Kada se 2005. godine vratila iz Meksika, gde je četiri godine obavljala funkciju ambasadora SR Jugoslavije, u intervjuu za „Ilustrovanu Politiku“, Vesna Pešić je ispričala da je demokratija u Meksiko stigla 2000. godine, iste godine kada je i kod nas smenjen režim Slobodana Miloševića, ali da još nije donela boljitak za obične ljude. Po povratku nakon četvorogodišnjeg odsustva, uvidela je da demokratija ni Srbiji nije donela boljitak i da se nije produbila. Sedam godina kasnije, situacija u Srbiji nije ništa bolja nego 2005, baš kao što je i stav Vesne Pešić o tome ostao nepromenjen. Nedavno je u izdanju Peščanika izašla njena knjiga Divlje društvo – kako smo stigli dovde, zbirka objavljenih i neobjavljenih tekstova, intervjua i nastupa koji se bave isključivo postpetooktobarskom Srbijom i razlozima za razočarenje demokratskim delom političke scene u Srbiji.
„Analizirajući period posle 5. oktobra nisam se vraćala na Miloševića. Ta prošlost je deo ove sadašnjosti. Mene je interesovalo kako je Srbija rešavala nove zadatke koji su stajali pred njom i koji nisu bili na dnevnom redu Miloševićeve Srbije. Pokušala sam da pratim i razumem kako su različita vođstva obavljala i zaturala te nove zadatke“, kaže Vesna Pešić u uvodu Divljeg društva, čime odmah daje do znanja da u knjizi otvara pitanja koja već gotovo čitavu deceniju vise u vazduhu, a kojima se niko eksplicitno nije bavio, ni u naučnim ni u političkim krugovima. Pošto je priča o postpetooktobarskoj Srbiji, zapravo, priča o demokratskoj vlasti, Pešićeva, logično, vladajuće strukture iz ovog perioda identifikuje kao krivce za loše stanje u društvu na gotovo svim poljima koja uključuju politiku. Deklarativno opredeljenje takve vlasti za Evropsku uniju, po njenom mišljenju, zbog odnosa prema Kosovu, svaki čas se saplitalo o autoritarizam i nacionalističku ideologiju, stvarajući konfuziju da li je Srbiji važnija Moskva ili Brisel, dok su na unutrašnjem planu demokratsku opciju pojeli korupcija, partokratija, miniranje pravnog poretka i loše sprovedena pravosudna reforma: „Autoritarnost se širila kao bolest udruženom diktaturom svih stranaka, koja je eliminisala i sam pojam javnog interesa, a društvo je ućutkano u beznađu i siromaštvu.“ Odgovore na pitanje zašto je u Srbiji došlo do jačanja onoga što naziva patološkim oblicima moći, Pešićeva pronalazi u „novo-staroj političkoj klasi“, „koja se više trudila da zaštiti status quo, i u pogledu vrednosti i u pogledu stečenih interesa koji se tim vrednostima legitimišu. Umesto da oslobodi politiku kako bi mogla obavljati svoje specifične funkcije – baviti se problemima građana i razvojnim ciljevima društva, politika je i dalje ostala „kolonizovana“ kako nacionalističkom ideologijom tako i prodorom novčanih interesa partijsko-tajkunske klase u javne poslove. Status quo se održavao sprečavanjem suočavanja sa nedavnom prošlošću koju karakterišu ratovi i teški zločini. To nije samo moralno pitanje nego i funkcionalno: bez obnove socijalnog poretka i vladavine prava, tranzicioni procesi nisu mogli imati uspeha. Bez pravne države i jakih institucija, pre svega onih u pravosuđu, ne može biti uspešne tranzicije, tržišne privrede, povoljne investicione klime, efikasne privrede i demokratije – svih tih lepih stvari koje su se očekivale od petooktobarskih promena.“
SAMA PROTIV SVIH: Pešićeva krivicu za najkrupnije društvene i političke probleme vidi u svim strankama koje participiraju u političkom životu Srbije, odnosno u čitavoj političkoj klasi. Kada se kao kritičar svih stranaka i celokupnog političkog sistema deklariše neko ko je, zapravo, jedan od rodonačelnika višestranačkog sistema u Srbiji, politički aktivan od njegovih prvih dana i neko u čiju demokratsku, sekularnu, građansku i antiratnu opredeljenost niko ne sumnja, nužno je da tome prethodi nekakav razvojni put. Hronološki početak perioda u kom se Vesna Pešić, nekada predsednica Građanskog saveza Srbije, kasnije predvodnica frakcije „11. decembar“, a zatim predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije, i definitivno svrstava u red vanpartijskih, nezavisnih političkih figura, mogao bi da bude početak aprila prošle godine, kada je napustila poslanički klub Liberalno-demokratske partije. Uzmicanje od partijske lojalnosti LDP-u počelo je još ranije, kada je, suprotno opredeljenju svog poslaničkog kluba, glasala protiv Zakona o informisanju, a osim toga, protivila se i „nekritičnoj podršci LDP-a reformi pravosuđa“.
