Godina u kojoj su hapsili Džaju

Sve ste vi to pročitali u bulevarskim listovima, imali ste komentar i pre nego što ste pročitali naslove, ali da vam Čiča kaže: nekad se znalo: kad su mirni Patrijaršija, „Politika“ i Crvena zvezda, šef može do ponoći da sedi u Maderi.

A ovo sada?

Crvena zvezda – hapšenje Džaje. „Politika“ – telefonska smena glavne urednice. Patrijaršija – spor oko izbora novog patrijarha za života starog. Vojska – sukob ministra vojnog i načelnika Generalštaba, a niko nije pozvan na raport… I Srpska radikalna stranka se pocepala tako što se znatan deo radikala pretvorio u naprednjake, koje, kad god se pojave za skupštinskom govornicom, njihovo staro jato ometa lupanjem dlanovima o klupe. Oni im ovako odgovaraju: „Je l’ to lupa ona ruka koja je bila ženu, zbog čega si osuđen na robiju!“ (Skupštinske beleške, 23. decembar). Tako se kaže! Nikad ne treba reći: „Je l’ to glasa ona ruka koja je…“ Uzgred rečeno, demokrate i socijalisti su potpisali deklaraciju o pomirenju, koja funkcioniše bolje nego koalicioni ugovor ZES. Nekako se u sećanje vraća ono kako se nekad, kad je za kralja Milana pravljena „fuzionaška vlada“, ironično pevalo: „Radikali, liberali, braćo rođena…“

Pre nego što donesete svoje presude za gubitak nacionalne časti, imajte na umu da je profesor boemije Jaša Grobarov objavio knjigu kratkih priča pod poučnim naslovom: „Prošlost je prošla“.

KRIVA OSMICA: „Da li je bilo sve čega se sećamo?“, kaže profesor Dragoljub Mićunović na otvaranju izložbe o ‘68. Četrdeset godina je prošlo od te osmice. Broj osam je simbol ravnoteže, toliko ima strana sveta glavnih i sporednih, toliko lotos ima latica, a Šiva pojava, ali u Srbiji je mnogo toga obrnuto od svetskih zakona pa su upravo godine koje završavaju na osam dramatične i prelomne, na jednu ili drugu stranu: ‘18, ‘48, ‘68, ‘88.

Za Srbiju je godina 2008. bila godina velikih iskušenja, no ona nisu izazvala smutno stanje. Kosovo je proglasilo nezavisnost, održani su predsednički i parlamentarni izbori, odstupila je stara vlada, a i novu već potresaju krupni sporovi, a sporovi u vlasti ovde nikad nisu bezazleni.

Potpisan je posle mnogo natezanja energetski sporazum sa Rusijom. Propala je koncesija za autoput Horgoš–Požega. Otpao je tender za Bor.

Evropa se ukazala dva puta u izbornim noćima, ali se nekako udaljava kao fatamorgana.

Skupština Srbije je 10. septembra donela Zakon o potvrđivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane. Drugim rečima, ratifikovala je SSP.

Zvanični Beograd je očekivao da posle hapšenja Radovana Karadžića i posle ratifikacije taj sporazum bude odmrznut. To se nije desilo zbog odbijanja Holandije da promeni stav dok se Hagu ne izruče svi begunci ili bar general Mladić, za koga BIA procenjuje da je u takvom psihičkom stanju da može biti opasan po okolinu.

Opozicija će reći da je na to odgovoreno povećanjem servilnosti, no pre će biti da je reakcija na to briselsko (haško) odbijanje bila nekako tipično srpska: nećete da nas primite, e, primićemo mi vas! Srpska vlada je u međuvremenu donela odluku da od 1. januara počne da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. To će ukinuti carine na evropsku robu i smanjiti budžetski prihod najmanje za 150 miliona evra, a budžet je zbog krize jedva sastavljen, i dok se ovaj tekst piše sam, još nije odobren. Upitana da li je bila protiv toga da se ta rampa podiže sada, Dijana Dragutinović u Skupštini kaže da njoj, kao ministarki finansija, ne odgovara da država smanji prihod, ali da su s druge strane naše carine inače visoke, da nije dobro kada zaštita dugo traje i da privreda treba da se čeliči. Neki liberal će ljutito objasniti da je to odlično, mada nije jasno kako bolesnik može da se izleči od anemije trčeći maraton. Vidimo da to ne važi za Ford i Krajsler. Ironija se ne može odnositi na pomenutu ministarku. Ona zaista deluje razložno. Kako predsednica Slavica Dejanović, Račanka i Kragujevčanka ,veli po beogradski: „Zahvaljujem gospođi ministar (da, ministar) na zaista razložnom obrazloženju…“

Pomereni prioritet sa 2008. na 2009: status kandidata i bela šengen lista. Skeptici, a njih je najviše iz bivše vlade, izračunavaju da ni to ne može da se dostigne, jer pre kandidature taj SSP treba da ratifikuje 27 država, a još ga nije ratifikovala nijedna, a i idu izbori za Evropski parlament.

