ispod, kakva je to sudbina, baba i deda su se bojali da ne zaplačem, a ja – ništa!“ Tako nekako reaguje i danas, stalno se uzdajući da će neka sila, viša od nas i trenutnih političkih odnosa, opet sve urediti i vratiti na svoje mesto, da ona i njena porodica budu na okupu, zajedno. Ipak, otkako je Hag postao realnost, više akcenat nije na idealima, u koje je nekada verovala, ponekad se zatekne u samoironiju i kaže da u sledećem životu neće biti levičarka.

NEUSPELI JELJCIN: Dan kada je Milošević predao vlast traumatična je prelomnica njihovih sudbina „Moj muž je 6. oktobra dobio poruku da Vojislav Koštunica želi da se vidi s njim. Slobodan je prihvatio; tom prilikom ga je Vojislav Koštunica obavestio da je Savezni ustavni sud odlučio da je on pobedio na izborima za predsednika i da je to objavljeno u ‘Službenom listu’.“ Mirjanu Marković i dan danas sekira što Slobodan nije zatražio da vidi postoji li taj „Službeni list“ stvarno. Umesto toga? „Moj muž je tu informaciju odmah prihvatio i čestitao Vojislavu Koštunici. Ali, rekao mu je, uz čestitku, da nije u redu da njegov mandat počinje paljenjem i uništavanjem svega što je naš sin imao i što se dogodilo prethodne noći. Vojislav Koštunica je, kako se to kaže, izrazio žaljenje zbog toga i rekao da o tome nije ništa znao.“

Izgleda da je te noći u odnosu na porodicu Milošević počeo ciklus Koštuničinog daltonizma prema svemu što je konkretno njima obećano ili garantovano. Više nema dilema je li Milošević prilikom predaje vlasti tražio od Koštunice ikakve garancije i zašto se, poput Jeljcina, nije dogovorio sa novim predsednikom o nekoj vrsti abolicije. Mirjana Marković: „Sloba ništa nije tražio.“ A zašto ne? „Marko mu je rekao da je morao da se dogovori!“

Zato je kasnije, prilikom „predaje istražnim organima, Sloba ipak tražio neke ustupke od vlasti“. Bili su to pre svega ustupci za Mirjanu Marković, a ne za njega. On je otišao u ćeliju beogradskog CZ-a, pa u helikopter i Hag, a ona je ostala unutar zidova predsedničke rezidencije. To je jedini dogovor koji je isposlovao, za nju. Mira Marković se u međuvremenu držala svega što je porodica obećala – da javno ne kritikuje ponašanje policije, presecanje struje, vode i telefona tokom opsade vile i slično.

Ironijom sudbine, stanari opkoljene vile u Užičkoj poslednje zajedničko jutro, poslednjeg dana Miloševićeve slobode, dočekali su kao i mnogi vojnici JNA po kasarnama u poslednjim danima SFRJ – bez kapi vode u slavinama. Za razliku od ćerke Marije („Koga briga za vodu kad ništa oko nas nije normalno?!“), Mirjanu je prazan vodokotlić pogodio. „To mi je strašan problem. Ne znam šta ću da radim. Imam u kući flaširanu vodu za piće, ali kako da se istuširam večeras? Ajde, zube i lice ću oprati vodom iz flaše, ali kako da se tuširam? Rekla sam Slobi da traži. Ovo je stvarno strašno, bez vode je užasno.“ Milošević je po ženinim instrukcijama vodu možda stvarno i tražio, ali nije dobio. Pred odlazak je oprao kosu mineralnom vodom iz flaše.

Kada je odveden iz CZ-a, jeste imao je vodu, ali ne i vremena da opere kosu. Iako Mirjana Marković u svakoj mogućoj prilici ističe autistički kredo njene porodice – „ne gledam vesti, nikada“ – za Slobodanov put u Hag saznala je, po prilici, baš iz medija. Jeste da su pristalice njenog muža i ovog puta stajale okupljene ispred CZ-a, ali više ništa nije bilo kao 1. aprila, uoči hapšenja, kad je sve što je htela da čuje bilo kako „iz daljine narod peva, sa Zvezde, već jedan sat…“ Revolucionarne pesme, razume se, šta drugo? Za sve one, koji su na području nekadašnje zajedničke države preživeli veće nestašice, nepravde, poniženja i smrt najbližih, peripetije Miloševićevih verovatno zvuče smešno. Ali za njih, koji su skoro četrnaest godina gospodarili sudbinama miliona u tom delu sveta, nestašica vode bila je prva nepravda koju su osetili na sopstvenoj koži.

