Da se u četvrtak 18. oktobra 2007. na galeriji Narodne skupštine pojavio neko javnosti nepoznat ko bi „branio kubanske interese“, to bi bila jedna vrlo bizarna, rado komentarisana stvar. Da je istog tog dana, a posle rasprave o predlogu deklaracije protiv sankcija Kubi, bilo ko u parlamentu novinarki rekao da mu je postavila „kretensko pitanje“, to bi bila jedna od udarnih vesti.
Ovako, pošto je glavni akter bio niko drugi do Hadži Dragan Antić, medijski konzumenti ostali su uglavnom hladni na ono što se dogodilo. Jer, iako u majčici Srbiji, a posebno u galeriji likova iz Miloševićevog doba, ne manjka živopisnih pojava, dotični Antić jedan je od retkih čija je živopisnost takva i tolika da se na nju nekako oguglalo. Zahvaljujući svemu što je uradio i izjavio za poslednjih dvadesetak godina, čovek s tim imenom i prezimenom teško da ikoga više može da iznenadi i šokira.
SA BANDERE: Dragan Antić rođen je u Beogradu, gde je pohađao osnovnu i (tako se priča) samo prvi razred srednje škole. Tu se i završava storija o potvrđenim segmentima njegovog obrazovanja – iako je kasnije tvrdio da je stigao do statusa apsolventa na Fakultetu organizacionih nauka, a negde navodio i kako je „pohađao studije u SAD, kao stipendista američke vlade“, izvesno je jedino da je bar neko vreme bio đak Škole učenika u privredi. Radnu karijeru Antić počinje kao perač prozora, a zatim i kao radnik Elektrodistribucije. Izvori navode različita konkretna zaduženja koja je tu obavljao, s tim što se najveći broj njih slaže samo u tome da je radio „nešto oko bandera“. Jedna urbana legenda kaže kako je Vlada Bulatović Vib, nekadašnji urednik beogradske rubrike u „Politici“, za njega govorio: „Skinuo sam ga s bandere, i ako ne bude bio dobar, vratiću ga na nju.“ Ipak, Vibovoj najavi nije bilo suđeno da se desi – pred tada mlađahnim honorarcem stajali su ozbiljniji zadaci.
U svakom slučaju, Antić dolazi u „Politiku“ u maju 1978. kao tehnički sekretar deska, gde je obavljao ono što se od tehničkih sekretara i tražilo: javljao se na telefon i obavljao kurirske poslove. Vrlo brzo počinje i sam da piše: istina, samo saopštenja o tome koji će deo grada ostati bez struje (odatle i nadimak Struja po kojem će ostati poznat). Vrlo brzo je napredovao – priča se da ga je protežirao Aleksandar Prlja, tadašnji glavni urednik „Politike“.
Već 1982. primljen je u stalni radni odnos i pratio rad SPC-a (kažu upućeni da je i pomagao pri bogosluženjima). Ključan trenutak njegove karijere, međutim, dogodio se kada se u redakciji našla izvesna Marija Milošević, ćerka političara Slobodana i profesorke Mirjane.
Pošto je stalno nešto pisala „za svoj groš“, Marija je poželela da bude novinarka. Uticajna majka podržala ju je u toj ideji, pa je ćerka završila najpre u beogradskoj rubrici, a zatim i u „Ilustrovanoj politici“. Struja joj se „našao“: učio ju je novinarstvu, pomagao joj, nosio platu kući, iznosio đubre, navodno bio i zaljubljen u nju. Ta ljubaznost i pomoć neće ostati zaboravljeni, a romantične majka i ćerka ostaće mu verne tokom svih „godina raspleta“.
Zahvaljujući verovatno tom prijateljstvu, Antić već 1993. postaje v.d. glavnog i odgovornog urednika „Politike“. Kao takav, 1995. naći će se i na platformi VIP salona beogradskog aerodroma odakle će mahati Miloševiću kada ovaj bude odlazio na pregovore u Dejton – čim se predsednik vratio i (u skladu sa tadašnjom mirotvoračkom politikom) hitno „raskinuo“ s ratnohuškačkim novinarstvom, s mesta direktora „Politike“ smenjen je Živorad Minović i na tu funkciju postavljen upravo glavni junak ove priče.