I ne mora. Imamo mi svoje male utehe, svoje male satisfakcije. Eurosong, na primer. Bar znamo da organizujemo žurku, što nam je ostalo još od pesme „Neka puknu svi naši dušmani“, razrađeno u pesmi „Mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole“. A oni, šta rade? Menjaju pravila glasanja! Tako će raditi i kad stvarno uđemo tamo i počnemo da glasamo u grupi malih i prezrenih.

VISOK BELI TALAS NA PUČINI: Šalu na stranu, vremena su ozbiljna. Srbiju zapljuskuje svetska kriza, koja se razgorevala baš kad je (ili malo pošto je) ekonomista od karijere, premijer Cvetković, u ekspozeu naglašavao srpske privredne ciljeve: da se do 2012. godine otvori 200.000 novih radnih mesta, da se ostvare veliki infrastrukturni projekti, da se završi autoput i modernizuje železnica na Koridiru 10, da počne gradnja autoputa prema južnom Jadranu, da se modernizuje Koridor 7, i da počne gradnja gasovoda „Južni tok“…

Posle je to u projekciji budžeta prepolovljeno i nad tim opozicija sada seiri.

Inače, političare događaji često demantuju. Američki predsednik Herbert Huver je 25. oktobra 1929, četiri dana pre kraha njujorške berze i početka velike depresije, izjavio da je fundamentalni biznis Amerike „na jasnoj i prosperitetnoj osnovi“, što je posle bilo predmet viceva.

Ima u tome jedna druga namera: rasterivanje straha. Dijana Dragutinović kaže da se u ekonomiji često dešava ono čega se bojite. Ako svi počnu da se boje da će biti inflacije, biće inflacije, ako svi počnu da se boje da će banke propasti i počnu da podižu novac, one će propasti.

Još nije jasno kako će vladajuća elita u Srbiji odgovoriti na krizu. Novac je skuplji, velika tržišta postaju nepristupačnija, ne ide čak ni jeftini kineski bofl. I US Stil prevodi dve peći na minimalni pogon. A i član srpskog kokusa iz Ilinoisa Rod Blagojević je pred impičmentom i muči muku sa svojom pay–to–play šemom.

Uveren-sam-da-je-radio-sve-po-propisima Krišto ne pripada tom soju – njegov fenomen je više ekspertska igra u kojoj se mnogo dobija, a da se ništa ne plati – ako se na vreme pobegne.

Što se tiče „kazino kapitalizma“ i „nove Ponci ere“ s Bernardom Mejdofom, treba pomenuti naše klasike: Dafina Milanović je umrla 4. septembra 2008, a Gazda Jezda je početkom godine bio u bekstvu, po nepouzdanim medijima, nekud ka Ekvatoru, pošto mu je, zbog nepojavljivanja pred sudom, jemstvo aktivirano, a kuća na Dedinju oduzeta, što je, po nekoj tradiciji, i sudbina kuća na Dedinju.

DESET BETOVENOVIH SONATA: U našem kokošinjcu u rotaciji (Ezra Paund) priče o najkvalitetnijima slabo prolaze. Ostaje državna tajna da Filharmonija obeležava 80 godina rada. Violinista Jovan Kolundžija na Kolarcu obeležava 40 godina svog rada izvođenjem za četiri večeri svih deset sonata za violinu i klavir Ludviga van Betovena, što je valjda ravno osvajanju vrha K2 na Himalajima (8611 metara, najteži uspon). Narodni muzej upozorava na problem zbog odlaganja rekonstrukcije zgrade i na uslove u kojima se čuva 400.000 artefakata registrovanih kao kulturna dobra. Beograđani peticijom brane knjižaru „Geca Kon“ od ludila privatizacije (Habermas). Ministarstvo? Priprema šesnaestu izmenjenu verziju zakona o informisanju. Maćeha glanca ogledalo ne bi li konačno reklo da je ona najlepša na svetu.

Mediji, naravno, jesu u većini prljavi i zli, a i još dodatno pokvareni tržišnom utakmicom i našim teškim mentalitetom, ali ipak treba imati u vidu prvo medijsko pravilo koje kaže: „Ne ljutite se na lava, zato što hoće da vas pojede.“

Naše političke i socijalne drame su velike, ali je dramaturgija klišetizirana. Čudno je što tome doprinosi i tuce dramaturga i književnika u politici. Mnogo izlizanih pamfleta objavljeno je i ove godine. Niko ne piše uspešne priče o neuspešnim ljudima, iz kojih se od Hersta naovamo sastoje dobre novine. A, što kaže onaj Surčinac za neki uočeni alfa romeo: „Zove!“

Neke ovogodišnje drame ispod zvezdane prašine odslikavale su duh vremena i onu igru s đavolom koju ljudi obično gube. Kada je iz Beograda krenuo sa treninga vaterpolo reprezentacije u Novi Sad, Danilo Ikodinović je 27. juna svojim motorom udario u vozilo koje mu je dolazilo iz suprotnog smera. Naš novinar opisivao je taj motor, beše li jamaha, sa više erotike nego što je do tada bilo u pesmama Nataše Bekvalac, koja zamalo da ostane udovica. Po nekim izveštajima izgleda da su pored tog fetiša brzine, neku ulogu igrali i promili alkohola. Teško je povredio glavu i ruku. Onu Zlatnu Ruku. Operacija je trajala čak osam časova (od petka 27. juna u 21 sat do subote ujutro u 5 časova), a ruku mikrohirurga nisu tako hvalili. Vaterpolisti, sportska i sva medijska javnost bili su uz Daču i njegovu suprugu pevačicu Natašu Bekvalac, čiji lik, čini se, nosi istetoviran na mišici, uz njihovu kćerkicu Hanu, čije je ime, navodno, istetovirao na vratu, i njegovu ćerku iz prvog braka Andreu. Nataša Bekvalac pokazuje uzornu privrženost supruge ranjenog heroja i požrtvovane majke, gotovo kao Žaklina Kenedi. Erupcija emocija. Jedan video-klip je nosio naslov: „Isuse, daj mu lavlje srce da preživi“, a jedan tekst: „Ne brže od života!“