Ostavku na mesto predsednice Političkog saveta LDP-a, podnela je nešto ranije, posle izjave lidera te stranke Čedomira Jovanovića da ministar Vuk Jeremić „umesto što odlazi kanibalima u Africi, treba da reaguje na stradanja civila u Libiji“. Nakon toga, LDP je saopštio da je svojim izjavama Vesna Pešić nanela štetu stranci, Pešićeva je istupila iz poslaničkog kluba i nastavila da deluje kao samostalni poslanik. Zbog te odluke, morala je da se suoči sa nešto lošijim uslovima za rad, nije imala prostoriju u Domu Narodne skupštine, već u staroj skupštinskoj zgradi u ulici Kralja Milana, pošta joj je stizala na skupštinsku pisarnicu, ali, sve u svemu, opšti utisak javnosti je bio da je izlaskom iz poslaničkog kluba LDP-a, mnogo više izgubila stranka, nego Vesna Pešić. Da jedna osoba sa izgrađenim političkim autoritetom može da bude jača od čitave stranke koju je napustila, po mnogim analizama pokazuju i rezultati majskih parlamentarnih izbora – kampanja za „bele listiće“ koju je Pešićeva vatreno zagovarala, najviše štete je nanela upravo Liberalno-demokratskoj partiji.
SOLIDARNOST: U atmosferi u kojoj se odvija život političke klase u Srbiji, gde odmak od vlastite partije može da znači ili prelazak u drugu ili nestanak sa političke scene, odluka Vesne Pešić da bude nezavisni poslanik mogla je da bude tumačena kao presedan. I bila bi, da se radilo o bilo kome drugom, ali ne i o njoj. U njenom slučaju, od najranijih početaka političke karijere, čak i dok je predvodila Građanski savez Srbije, jasno je da je reč o ličnosti sa inokosnim političkim stavom. Ono što Vesnu Pešić izdvaja od ogromnog dela političke elite u Srbiji jeste, pre svega, to što dolazi iz akademskog miljea i što je, za razliku od većine intelektualaca koji su početkom devedesetih odlučili da se politički angažuju, uspela da zadrži reputaciju politički relevantne figure. Rođena 1940. godine u Grockoj, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorat je odbranila na Pravnom fakultetu, na Pravno-sociološkom smeru. Bila je zaposlena na Institutu za društvene nauke, Višoj školi za socijalne radnike i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, koji je u izvesnom smislu bio rasadnik angažovanih intelektualaca. Nije bila članica Saveza komunista, niti je učestvovala u demonstracijama 1968, ali njen politički angažman počinje sedamdesetih godina, kada se aktivira u vezi sa pitanjima ljudskih prava i sloboda. Godine 1982. provela je 25 dana u zatvoru, kao organizator protesta zbog hapšenja grupe studenata Fakulteta političkih nauka koji su, na mitingu u znak solidarnosti sa palestinskim narodom, razvili transparent sa imenom poljskog sindikata Solidarnost. Jedan je od osnivača Jugoslovenskog helsinškog komiteta (1985), Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (1989), Evropskog pokreta u Jugoslaviji (1991) i osnivač Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji (1991). Bila je članica Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića, i Reformske stranke njegovog sukcesora. Kada je, ujedinjenjem Reformske stranke i Republikanskog kluba, 1992. godine osnovan Građanski savez Srbije, izabrana je za njegovu predsednicu.