„POLITIKA“ I POLITIKA: Na mestu šefa „Politike“ Hadži Dragan Antić dočekaće i Peti oktobar. Navodno, zgradu matične kuće napustio je kroz prozor, spuštajući se stepenicama za slučaj opasnosti, s mantilom navučenim preko glave. Nije ni čudo: za njegovog vakta „Politika“ je ušla u istoriju medijskog beščašća od čijih se posledica još uvek oporavlja. Iako niko ne spori zasluge novinara u tom smislu (daleko od toga), Antić je ipak najzaslužniji za ubrzani „Politikin“ pad ka dnu: u postpetooktobarskim hronikama ostalo je zabeleženo kako je omiljena aktivnost bivšeg tehničkog sekretara bila da pronađe nekog ko bi sastavio beskrupulozan pamflet protiv XY osobe, da pribavi policijske izveštaje i medicinske kartone koji bi tu osobu dodatno kompromitovali i da potom ubedi novinare s koliko-toliko poznatim imenima da se potpišu ispod takvih pisanija. U tom smislu, najpoznatiji je slučaj požarevačkih otporaša koje je u maju 2000. „Politika“ bukvalno raščerečila na svojim stranicama, što će kasnije biti i predmet sudskog spora koji su otporaši dobili.
Ako je verovati transkriptima telefonskih razgovora Slobodana Miloševića iz 1995. i 1996, medijska saradnja između Hadži Dragana Antića i političkog vrha zemlje bila je više nego konkretna. Po navodima jednog od tih transkipata, posle regionalne posete Bila Klintona u januaru 1996, Milošević je bio strašno nezadovoljan načinom na koji je „Politika“ obradila taj događaj, pa se obratio direktno Struji: „Slušaj, bre! To je sramota! Ja znam da ti ne čitaš svoje novine, ali, bre, krupne stvari kao što je boravak američkog predsednika u regionu ne možeš da pustiš, bog te j…, svakoj šuši da radi šta hoće.“ U telefonskom razgovoru, ovaj se pravdao, obećao da će lično da napiše politički korektan komentar, na šta je Milošević zaključio: „Kažite ko piše novine da njih brifujemo, majku im j…“
Takva bliskost, naravno, nije bila samo medijske prirode – više nego poslušnom i Familiji bliskom direktoru, vremenom je omogućeno da na različite načine stavi neki dinar u džep. U tom kontekstu, najčešće se pominje njegova umešanost u šverc cigareta, odnosno korišćenje „Politikine“ prodajne mreže za tu rabotu. Navodno, Hadži Dragan Antić je bio zadužen za skupljanje novca od prodaje cigareta na kioscima „Politike“, „Borbe“ i „Duvana“, kao i za kasniju raspodelu prikupljenih sredstava političkim strankama. Antić ovakve priče za sada ocenjuje kao „notorne gluposti“, a u julu 2006. naveo je da se „to dešavalo tokom 1994. i 1995. godine, kada ja još nisam postao direktor“. Kako bilo, priča o švercu cigareta samo je jedna od mnogih sličnih koje se pominju u vezi s njim: ima tu predugačkih storija (pa i sudskih procesa) u vezi s finansijskim marifetlucima s vojskom, sistematskim uništavanjem kompanije, filmskom piraterijom… Svim onim što je tokom devedesetih, s mesta direktora „Politike“, mogao da uradi neko ko je bio spreman na sve. Hadži Dragan Antić uklapao se u taj profil: „Ovo je posao, biznis, nema tu milosti. Tu nema ljubavi, tako samo devojčice mogu da rezonuju… Jednostavno, oni koji gube, biće dovedeni na nulu. To jeste surovo, ja sam surov čovek“, objasnio je jednom prilikom.
U međuvremenu, Antić je, naravno, postao poznat i široj javnosti. Ističući se izjavama sličnim gorenavedenoj, večitim konjskim repićem i leptir-mašnama, nije mogao ostati neprimećen. Što je, valjda, i bio jedan od ciljeva čoveka koji je počeo tako što je prao prozore, a zadesio se u krugovima iz kojih se upravljalo državom.
POVRATAK OTPISANOG: Karijera Hadži Dragana Antića posle pada Miloševićevog režima možda je najbolji pokazatelj lenjosti i nedoslednosti onih koji su vladali u postpetooktobarskom periodu, odnosno njihove nespremnosti da zaista očiste javni prostor od ljudi koji su ga godinama zagađivali. Čovek koji je bio jedan od simbola Miloševićeve ere, čovek koji je u tu eru zagazio kao niko i ništa, a iz nje izašao kao bogataš, čovek koji je bio ključni igrač u uništavanju ovdašnje medijske scene, čovek čiji bi gresi ispunili tomove… Ukratko, čovek kojeg oni koji su izašli na ulice 2000. više nisu želeli ni da vide, naprečac je postao uspešan biznismen koji nesmetano radi.