Ima i poučnih priča o opasnostima mirnodopskog života o kojima je satirično pisao još Radoje Domanović opisujući svoju strinu koja je govorila: „Zašto sediš pored prozora, neko će baciti kamen i razbiće ti glavu?“ Samo smo mi u „Vremenu“, umišljeni kakvi smo, zaobišli onu nezaobilaznu bizarnu priču sa srećnim krajem o Goranu Bregoviću, šefu Bijelog dugmeta i Orkestra za svadbe i sahrane koji je poželeo pitu od višanja. Neoprezno se popeo na visoko drvo da nabere višnje u svom dvorištu na Senjaku, i zamalo da obere bostan. Pao i povredio kičmu. Oporavio se uz pomoć sofisticirane medicinske intervencije (kažu da je bila vrhunska, ruku mikrohirurga opet niko ne pominje ni tajne njegove plemenite veštine), a i glava bosanska je valjda nešto doprinela, pa eno ga, opet svira u onom belom odelu, hvala budi bogu što daje zadovoljstva duši narodnoj.

Nećete i vi valjda preko hleba i pitu od višanja!? Ne tražite pošto-poto priču s tužnim krajem. Nisu džabe onog poslanika devedeset prve sprečili da je ispriča. („Ali ljudi, priča ima tužan kraj…“, mart 1991). Sedite, popijte kafu s uvećanom akcizom. Izujte se, pogledajte beleške o deset događaja 2008, pa zaključite sami koje je doba i koga biste gađali cipelom ko Arapin Buša – ministra, vladu ili generala.

A onda se, bar nekoliko dana, prepustite tao principu: „Ne čineći ništa, postići sve…“ Ako vam je strana istočnjačka mudrost, a đavo vam ne da mira, ako vam na ovom mestu nedostaje preporuka Šta da se radi u ovim prilikama, što je obaveza koju nameće nova politička korektnost, potražite odgovor u staroj priči Jaše Grobarova, koja nosi naslov: „Krstio bih jariće!“

1. Predsednički izbori

U predsedničkoj kampanji dominirala je tema nastavka evropskih integracija kao istorijski imperativ, uz istovremeno energično odbijanje mogućnosti da se prihvati protivpravno proglašenje nezavisnosti Kosova.

Za predsednika Srbije izabran je kandidat Demokratske stranke Boris Tadić, što je na ulicama i u medijima slavljeno kao pobeda proevropskih snaga u Srbiji.

Tadić je osvojio 2.304.467 glasova ili 50,31 odsto, dok je njegov protivkandidat Tomislav Nikolić iz Srpske radikalne stranke osvojio 2.197.155 glasova ili 47,97 odsto. Prvi krug izbora za predsednika Srbije održan je 20. januara, a pošto nijedan kandidat nije dobio većinu glasova birača koji su glasali, glasanje je ponovljeno 3. februara, kada su građani birali između dva predsednička kandidata – Tadića i Nikolića. Prvi krug predsedničkih izbora u Srbiji praktično je predstavljao meč dvojice favorita, mada je bilo devet kandidata. Radikal Nikolić i demokrata Tadić sakupili su čak 84 odsto onih koji su glasali 20. januara. U odnosu na prvi krug predsedničkih izbora 2004. oni su znatno popravili svoje rezultate. Posle načelnog dogovora Tadića i Koštunice o ugovoru o ruskom gasu bilo je očekivanja da će Koštuničina Demokratska stranka Srbije podržati Tadića, ali to se nije desilo. Podizanju temperature doprinelo je i to što je bilo očigledno da narodnjačka koalicija (V. Ilić, V. Koštunica) neće podržati B. Tadića zbog njegovog odbijanja da se u dotadašnji koalicioni sporazum između DS, G17, DSS i NS unesu odredbe o tome da se odnos Srbije sa EU uslovi priznavanjem Kosova kao celovitog dela Srbije.

U nekim trenucima polemika o Kosovu i Evropi bila je oštrija između članica dotadašnje vladajuće koalicije nego između dva najsuprotstavljenija kandidata, B. Tadića i T. Nikolića. Ta polemika je bila uvod u raspad vladajuće koalicije i kasnije raspisivanje parlamentarnih izbora za 11. maj 2008.

