Na toj ulici sam, kao dopunu fudbalskim stadionima, upoznao i najbolje i najgore ljude koje poznajem. Imao sam privilegiju da ćaskam sa omiljenim gradskim muzičarima, kolumnistima i gluvatorima
Posmatrano sa vremenske distance od dvadesetak godina, moram da primetim da je u kolportaži i uličnoj distribuciji „nekada uglednog nedeljnika“ bilo nečeg duboko alanfordovskog.
„Kolporteri grada Beograda“ tj. „KGB“ (koji to nije) kao naša krovna organizacija. Debeli Šef (Rade). Razdrndana kolica. Vlažna šupa u Birjuzovoj kao baza. Organi reda u ulozi Superhika. Osećaj dužnosti. Tri političarske svinje i bogate dame iz „Mažestika“. Lažne dojčmarke. Jedan mesar. Pekar, cvećar, mislim da nije bilo apotekara. Pa i jedan Purger koji se izražava maltene u citatima Nenada Briksija. Gde li je V. sada? Sve ovo kao da je bilo u nekom prošlom životu.
U kolportažu sam ušao poluslučajno, kako bih uspevao da ispratim svoj zahtevan porok (Partizan). I na toj ulici sam, kao dopunu fudbalskim stadionima, upoznao i najbolje i najgore ljude koje poznajem. Imao sam privilegiju da ćaskam sa omiljenim gradskim muzičarima, kolumnistima i gluvatorima. Da manje ili više poznate viđam u večernjim i manje pohvalim izdanjima. Da posmatram život iz jedinstvene perspektive. I da na sitno pomognem da još više ljudi konzumira ili zavoli moj omiljeni, „nekada ugledni“ nedeljnik.
Radio sam kod „Ruskog cara“, na Terazijama i ponekad pomagao kumu Milošu na Kaleniću.
I dalje pamtim da je petak bio smatran za kolportersku premiju, zbog „Đoje“ (Gioia), „Buga“ i još uvek svežih nedeljnika. To je bilo pre varijante sa nabavljanjem „Nat Geo“, „Cozma“ i „Plejboja“, iz kanala mimo zvaničnih uvoznika (što je neka druga priča). Dnevnica se podebljavala na modnim časopisima i regionalnim izdanjima, nedeljnici su se prodavali iz osećaja građanske dužnosti.
Za Preobraženski miting sam, npr., uz pomoć nekoliko drugara, rasturio punu kutiju (200 primeraka!) „Vremena“ i NIN-a (i mogao sam još, ali nije bilo).
Osim privilegije da mi sve i svašta štampano prolazi kroz šake, rad na štandu sam mogao da kombinujem i sa slušanjem najnovijih treš hitova sa obližnjeg kioska, ali i sa drugim hobijima – poput prodaje i razmene fanzina, stripova i muzičkih izdanja.
Granica nije bilo, osim „Nezavisnih“, „Monitora“, merča sa logotipom (pokojnog) B92 i naslovnih stranica „Vremena“ na kojima se nalazi Ona. U mutnim, neregulisanim vodama kolportaže, jedina realna zaštita od Superhikova bio je papir sa „mišljenjem gospođe (valjda?) Vojvodić iz kabineta ministra u Vladi narodnog jedinstva“.
Naime, gospođa Vojvodić je rekla „da su mediji u Republici Srbiji slobodni“, dok je „kolportaža dozvoljena i poželjna“. I ovo je bilo dovoljno da omogući čak i prodaju „problematičnih“ naslovnih strana „Vremena“, pa možda čak i prokaženog „Monitora“. Samo jednom nije upalilo.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