Nakon što je kroz prozor utekao iz „Politikine“ zgrade, Hadži Dragan Antić udobno se smestio na Kubi. Nije poznato ima li istine u priči kako je blizak s Fidelom Kastrom, ali on sam tvrdi kako ga kubanska vlada tretira kao intelektualca: navodno, kubanski ambasador lično ga je pozvao da potpiše peticiju koju su podržali intelektualci, a kojom se traži zatvaranje američkog zatvora Gvantanamo. Zahvaljujući svemu tome, on navodno radi na „obnavljanju pokidanih veza“ i „pod okriljem kubanske vlade“ postaje trgovac kubanskim cigarama i rumom. Kada se 18. oktobra pojavio u parlamentu, Antić je najavio da njegova kompanija „Treći milenijum“ i agencija Putnik uskoro otvaraju čarter liniju za Kubu, a neupućene je podsetio kako „Treći milenijum“ zastupa interese Kube „po mnogim pitanjima, u kulturi, sportu, ekonomiji, turizmu“. Pored zastupanja kubanskih interesa, Antić se bavi i izdavaštvom – kao autor ranije objavljenih knjiga (zabranjenih Slučaj Gojka Đoga i Bela knjiga–dokumenti, i poslednje, Ribnikari od Hitlera do Hombaha), nekako je valjda bilo očekivano da sada, kao uspešan biznismen, objavljuje knjige svojih prijatelja, pre svih Mirjane Marković.
Sve to možda bi još nekako moglo i da se proguta da se Antić, poput mnogih drugih, povukao u neku mišju rupu iz koje posluje i zarađuje. No, on ne samo da se nije povukao, već se u poslednjih par godina prosto trudi da isprovocira i izazove bes onih s malo dužim pamćenjem. „Od 5. oktobra stalno letujem. Ili sam na Kubi, ili na Mediteranu. Za to sam mnogo zahvalan DOS-u koji mi je učinio veliku uslugu kada sam ostao bez posla. Sada neprestano mogu da odmaram“, izjavio je u avgustu 2005, ističući još da sada može na miru da se bavi svojim hobijima, alpinizmom i ronjenjem. Ukoliko ga neko upita o tzv. poreklu kapitala, Antić još bezobzirnije odgovara i ističe kako je imovinu stekao tako što je tokom 40 radnih godina strpljivo štedeo: „Štednja i odvajanje viška novca na stranu jedini je recept da se neko obogati. To sam i ja činio, odvajajući oko hiljadu dolara godišnje za vreme rada u medijima.“
U skladu s tim, Antić ne priznaje nikakve grehe ni što se „Politike“ tiče. Naprotiv. U svojstvu predsednika nečega što se zove „Upravni odbor udruženja akcionara Politika AD – Treći milenijum“ 2005. podneo je krivičnu prijavu protiv tadašnje uprave „Politike“ zbog „ugovora kojim su naneli štetu Srbiji i ostalim akcionarima“. Nije se ni tu zaustavio: otvorenim pismom pozvao je Vojislava Koštunicu da preduzme neophodne mere kako bi se „sprečilo dalje urušavanje te medijske kuće“, a istom prilikom optužio je čelne ljude za „nezakonito preuzimanje kuće“ i izrazio zabrinutost za „sudbinu kapitala više hiljada malih akcionara“.
