Kako vreme odmiče, vanredna situacija, proglašena zbog vejavice i „minusa“ koji traju mesec i više dana, polako postaje redovno stanje: čim je država odrešila kesu, otvorila robne rezerve i obećala da će svaki angažman na čišćenju snega biti plaćen, pojavilo se u ponudi i više mašina nego što je realno potrebno, čak i one za koje su vlasnici tvrdili da su u kvaru, tako da, koliko god to bilo moguće, „stvar“ je pod kontrolom. Prenategnuto je, međutim, sa snabdevanjem električnom energijom: potrošnja je na istorijskom maksimumu, za petinu veća nego u vreme gasne krize 2008. godine.
I da to ne bude dovoljno, na rekama je počeo da se hvata led, pa je rečni saobraćaj na svim plovnim putevima obustavljen do daljeg. Obustava rečnog saobraćaja je na snazi i u Mađarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Prema poslednjem izveštaju Republičkog hidrometeorološkog zavoda, od Bratislave do Novog Sada plutajući led zauzima od 60 do 80 odsto toka Dunava, nizvodno do Slankamena led stoji na 20, a pluta po 80 odsto toka, kod Zemuna su ledostaj i ledohod „egal“ – po 40 odsto, a dalje nizvodno, sve do hidroelektrane „Đerdap“, led se zategao kao devojački čaršaf. Ovo poslednje – zaleđeno Đerdapsko jezero, kad se ukrsti sa izglednom nestašicom struje, dodatno potiče nespokoj. Zbog leda, kao, „Đerdap“ će da „stane“, pa kuku nama.
„Nema razloga za brigu“, kaže za „Vreme“ Petar Grekulović, šef proizvodnje na našoj najvećoj hidro-elektrani. Nije, veli, hidroelektrana baš toliko osetljiva da „ovo malo leda“ može da utiče na proizvodnju struje, jer bez obzira što je površina zaleđena, Dunav i dalje teče, a na mestu gde elektrana „uzima vodu“, na prelivnom polju, led se razbija vazduhom pod pritiskom, tako da zastoja ne može da bude.
Ledostaj, dakle, nije problem. Ledohod, međutim, jeste, ama opet ne toliko za proizvodnju struje, koliko zbog mogućih poplava, kad se led nagomila na suženjima rečnog toka i kao dabrova brana podigne vodostaj.
Najveća opasnost od stvaranja čepova je, u stvari, kad otopli i led počne da se otapa, da puca i da se kreće nizvodno. Kad to počne, na scenu stupaju ledolomci, kojima se preventivno led razbija u sitnije komade, s jedne strane da bi se brže otopio, sa druge da se kretanjem leda rukuje. Događa se, međutim, da preventivno delovanje nije dovoljno, da leda bude više nego što ledolomci mogu da „sažvaću“, pa se čepovi ipak naprave. U novijoj istoriji, to se dogodilo tri puta i sva tri puta na istom mestu – kod Sikolovca na ulazu u Kazan. Prvi put 1956. godine čep je razbijen dejstvom Ratnog vazduhoplovstva – bombardovanjem čepa iz vazduha, sledeća dva puta, početkom šezdesetih i sredinom osamdesetih, posao su obavili vojni mineri.
Jedini je problem što Srbija nema dovoljno ledolomaca. U stvari, ima samo jedan – ledolomac „Greben“ koji je od pre neki dan „na vezu“ u Brnjici, na strateški ključnom položaju nekoliko kilometara nizvodno od Golupca, na samom ulazu u Kazan, na mestu gde se tok Dunava naglo sužava, sa bezmalo dva kilometra na svega 400 metara širine, bogom danom mestu za stvaranje ledenog čepa.
Početkom sedamdesetih, kada je završena hidroelektrana „Đerdap 1“, za održavanje plovnog puta izgrađena su i tri ledolomca – „Greben“, „Bor“ i „Deli Jovan“. Prvi je tegljač, sa ojačanim pramcem i koritom, kadar da po potrebi „pustom forcom“ razbija led do čak metar debljine, druga dva su gurači na čiji pramac, opet prema potrebi, može da se prikači „vitlo“ – barža sa rotirajućim ekscentrom koja kad je u pogonu vibrira i tako mrvi led. „Greben“ i Deli Jovan“ su bili u vlasništvu elektrane, a „Bor“ u vlasništvu Industrije hemijskih proizvoda „Prahovo“.
Sva tri broda su tokom godine radili što i svi drugi brodovi – vukli/gurali šlepove/barže, a tokom zime bili na „stacionaru“ na strateškim položajima za slučaj da se pojavi led. Poslednji put bili su angažovani na tom poslu 1985. godine, kad je bilo hladno i vejalo kao sad. Međutim, sad je u pogonu samo „Greben“: „Deli Jovan“ je rashodovan, a „Bor“ je posle privatizacije „Prahova“ prodat. Novi vlasnik ga je dao u zakup „negde u Bugarskoj“ i navodno je „tamo negde“ zarobljen u ledu.
Nije, međutim, spala knjiga samo na jedno slovo, bar kad je o hidrosistemu „Đerdap“ reč: između dve brane, „Đerdapa 1“ i „Đerdapa 2“, stacioniran je rumunski ledolomac „Golijat“. „Ova dva ledolomca su dovoljna“, tvrdi Grekulović. „Ako bude potrebno, ‘Golijat’ će biti prebačen uzvodno od ‘Đerdapa 1’, kao što će, ako bude potrebno, ‘Greben’ biti prebačen u jezero između dve brane.“
U vlasništvu „Dunav agregata“, kompanije nastale privatizacijom i fuzijom više društvenih brodarsko-bagerskih preduzeća, nalaze se i dva ledolomca „Čakor“ i „Vučevo“. Oba ledolomca ponuđena su Republičkom štabu za vanredne situacije da pomognu u razbijanju leda gde god da je potrebno, po simboličnoj ceni od tri miliona dinara dnevno. Velikodušna ponuda, kako „Vreme“ saznaje, odbijena je. Ako potrebe bude bilo, u pomoć će priskočiti ledolomci iz Mađarske, na osnovu međudržavnog sporazuma: dva od pet ledolomaca koje Mađarska poseduje, od pre neki dan nalaze se na vezu u Vukovaru, jer je suženje kod Šarengradske ade, poput onog kod Sikolovca, bogom dano mesto za stvaranje ledenog čepa.