2. Nezavisnost Kosova

Dve nedelje posle predsedničkih izbora u Srbiji došlo je do unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. U Srbiji je nastalo komešanje. Članovi udruženja boraca iz ratova 1990. i 1999. godine okupljaju se na Trgu kralja Milana u Nišu. Održani su burni protesti u Beogradu i Novom Sadu, tokom kojih je povređeno 47 osoba, od toga 20 policajaca. Nekoliko desetina hiljada ljudi protestovalo je u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji u severnoj Kosovskoj Mitrovici, Gračanici, Štrpcu i Ranilugu s porukom „Bojkotujte“ i „Ne damo Kosovo“. Protestnim saopštenjem oglasili su se Srpska akademija nauka i umetnosti, Savez samostalnih sindikata Srbije i Udruženje sudija. Posle dogovora predsednika Tadića, premijera Koštunice i zamenika Srpske radikalne stranke Nikolića, portparol DSS-a saopštava da će Vlada Srbije u saradnji sa parlamentarnim strankama narednih dana organizovati mirne proteste. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju pokrenulo je medijsku kampanju „Kosovo je Srbija“ čiji su deo predstavljali bilbordi na kojima su bili takvoj kampanji upodobljeni citati izjava Abrahama Linkolna, Džordža Vašingtona, Vinstona Čerčila, Šarla de Gola, Džona F. Kenedija i Vilija Branta. Kod Narodne skupštine u Beogradu je 21. februara 2008. godine u 17 sati organizovan protestni skup pod nazivom „Kosovo je Srbija“. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je na mitingu bilo više od pola miliona ljudi. Posle toga, okupljeni su se uputili ka hramu Svetog Save na moleban za Srbe sa Kosova i Metohije.

Od glavne mase odvojio se deo od nekoliko stotina ljudi i otpočeo nerede u kojima je jedna osoba poginula, a povređeno 130 osoba – 78 građana i 52 policajca. Privedene su 192 osobe. Napadnuto je nekoliko ambasada.

Ispostavilo se da je osoba nastradala tokom paljenja američke ambasade student iz izbegličke porodice s Kosova koja živi u Novom Sadu.

Razgorela se i politička polemika o tome da li je trebalo organizovati visoko rizičan skup i o tome zašto na skupu nije prisustvovao predsednik Srbije Boris Tadić.

U Merdaru je došlo do napetosti posle odluke KFOR-a da blokira prelaz i ne dozvoli autobusima iz centralne Srbije prolaz ka Mitrovici. Spaljeni su objekti na graničnom prelazu. Protest u Mitrovici su razbile međunarodne snage, a zbog toga je kasnije vođena istraga u UN-u. Vraćeni su na konsultacije ambasadori Srbije iz svih zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova.

Neredi su se postepeno smirili, ali parola „Kosovo je Srbija“ igraće neku ulogu u parlamentarnim izborima koji će uslediti.

Nova vlada je delovala diplomatskim i pravnim sredstvima. Za srpski predlog rezolucije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova glasalo je 77 članica UN-a, a protiv tog predloga glasalo je samo njih šest – SAD, Albanija i ostrvske državice Nauru, Palau, Maršalska Ostrva i Mikronezija.

Potom je uskraćeno gostoprimstvo ambasadorima Crne Gore i Makedonije i to zbog toga što su Podgorica i Skoplje priznali nezavisnost Kosova dan posle srpskog uspeha u Njujorku. U Skupštini Srbije opozicija je taj potez suprotstavljala činjenici da je nova srpska vlada 9. oktobra donela odluku da vrati ambasadore Srbije koji su pozvani na konsultacije u Beograd iz država koje su ranije priznale nezavisnost Kosova…

Zvanični Beograd se drži stava da su Kosovo i evrointegracija dva odvojena pitanja i suprotstavlja se novim pritiscima na Srbiju i povezivanju ta dva pitanja. Vlada odbacuje i sumnjičenja opozicije da ispod žita namerava da prihvati raspoređivanje misije Euleks bez odobrenje Saveta bezbednosti. Beograd sa predstavnicima UN-a pregovara o preustrojstvu UNMIK-a koji ima takvo odobrenje. Generalni sekretar Saveta bezbednosti Ban Ki Mun vodi dijalog sa Beogradom o šest ključnih oblasti od zajedničkog interesa, uključujući policiju, sudove, carinu, transport i infrastrukturu, granice i srpsku kulturnu baštinu. Srbija beleži drugi uspeh na teškom terenu, u Ujedinjenim nacijama: u Savetu bezbednosti se usaglašava predsedničko saopštenje o tome da misija Euleks bude odobrena od strane Saveta bezbednosti.

Držeći se predsedničkog saopštenja SB-a Beograd pristaje na raspoređivanje Euleksa koje počinje 9. decembra. U izjavama provejava zadovoljstvo time što će Euleks biti pod kišobranom Ujedinjenih nacija. Čini se, ipak, da raspoređivanje Euleksa ne prolazi bez izvesne konfuzije.