PRIJATElj: Nikom valjda ne bi trebalo dokazivati kako Hadži Dragan Antić ne bi postao to što je postao da se nije „našao“ Mariji Milošević i potom ostao blizak njenoj familiji. Vernost Mirjane Marković onima koji su joj ostali verni već je poslovična stvar. Ipak, Antić je jedan od zaista retkih koji se mogu ubrojati u kategoriju onih koji su ostali verni i u dobru i u zlu – dok je većina ostalih porodičnih i političkih prijatelja vremenom odustala, on je junački izdržao sva iskušenja koja prijateljstvo s Miloševićima nekako podrazumeva. Najpoznatija, ali nepotvrđena epizoda koja to pokazuje dogodila se Petog oktobra uveče, kada je Marija navodno ušla u dedinjsku vilu koju je delila sa Strujom i dr Nikolom Antićem i pucala u Hadži Antićevog psa; takođe navodno, on je te noći napustio kuću sa svojom ćerkom. Ako je ta priča bar delimično istinita, ostaje večito pitanje kakva je to nepoznata sila i dalje zadržala Antića u blizini Familije. Nekada prisutan na svim porodičnim okupljanjima, Antić je posle Petog oktobra ostao prisutan u svemu što je Miloševiće zadesilo – odlazio je u Hag odakle je donosio političke poruke rukovodstvu SPS-a, nosio je kovčeg s Miloševićevim telom 2006, pojavljivao se na svakoj ceremoniji na Miloševićevom grobu, a u medijima i danas važi kao najsigurniji „link“ ka Mirjani i Mariji.
Posle smrti oca, kada je najavila da će ga „iskopati“ i sahraniti u Crnoj Gori, Marija je upravo Antiću poslala pismo u kojem poimence navodi one koje je njen tata voleo i one koje nije, uz eksplicitnu dozvolu da tu poruku preda kome on želi – rezultat je bila poplava tekstova u kojima se pismo detaljno prepričava i analizira. Ovakva idila donekle je poremećena kada je 2007. Marija navodno izjavila da se sa Antićem nije čula godinu dana – on je hitno reagovao, objašnavajući da je u pitanju „intriga“ i „insinuacija novinara“: „Poruke u mom telefonu dovoljno govore o tome da li smo ili nismo u kontaktu, a evo, baš pre neku noć, kada sam bio na večeri s prijateljima, zvala me u poodmaklim satima. Tražila je da joj dam jednog zajedničkog prijatelja na telefon da mu pročita svoj pismeni sastav, tako da to dovoljno govori o tome da li se čujemo“, izjavio je za „Kurir“.
Što se Mirjane Marković tiče, njena naklonost najbolje je ilustrovana činjenicom da je, posle trogodišnjeg odbijanja da se pojavi u Srbiji i preuzme svoju profesorsku penziju, odlučila da baš Antića ovlasti da preuzme njene prinadležnosti – krajem 2006, on je tako podigao približno 1,3 miliona dinara. Po sopstvenom priznanju, Antić se i s Mirjanom „redovno čuje“ i njen je „veliki prijatelj“. Baš zbog toga, prilično je čudno da je prilikom svog „kubanskog“ pojavljivanja u Skupštini pitanje o tome da li je s njom u kontaktu ocenio kao „kretensko“. No, za sada ipak ne postoje nikakve konkretne indicije da je Hadži Dragan Antić na bilo koji način pao u nemilost.
Osim Familije, Antić je bio blizak i crkvenim krugovima. Prijateljstva koja je sklopio prateći rad SPC-a za „Politiku“ uspešno je održao, pa se pričalo kako se jedno vreme krio i u Mileševi, kod vladike Filareta. Uostalom, sklonost pravoslavlju istakao je još na samom početku, ponosno noseći ono „Hadži“, titulu koju dobija svako ko ode na hodočašće u Jerusalim i pritom plati par dolara ili ne plati ništa. Sve ostalo što se tiče Antića prilično je misteriozno: javnost ga, osim s Marijom Milošević, nije povezivala ni s jednom drugom ženom, spisak njegovih poznanstava uglavnom se svodi na ljude s kojima je u nekom trenutku sarađivao, a jedino je poznato da ima ćerku. Ne zna se čak ni šta tačno Antić poseduje, odnosno šta je uspeo da pazari ušteđenim novcem.
Ipak, i ono što je poznato, dovoljno je da ga uvrsti u antologiju najživopisnijih likova Miloševićevog doba i doba koje mu je sledilo. Kada je davnih dana ocenio da je njegov život „američki san“, nije bio daleko od istine: krenuo je od dna, i bez ikakvih vidljivijih kvaliteta, brzometno napredovao do uređivanja uglednog dnevnika, upravljanja velikom medijskom kućom, porodičnim večerama s predsedničkom familijom, baratanja milionima. Iako junaci američkog sna obično ne beže kroz prozore svojih kancelarija, obično ne uništavaju firme kojima upravljaju i obično ne zastupaju „kubanske interese“, činjenica je da je karijera Hadži Dragana Antića, imajući u vidu okolnosti u kojima se razvijala, najbliža takvoj definiciji. Uostalom, kakva zemlja, takav i san.
