Teniser
Godina je bila 1978, a maloljetni Goran I. (7) reketom je nabijao lopticu o jedan nedužni splitski zid i legenda kaže da je tada prvi put popizdio: tada je, naime, slomio svoj prvi reket, a kad ga je otac kasnije upitao zašto je to učinio odgovorio mu je da su svoj reket slomili i drugi kojima tog dana nije išlo. Razlika između svih tih drugih i Gorana I. sastoji se u tome što nijedan od dječaka što su tog dana lomili rekete nikad nije dobio priliku slomiti reket, recimo, u Wimbledonu ili u Roland Garrosu. Taj prvi slomljeni reket, reket s guštom razbijen o nedužni zid na splitskim Firulama, bio je prvi od dvjesto reketa što ih je Goran Ivanišević do današnjega dana razbio po kojekakvim turnirima.
Reći ćeš sad – ne’š ti fore razbit dvjesto reketa: Je, nije fora, ali ajde probaj izgubiti meč zato što nemaš čime igrati. Bilo je to prije osam mjeseci – Ivanišević je već dvije godine apstinirao od bilo kakvog trofeja – igrao se turnir u Brightonu i tokom meča s Korejcem Leejem Goran je uspio razbiti tri reketa, pa je sudac prekinuo susret jer naš junak više nije imao rekvizita neophodnih za prebacivanje loptice preko mreže. Malo prije toga izjavljivao je da više nema „volje ni reket slomit“. Bio je, dakle, u totalnom kurcu…
Dobro, je l’ ovo neka pornografija ili šta je ovo: Ma, nije pornografija, nego je Goran u javni jezik uveo i „kurac“, i „pičku materinu“, i „jebavanje boga oca“… Zanimljivo, nikad nitko od vjersko-nacionalnih fanatika i mediokriteta nije napisao kritički osvrt o tom fenomenu. Valjda je i toj moronskoj sorti doprlo do mozga da ti ne preostaje ništa drugo nego skidati bogove s nebesa kad u šest godina tri puta izgubiš finale Wimbledona. Ili istom tom bogu zahvaljivati kad osvojiš Wimbledon 2001, naime, one godine kad se na tebe klade samo oni što su se zajebali prilikom zaokruživanja listića ili oni što su u kladionicu došli ravno iz neke institucije zatvorenog tipa.
OK, ali može, valjda, zahvaliti i još ponekom osim tom bogu: Pa, može, ocu, majci, sestri, treneru i navijačima kojima evo već punih jedanaest godina marljivo uništava živce i krade im od ionako kratkoga života.
I nikome više?: E, da, mora zahvaliti i All England Clubu na pozivnici za ovogodišnji turnir, jer bi – da nije stigla pozivnica – morao igrati kvalifikacije, a to mu se sto posto ne bi dalo. Sreća što je i pozivnicu prihvatio, jer mu se u životu događalo da i odbije neke pozivnice koje se, po nekom nepisanom pravilu, jednostavno nisu smjele odbiti.
Recimo: Franjo Tuđman ga je učestalo pozivao da dođe u teniski centar Vinka Hotka na Cmroku, pa da se ogledaju on, ostarjeli diktator, i Goran, splitski mangup koji više od svega mrzi gubiti. „Kad bi s Tuđmanom zaigra meč, mora bi mu pustit, a to mi ne pada na pamet“, kazao je jednom prilikom i preko noći postao najomiljeniji državni neprijatelj u zemlji. Uskoro je protiv njega pokrenuta moćna državotvorna medijska mašinerija, a Goran je odgovorio tako što je odbio nastupati za nacionalnu selekciju u Davis cupu. U međuvremenu nije prestajao sanjati o Wimbledonu…
Sad mu se, eto, san ostvario i šta: Šta šta? „Osvoija san ga i sad me boli kurac, mogu više nikad ne uzet reket u ruke…“, kazao je poslije finalnog meča s Patrickom Rafterom.
Kazao i ušao u legendu: E, ušao u legendu i vratio se u Split, gdje ga je na Rivi dočekalo sto i pedeset hiljada duša. A toliki svijet u tom gradu kliče samo razbojnicima ili genijalcima.
Za Gorana znamo da nije razbojnik: Ako vam je dalje teško misliti i misli povezivati, a vi se onda vratite na vrh stranice i pročitajte što piše ispod imena i prezimena glavnog lika ove priče.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