Šef Euleksa Iv de Kermabon, na primer, izjavljuje da je visoki predstavnik EU Havijer Solana njegov nadređeni, to jest da on ne prima naredbe od Ujedinjenih nacija. Opozicija (DSS, SRS) zbog raspoređivanja Euleksa iznuđuje raspravu o poverenju srpskoj vladi u kojoj tvrdi da sadržaj predsedničkog saopštenja SB-a nije obavezujući u onoj meri u kojoj to tvrdi srpska vlada. Inicijativu je obrazlagao bivši ministar za KiM Slobodan Samardžić iz DSS-a. Ministar spoljnih poslova Jeremić poziva opoziciju na saradnju ponavljajući da bez toga Srbija neće uspeti da odbrani Kosovo. Naprednjaci, radikali i narodnjaci kažu da poziv dolazi kasno, a liberali optužuju demokrate da nastavljaju Koštuničinu politiku o Kosovu. Do glasanja o poverenju vladi ne dolazi jer u danu glasanje samo 123 poslanika stavljaju kartice u poslaničke jedinice, dakle nema kvoruma za odlučivanje o poverenju vladi.

3. Stara pesma o novoj vladi

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova politička kriza u Srbiji je bila produbljena. Radikali su predložili da Skupština usvoji rezoluciju o zaštiti teritorijalnog integriteta u kojoj se između ostalog kaže da će Beograd pregovarati o prijemu u članstvo Evropske unije, samo ukoliko ova jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Koštuničini narodnjaci i SPS najavili su da će za nju glasati, a demokrate, G17 plus, LDP i manjine su se oštro usprotivili.

Vlada je bila blokirana zbog neslaganja između Koštuničinog i Tadićevog bloka. Koštuničina partija predlaže da se u Srbiji održi referendum na temu: „Da li Srbija treba da ide u Evropsku uniju s Kosovom ili bez njega“.

Vlada Republike Srbije je uputila predsedniku Republike Predlog o raspuštanju Narodne skupštine i raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora za 11. maj 2008:

„Ustanovljeno je da Vlada Srbije više nema jedinstvenu i zajedničku politiku…“

Predsednik Republike je 13. marta 2008. doneo ukaz o raspuštanju skupštine izabrane 21. januara 2007. i odluku o raspisivanju izbora.

Time je formalno završen period kohabitacije predsednika Srbije Tadića i premijera Koštunice koji je trajao nepune četiri godine (od 2004. do 2008) a za rezultat je imao usaglašenu politiku o Kosovu. Tokom tog perioda (2006) donet je i na referendumu potvrđen novi ustav Srbije, a uz prekide vođeni su i završeni pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji.

Vanredni parlamentarni izbori održani su 11. maja 2008. Na ovim izborima je glasalo 4.141.176 ili čak 61,35 odsto od ukupnog broja birača upisanih u birački spisak. Od ukupno 22 izborne liste poslaničke mandate dobilo je osam, od kojih pet lista koje su ispunile izborni cenzus od najmanje pet odsto, i tri liste nacionalnih manjina. Najviše mandata, 102, dobila je izborna lista Za evropsku Srbiju (ZES), koju je predvodila Demokratska stranka (DS), a slede Srpska radikalna stranka (SRS) sa 78, koalicija Demokratska stranka Srbije (DSS) – Nova Srbija (NS) sa 30, koalicija Socijalistička partija Srbije (SPS) – Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – Jedinstvena Srbija (JS) sa 20, Liberalno demokratska partija (LDP) sa 13, i tri stranke nacionalnih manjina sa ukupno sedam mandata. Nijedna stranka nije dobila potreban broj mandata (126) da bi mogla samostalno da formira vladu, pa su bile u izgledu, odnosno politički moguće, dve koalicije: (DSS–NS/SRS/SPS–PUPS–JS ili ZES/SPS–PUPS–JS), što je zavisilo od odluke koalicije okupljene oko SPS-a. Pregovori prve radikalsko-narodnjačko-socijalističke grupacije nisu uspeli i formirana je druga demokratsko-socijalistička koalicija kada je grupacija oko SPS-a postigla sporazum sa ZES. Mesec dana posle izbora formirana je proevropska vlada Srbije koju čine koalicije okupljene oko Demokratske stranke (ZES) i Socijalističke partije Srbije (SPS–PUPS–JS). U vladi zapravo učestvuje 11 partija iz četiri koalicije.

Za premijera je izabran Mirko Cvetković, dotadašnji ministar finansija u Koštuničinoj koalicionoj vladi. U Đinđićevoj vladi on je bio zamenik ministra i direktor Agencije za privatizaciju.

Do prvog preglasavanja u vladi došlo je povodom ruskog sporazuma, a u nekoliko navrata zbog ucena manjih partnera vladina većina je pozajmljivala glasove od opozicije. Šta se može zaključiti o perspektivi te vlade, kad ministar Dinkić dva puta u nedelju dana izjavi: „Ja se nikad gore nisam osećao u nekoj vladi ili u nekoj državnoj instituciji.“ Sporovi se brzo množe pa možda ne treba isključiti ni to da neko iz vlade izađe, a ni to da se negde između Svetog Save i Vaskrsa opet čuje ona obavezujuća rečenica: „Ustanovljeno je da Vlada Srbije više nema jedinstvenu i zajedničku politiku…“

4. Ponoševo upozorenje

General-potpukovnik Zdravko Ponoš izrekao je 24. decembara 2008. do sada najžešću kritiku Ministarstva odbrane. U Intervjuu „Politici“ on je rekao da reforma vojske stoji, da država nema nikakav plan o tome, da je projekcija profesionalne vojske do 2010. neostvariva, da je finansijska održivost tog sistema krajnje sporna; da se brojno stanje menja na štetu operativnog dela sistema, da vojska danas ima 19.500 plaćenih ljudi u svom sastavu, a Ministarstvo odbrane 10.000, da Generalštab ima 192 pukovnička mesta, a Ministarstvo odbrane 476, da Vojska ima 28 generalskih mesta, a Ministarstvo odbrane 15.