DEMOKRATSKI PRESEDAN: Od početka, pa sve do priključenja LDP-u 2007. Građanski savez odlikovala je odlučna antinacionalistička, antiratna i beskompromisno demokratska programska orijentacija. Iako mala stranka, bez snage da samostalno osvoji relevantan broj glasova, odnosno poslanika u parlamentu, GSS je tokom dve decenije borbe protiv režima Slobodana Miloševića, bio prisutan u svim ključnim trenucima. Za tadašnje, pa i današnje političke prilike, zapanjujuću demokratičnost i normalnost GSS je pokazao 1999. godine, kada je umesto Vesne Pešić za predsednika stranke, na redovnoj stranačkoj skupštini izabran Goran Svilanović. Čitava stvar je prošla bez ikakvih lomova, cepanja stranke i unutrašnjih sukoba i do današnjih dana ostala jedini takav slučaj na političkoj sceni Srbije. Nakon petooktobarskih promena 2000. i republičkih izbora 2001. Vesna Pešić odlazi na mesto ambasadora SR Jugoslavije u Meksiku. Tih godina, po sopstvenom više puta izrečenom priznanju, udaljava se od unutrašnjih prilika u Srbiji. Sa mesta ambasadora, 2004. godine, opet naglašavajući da joj nisu poznati svi detalji političke atmosfere u Srbiji, prihvata da predvodi frakciju GSS-a „11. decembar“. Frakcija je naziv dobila po datumu održavanja skupštine stranke, na kojoj je došlo do programskih neslaganja između dela osnivača i mlađih članova. Za razliku od većine „prvoboraca višestranačja“, Vesna Pešić u sopstvenoj partiji, čak i kad nije zauzimala stranačke funkcije, nikada nije marginalizovana i njena reč i mišljenje uvek su imali specifičnu težinu. Ta tradicija nastavljena je i kasnije, 2007. godine, utapanjem GSS-a u LDP, kada joj je pripala funkcija predsednice Političkog saveta, koju je obavljala sve do definitivnog razlaza sa LDP-om.
O autoritetu koji Vesna Pešić uživa u delu javnosti svedoči i to što njen razlaz sa LDP-om koincidira sa opadanjem podrške i naklonosti koje je ova stranka imala u takozvanoj „drugoj Srbiji“ i krugu autora okupljenih oko emisije i sajta Peščanik. Ako je prelomna tačka tog razlaza bilo njeno prošlogodišnje istupanje iz poslaničkog kluba LDP-a, onda je tačka definitivnog i konačnog distanciranja bio tekst „Spinovanje druge Srbije“, koji je 9. februara ove godine objavila na Peščaniku, nakon televizijskog duela Čedomira Jovanovića i Milorada Dodika. Optuživši Jovanovića za jeftinu demagogiju sa ciljem ponovnog pridobijanja razočaranih glasača, Pešićeva se sa naročitom oštrinom osvrnula i na politiku i vrednosti koje je zastupala u to vreme vladajuća koalicija. Iako je ideja o „belim listićima“ u to vreme već promovisana zaslugom Srbijanke Turajlić i Vesne Rakić-Vodinelić, širu podršku dobija nakon ovog teksta, te se on može smatrati i manifestom ovog pokreta. Zagovaranje „belih listića“, tokom predizborne kampanje, međutim, preći će u otvorenu podršku Vesne Pešić Tomislavu Nikoliću, u ime principa smenjivosti vlasti. Ipak, najviše zbog žestine i emotivnog naboja sa kojim je kritikovala Demokratsku stranku i Borisa Tadića, ostavljala je prostora za sumnju da je reč o ličnim animozitetima i ozlojeđenosti.
U intervjuu koji je polovinom februara dala za „Vreme“, na pitanje da li razmišlja o povlačenju iz politike, Vesna Pešić odgovorila je da se neće više baviti partijskom politikom i kandidaturama za vlast: „Ali nisam rekla da se neću baviti politikom u jednom širem smislu, na koji svaki građanin ima pravo.“ Verovatno baš ta pozicija građanke, iz koje tvrdi da nastupa u poslednjih godinu dana, predstavlja uzrok nerazumevanja između nje i njenih neistomišljenika. Zbog čitave biografije, funkcija koje je obavljala, događaja u kojima je učestvovala, mišljenje Vesne Pešić nije i ne može da bude tek mišljenje jedne obične građanke, ali ni ona sama ne pravi razliku kada govori kao građanka, kao političarka, a kad kao sociolog. Posledica je da ono što govori sve češće dobija obrise nekakve antipolitike – stava po kom nijedna politička opcija ne valja i čitav politički sistem treba oboriti i izgraditi nov, dominantnu političku klasu zameniti novom, ali nigde ne kaže – kako. No, i dalje je odlikuje mnogo veći stepen sposobnosti za političko promišljanje, nego što je slučaj sa ostatkom političke elite, jer je, zasad, jedina spremna, sudeći po sadržaju njene najnovije knjige, da period Miloševićeve vladavine konačno ostavi ad acta i uzroke postmiloševićevskih problema traži tamo gde oni i jesu – u Srbiji posle Miloševića.