Paradoksalno, Slobodan Milošević, koji je ratovao i pregovarao s najvećim silama na svetu, našao se u situaciji da vlastiti život trampi za vodu, struju i pravo na boravak svoje žene u nekadašnjoj Brozovoj vili. Ono što je izvesno jeste da usamljeni Milošević, u poslednjoj fazi svog političkog (i životnog?) puta, potpuno prepušten političkoj i svakoj drugoj volji Mirjaninoj, nije više pokazivao one znake lisičije lukavosti kojom je ’96. godine atribut „kasapina sa Balkana“ umalo zamenio onim što Mirjana rado čuje – „faktor mira na Balkanu“. Zato ni on ni porodica nisu pokazivali ni trunke sumnje da će se desiti išta od onoga što su svi drugi znali. Ni u petak 30. marta, ni dan kasnije, ni 28. juna – nisu shvatali šta im se sprema. Pretposlednjeg dana marta porodica je pravila planove sastanaka i obaveza za sredinu aprila. Čak i kad je šef poslaničke grupe SPS-a Ivković dramatično obelodanio da se sprema akcija hapšenja i pozvao simpatizere da se sjate na kapije Miloševićeve vile u ime odbrane, ciljni objekat akcije bio je u relativnoj nirvani, sve do uveče. Isto se desilo i kada je Milošević promenio adresu – iz Užičke u CZ. Mirjana je predano radila da uz pomoć advokata izvuče Slobodana na kućnu negu, a za svaki slučaj je uz to pokušavala da organizuje simpatizere i pristalice na neki pokret, šta li, sanjareći pri tom o partizanskoj sudbini svoje majke.

Do poslednjeg trenutka, sve dok nisu proradile elise helikoptera, ona je verovala u ono što je čula od muža – da Milošević zaista ima dogovor sa DOS-om, ali „da su neke stvari za ćutanje“. A šta je Koštunica obećao Miloševiću? „Rekao je da garantuje njegovu bezbednost i da u tom pogledu ništa ne treba da brinemo. Tako je oduvek govorio. E sad – ko je prekršio dogovor? Da li on, ili su ga drugi pritisli, ili ga nisu pitali… Ja ga nikad nisam srela, ali znam da je Slobodanu garantovao sigurnost.“ Mirjana Marković sad teško zadržava suze. Nema snage, kako kaže, ni da uđe u kancelariju Slobodana Miloševića, pored. Tamo je sve još uvek kao na dan hapšenja. Kako poznato. Baš onako kako je bilo na Dedinju i ostalo neko vreme, u komšiluku, 21 godinu ranije, posle Titove smrti.

Mirjana Marković je posle Slobodanovog odvođenja preživela još nekoliko „češljanja“ od strane policije, koja je odnela sve dokumente (da se vidi ima li nešto što Slobodan nije smeo da zadrži u posedu posle skidanja sa funkcije, kako bi se potkrepila srpska optužnica), a ona potom više nije ni ulazila u prostoriju.

Mirjana Marković ne krije da ni pre hapšenja, pa ni posle njega, Slobodan i ona uopšte nisu pretresali mogućnosti za Slobodanovu predaju pravosudnim organima, još manje odlazak u Hag. To za njih nije dolazilo u obzir. Iz sadašnje perspektive, rado bi prihvatili i da im je DOS ponudio da Milošević ostane u (doživotnom) kućnom pritvoru, ali to više nije tema. A i niko iz policije ili DOS-a nije im ništa slično ni nudio. Od onih koji su tokom krize bili uz Slobodana Miloševića, saznajemo da je najveća dilema bila šta posle eventualnog susreta sa istražnim sudijom. A kad se Slobodan jednom preselio u CZ, smišljena je univerzalna taktika koja je, u pričuvi, iskorišćena i pred sudom u Hagu. „Ne priznajem ovaj sud“, to je istorijska drža koja se Miloševiću urezala u sećanje u školskoj klupi. Ako je tačno da je Mirjana u danima kad je služio vojsku izjavila da će jednog dana fotografije njenog muža krasiti izloge dućana, kao tada Titove, onda je jasno da joj se sviđa moderna verzija Broza, i da je time Sloba za nju postao još veći vitez. Njena vizija iz mladosti se u tom slučaju ostvarila – posle Tita Tito.

ROMEO I JULIJA, POSLEDNJI ČIN: Ne zna se koga je više potresao rastanak sa Slobodanom, Mirjanu ili Mariju. Mirjana i on bili su nerazdvojni od rane mladosti. U požarevačkoj gimnaziji vršnjaci su ih zvali Romeo i Julija, jer su se stalno osamljivali, čim bi zazvonilo školsko zvono. Totalna predanost, čaura u koju su se zatvorili, danas joj se sveti. Prvih dana posle njegovog hapšenja volela je da ostavi utisak potpune ženske ranjivosti, izgubljenosti bez njega – više od četiri decenije zajedničkog života učinile su da „ni vrata ne umem da zaključam, kao čovek; on je uvek bio tu, a sad o svemu moram da se brinem sama…“ Žalila se na ćerku, da joj nije oslonac, a sin je daleko, što takođe shvata kao svoje prokletstvo. Iz razgovora je bilo jasno da se po pitanju taktike i borbe bolje razume i slaže sa snahom, Markovom ženom Milicom.