Podaci koje Ponoš iznosi jesu ubedljivi. Pitanje je samo da li je prirodnije da to izrazi preko novina ili u raportu predsedniku Republike. On je izjavio što je izjavio, objašnjavajući razloge za nedolazak načelnika Generalštaba Vojske Srbije i članova njegovog najužeg kolegijuma na novogodišnji i božićni prijem Ministarstva odbrane. Iz Ministarstva odbrane su odgovorili, kako je rečeno RTS-u, da je delovanje generala Ponoša u domaćoj i stranoj javnosti nanelo veliku štetu ugledu Vojske, sistemu odbrane i državi u celini i ugrozilo demokratski poredak. Po nekim medijima, a u ovim prilikama rade i kuhinje, vlada je jedinstveno stala uz ministra. Vlada, međutim, ne komanduje vojskom. A uz to, pre ovog istupa general-potpukovnika Ponoša ministar odbrane Šutanovac je 23. novembra 2008. izjavio nešto što se bar delimično slaže s onim što je rekao Ponoš, da profesionalizacija Vojske Srbije neće biti završena do kraja 2010. godine, ako budžet Vojske bude smanjen, i da će smanjenjem vojnog budžeta biti onemogućena profesionalizacija vojske, čime će biti naneta šteta ne samo Ministarstvu već celokupnom društvu.

Radikal Todorović je kritikovao generala zbog nepoštovanja civilne vlasti i sazvao sednicu skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost. Ponoš je na sednici tog odbora rekao da to nije njegov lični rat sa ministrom vojnim Šutanovcem („Srpska vojska nije ni moja ni njegova, ni vaša.“), da ostaje pri onome što je rekao i da građani imaju pravo da znaju da li će Srbija biti bezbedna 2010. i 2015. godine. To bi moglo da znači da se odlučio za javni istup i zato što njegovi interni prigovori nisu uvažavani.

Ponoš je naglasio da država nema strategiju nacionalne bezbednosti, pa u skladu s tim ni strategiju odbrane. Strategiju odbrane inače usvaja Skupština. Na sajtu Ministarstva odbrane postoji Nacrt strategije nacionalne bezbednosti i Nacrt strategije odbrane, s pozivom na javnu raspravu. U Nacrtu strategije odbrane Srbije upozorava se da bezbednost Srbije može da bude ugrožena i oružanom pobunom i separatističkim težnjama (posebno se upozorava na moguću eskalaciju nasilja na Kosovu i Metohiji, koja bi mogla da bude izvor destabilizacije šireg regiona sa težim posledicama), a pominje se i terorističko delovanje (videti www.vreme.com).

Predsednik Republike Boris Tadić, koji po članu 112 Ustava Srbije komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, izjavljuje u međuvremenu da uvek postoji mogućnosti da nosioci određenih državnih funkcija imaju neka različita mišljenja, ali i da to ne može da bude izvor nestabilnosti bilo kog sistema, a posebno ne sistema odbrane. Kaže da će blagovremeno doneti odgovarajuće odluke.

5. Gasni sporazum

Predsednici Rusije i Srbije, Dmitrij Medvedev i Boris Tadić, potpisali su 24. decembra u Moskvi zajedničku izjavu o strateškom značaju energetike u saradnji dveju zemalja. U njihovom prisustvu su potom potpisani: sporazum o kupoprodaji NIS-a i dokumenti o izgradnji gasovoda „Južni tok“ i skladišta gasa u Banatskom dvoru. Zamenik predsednika Upravnog odbora Gasproma Aleksandar Medvedev tvrdi da će obim ruskih investicija u Srbiju, prema sporazumima koji su potpisani, iznositi od milijardu do 2,5 milijardi dolara. Pokušaji srpske strane da dobije finansijske garancije za buduća ulaganja nisu uspeli, a umesto toga za godinu dana predsednik Srbije Tadić dobio je garancije dva ruska predsednika, Putina pre godinu dana i Medvedeva sada.

Politički sporazum predviđa izgradnju magistralnog gasovoda kroz Srbiju, podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i modernizaciju Naftne industrije Srbije. Gaspromnjeft, kako je navedeno u Sporazumu, treba da učestvuje u zajedničkoj izgradnji gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju, da bude vlasnik 51 odsto tog gasovoda i da učestvuje u izgradnji podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Najviše sporova izazvala je odredba da Gaspromnjeft po ceni od 400 miliona evra kupi 51 odsto deonica NIS-a. Gasprom se na kraju obavezao da investira dodatnih 547 miliona evra iz kredita čiji je rok trajanja 14 godina. Od te će sume u rekonstrukciju i modernizaciju rafinerija do 2012. godine biti uloženo 487 miliona evra, dok će u zaštitu životne okoline biti investirano 60 miliona evra.