Odlazak Miloševića u Hag za Mirjanu je i nekakvo olakšanje, ma kako to perverzno zvučalo. Svakodnevne posete CZ-u su je iscrpljivale, a najgore se osećala na kapiji, prilikom ulaska u zatvor. „Užasno, novinari svuda, to me sludi potpuno. Tako lešinarski, neljudski, to je toliko odvratno, ne mogu da zamislim da tako ljudi džupre pred kapijom zatvora, da me čekaju da vide kad izađem..“ Za tekstove koji svakodnevno izlaze o njoj i njenom suprugu kaže da su puni „laži i prljavština“. Sretna je, smeje se, što joj je muž ostao veran još od gimnazijskih dana. I pita se „šta bi tek pisali, da je bio poput Klintona“, čiji seksizam i peripetije sa Monikom smatra krajnje odvratnim. Pravi odraz zapadnjačkog truleža.

Isto kao i roditelji, i ćerka Marija se diči da štampu ne prati, da je zauzela stav da nikada ne demantuje priče koje se u medijima pojavljuju o njoj i ne sekira se za ono što narod misli. Njen stan je drugačiji od onoga što voli njena majka, to se vidi još sa ulaza. Dnevni boravak s kaminom, trpezarija, mala kuhinja. Nedavno su sve to pogledali i ocenili poreznici, ali Marija tome ne pridaje posebnu dramatiku.

„Došli su da utvrde kakav je stan, da izmere, vide šta ima, da odmere porez. Moguće je da su hteli da provere imam li bazen u podrumu ili nešto slično, kao neke druge kuće na Dedinju. A nemam, jer sam sportski tip, imam teretanu i saunu. Verovatno su mislili da je ovde svuda mermer, luksuz, nameštaj iz 16. veka… Ja mislim da živim u lepom stanu, meni odgovara, iako nemam parket nego tapison. Nisu mogli da veruju da ispod nemam parket, jer ga ne volim. Da je ispod tapisona beton. Moja mama voli tepihe i parket… Samo mi je bilo žao što su došli baš u vreme kad je trebalo da idem tati u posetu, pa sam tog dana propustila da vidim tatu“, kaže Marija, koja je teško podnela očevo izmeštanje u CZ. Odlazak u Hag je za nju bio udarac na koji niko nije mogao da je pripremi, najmanje majka.

Marija može u miru da žali nad tatinom sudbinom – svoju radio i TV stanicu „Košava“ prodala je odmah posle 5. oktobra. Jedino poslanstvo joj je bilo „da ide kod tate“. Posle transfera u Hag ni toga više nema. Ono što je zanima jesu muzika, filmovi i knjige, politika – nikako.

Na zidovima i policama uokolo slike Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Sa plafona visi veliko platno, pravi kućni bioskop. Televizor isključen. Novine i elektronski mediji Mariju od odlaska oca u zatvor zanimaju manje nego ikad. Poslednje mesece preživela je „kao penzioner“, uz gledanje video-kaseta i čitanje knjiga. Sedi u kući, iza čvrsto zatvorenih žaluzina, u polumraku, što je za nju „potpuno nenormalan“ život; poslednjih meseci je „prekinula kontakte sa masom sveta“. Senka političkih karijera oca i majke ostavila je dubok trag na njenom životu. „Ja uopšte ne znam koji muškarac je sa mnom iz ljubavi, a koji iz koristi…“ Dane provodi u kući ili teretani, a prijatelji uglavnom dolaze kod nje. Velika je razlika između onih svima poznatih, kontroverznih čaršijskih priča o divljoj, razmaženoj ćerki Miloševićevih i žene koja u 36. godini izgleda kao devojka i na sva pitanja, i najteža, pristaje i odgovara staloženo.

Pouzdano je da još ne piše svoje memoare. Upitana zašto je to tako i zašto ne ohrabri muža da piše, Mirjana Marković odgovara da ga jeste nagovarala, ali da „on ne voli da piše“. Uostalom, ona je književnik u porodici. Na pitanje, šta onda Slobodan voli da radi, šta ga relaksira u zatvoru, Mirjana Marković odgovara meko, u šali: „On voli da vidi mene!“

Tako je, post festum, jedini aktivni političar u porodici Milošević ostala Mirjana Marković. Što se Slobodana tiče, on se u šest meseci posle oktobra lani, od kad je za njega prestala aktivna politika, sasvim svikao na običan život. Tad mu je najveće zadovoljstvo bilo da se bavi unukom Markom. Junior ga je vraćao u mladost i odmah se setio svega – od pričanja bajki do menjanja pelena…

Nema sumnje da ima mnogo stvari koje će Slobodanu Miloševiću nedostajati u Ševeningenu. Najpre – njegovi najbliži. Od privremenog domovanja u CZ-u nema baš mnogo što bi trebalo da se pamti, izuzev tačnih Mirjanih poseta. Jedino još možda zatvorski pasulj, koji je, tvrdi Mirjana, bio uvek odličan i koji je Slobodan voleo da jede. Zato mu tada nije nosila posebnu hranu. Takav u Ševeningenu sasvim sigurno ne kuvaju.