S ruske strane garantovano je da će to biti uloženo bez obzira na svetsku krizu. Kada je energetski sporazum s Rusima potpisan 25. januara u Moskvi, u bivšoj Koštuničinoj vladi je škripalo jer je Dinkić bio protiv. Škripalo je zbog tog ugovora i u novoj vladi. LDP, LSV i G17 plus koji su osporavali ugovor ukazivali su na to da je vrednost NIS-a znatno viša od ugovorene cene, a drugi su ponavljali da bi insistiranje na višoj ceni NIS-a ugrozilo dugoročno važan projekta „Južni tok“ i zamerali što nije istovremeno ponovo procenjivana i vrednost gasnog aranžmana.

Ruski sporazum je podržavala većina poslaničkih grupa u petak 5. septembra, osim Saveza vojvođanskih Mađara, Lige socijaldemokrata Vojvodine (članice vladajuće koalicije) i poslanika LDP-a koji su se koristili i parlamentarnom opstrukcijom. Onda je tema pokrenuta još jednom povodom povećane cene gasa. LDP je uputio i tužbu Ustavnom sudu, koji je od Skupštine zatražio mišljenje. Tvrde da je prodajom NIS-a ugrožen suverenitet Srbije. Koliko se pamti, prvi put u ovom slučaju koriste taj pojam.

S druge strane, predsednik Ekonomskog saveta i poslanik Demokratske stranke Srbije Nenad Popović ponavljao je da Sporazum štiti srpske nacionalne interese, a ne interese nekih zemalja i naftnih lobija iz okruženja, lobija koji nastoje da spreče Gasprom da uđe u Srbiju i da spreče svaki uticaj Rusije u Srbiji.

Na sednici Vlade Srbije 12. decembra 2008. promenjen je sastav srpskog pregovaračkog tima. Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade, podneo je ostavku na mesto šefa radne grupe za pregovore sa Ruskom Federacijom o primeni međudržavnog energetskog sporazuma. Ministri G17 plus su bili protiv prodaje NIS-a, a uzdržani kad je u pitanju gasni sporazum.

6. „Ben tornati“

„Ben tornati“ (Srećan povratak), ova parola na zgradi kragujevačke opštine namenjena je Fijatu koji namerava da u Kragujevcu krajem 2009. počne proizvodnju 200.000 automobila godišnje. Prema pisanju štampe, to bi mogao biti redizajnirani fića, a onda su pominjani drugi modeli. Fića se ovde proizvodio trideset godina, od 1955. do 1985. Otišao je s trake i jugo.

Potpredsednik Vlade Srbije Dinkić i predsednik Fijat grupe Markione (svi zapazili da je bio u džemperu) potpisali su u Palati „Srbija“ u Beogradu 29. septembra ugovor o novoj zajedničkoj auto-kompaniji. U njoj Fijat ima 67 odsto vlasništva, a Vlada Srbije 33 odsto. Početni ulog Srbije iznosiće 50 miliona evra u novcu i isto toliko u imovini fabrike Zastava, a Fijat ulaže 200 miliona evra u novcu. Srpski premijer Cvetković računa da bi ukupne investicije mogle da pređu milijardu evra pošto je i sa Ivekom i Manjeti Marelijem potpisan Memorandum o proizvodnji autobusa i privrednih vozila.

Sklapanju ugovora doprinelo je i to što je srpska vlada najavila velika ulaganja u infrastrukturu i obećala beneficije investitoru koji preuzme fabriku za čije održavanje je iz srpskog budžeta potrošeno 500 miliona evra u poslednjih osam godina.

Svoju računicu ima i Fijat, koji je za godinu dana potpisao 29 ugovora s konkurentima radi smanjenja troškova. Prošle godine Fijatova proizvodnja automobila, koja je imala gubitke od milijardu evra, postala je profitabilna, ali ovog juna zabeležen je pad prodaje od 19,5 odsto zbog ukidanja italijanskih subvencija kad se stari automobil uz doplatu zamenjuje za nov. Od septembra do novembra zbog smanjene prodaje četiri od pet Fijatovih fabrika ne rade po jednu nedelju u mesecu.

7. Hapšenje Radovana Karadžića

Radovan Karadžić je uhapšen u Beogradu 21. jula 2008. godine oko 21 čas, prema zvaničnim informacijama. Na konferenciji za štampu 22. jula 2008. predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom Rasim Ljajić i tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević su saopštili da se Karadžić u periodu koji je neposredno prethodio hapšenju krio pod lažnim imenom dr Dragan David Dabić i bavio se alternativnom medicinom u privatnoj ordinaciji na Novom Beogradu, a i da je učestvovao na nekoliko javnih predavanja u Srbiji kojima je prisustvovalo stotinu ljudi i objavljivao feljton u časopisu „Zdrav život“. Ispostavilo se da je lična karta na ime Dragana Dabića izdata u Rumi 1999, da su svi podaci iz lične karte identični, samo je slika zamenjena. Na prvim javno pokazanim fotografijama Karadžić je bio neprepoznatljiv — sede kose vezane u rep, duge sede brade i brkova i sa naočarima.

Vest o Karadžićevom hapšenju primljena je sa iznenađenjem i odražava podelu u srpskom mnjenju u odnosu na Haški sud. Iz prohaške liberalno-demokratske grupacije optužuju Koštunicu što se to nije desilo ranije. Predstavnici vladajućih stranaka tvrde da je Srbija tim hapšenjem korak bliže Evropskoj uniji. Najzanimljivija je reakcija SPS-a. Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila je da međunarodno pravo i domaći zakoni moraju da budu poštovani. Na drugoj strani, tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Vučić izjavljuje da hapšenje Karadžića predstavlja „jezivu vest“ za Srbiju. Radikali su na Trgu Republike organizovali protestni miting. Na obodima tog mitinga grupe navijača su se sukobile s policijom. Bilo je povređenih. Jedan od njih, Ranko Panić, umro je kasnije od posledica udarca u stomak. Istraga o tome nije još završena.

Nakon što je ministarka pravde Vlade Srbije Snežana Malović potpisala odluku o izručenju, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom, Karadžić je 30. jula 2008. godine u 3.45 izveden iz zgrade Okružnog suda u Beogradu i prebačen na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“. Prvo je prebačen avionom Vlade Srbije iz Beograda u Roterdam gde je stigao oko 6.30 ujutru, a potom u zatvor u Sheveningen. Karadžić je pred sudom izjavio da je nameravao da se preda Haškom tribunalu u periodu 1996–1998, ali da to nije učinio iz straha za sopstvenu bezbednost nakon sporazuma sklopljenog sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom. Kao i u ranijim prilikama, Holbruk je demantovao da je postojao bilo kakav politički sporazum sa Karadžićem, a demanti je izneo i portparol Stejt departmenta. Sudsko veće nije uzelo u obzir priču o „dilu“.

Zvanični Beograd je očekivao da će posle tog hapšenja sa Srbije biti skinuta anatema zbog nesaradnje s Hagom, ali do bitne promene nije došlo zbog toga što Holandija neće da glasa u korist Srbije dok ne bude uhapšen general Mladić. Ministru Jeremiću je jedan kolega rekao: „Uhapsili ste pogrešnog begunca!“ Šalio se, mada nikome nije do šale.

8. Jesen patrijarha

U kapeli svetog Simeona Mirotočivog u beogradskoj Patrijaršiji 11. decembra je počelo redovno jesenje zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, na kojem bi trebalo da se raspravlja i o molbi patrijarha Pavla za povlačenje iz aktivne službe.

Sveti arhijerejski sinod je 24. oktobra saopštio da je patrijarh Pavle, koji se od 13. novembra 2007. godine nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji, podneo molbu kojom, zbog zdravstvenih razloga i nemoći, od Sabora traži da mu se na jesenjem zasedanju odobri povlačenje iz aktivne službe.

U istoriji Srpske pravoslavne crkve ima više primera da je novi poglavar biran za života prethodnog; patrijarh Pavle je 1990. godine zamenio patrijarha Germana, dok je on još bio u životu, Sveti Sava Nemanjić se povukao da bi putovao u Svetu zemlju, za života se povukao i njegov naslednik sv. Arsenije, a između ostalih, zbog bolesti se povukao i Maksim Skopljanac, koga je nasledio Arsenije III Čarnojević, predvodnik Velike seobu Srba 1690. godine.

Kao kandidati za patrijarha u štampi su pominjani mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, vladika niški Irinej, episkop žički Hrizostom, episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i episkop braničevski Ignjatije. Jedan od načina izbora patrijarha jeste da se najpre glasovima episkopa odrede trojica kandidata, a da se zatim izvlačenjem jedne od ceduljica iz putira, u crkvi bi rekli uz prisustvo svetog duha, odredi ko će biti novi patrijarh, no Ustav se može menjati. Da je rasprava o tome bila žestoka, svedoči pismo episkopa Grigorija koje je dospelo u štampu: „Čula su se svakojaka razmišljanja, najčešće o neautentičnosti patrijarhovog potpisa (Lavrentije, Jefrem, Nikanor). O tome postoji pismena predstavka episkopa Jefrema, koja je do same srži dovodila u pitanje molbu Njegove svetosti i svako djelovanje Svetog arhijerejskog sinoda u vezi sa tom molbom. Na to je mitropolit Amfilohije odgovorio da je to uvreda i da je neprihvatljivo sve što je napisao episkop Jefrem, rekavši pri tom izričito da se patrijarh mora birati.

Govorili su i drugi (Ignjatije, Fotije, Maksim, Irinej), ne mnogo, ali razmišljajući u istom pravcu – da je ‘sve jasno i logično’ i da nema potrebe za daljim objašnjenjima, nego da treba djelati. Međutim, desilo se nešto sasvim neočekivano. Na samom kraju poslijepodnevnog zasijedanja prvog dana rada Sabora, tačno u 19 časova, predsjedavajući mitropolit Amfilohije ustao je i rekao: ‘Pošto vidimo da većina nije za usvajanje molbe Njegove svetosti, neka naša odluka bude da umolimo Njegovu svetost da i dalje ostane na tronu SPC.’

Bez ikakvog valjanog razloga uveli smo vanredno stanje u život naše crkve, a zašto? Nije ni rat, niti glad, ni epidemija, niti šta slično posrijedi.“

9. Olimpijsko srebro

Na Olimpijskim igrama u Pekingu, Milorad Čavić je 16. avgusta 2008. osvojio srebrnu medalju u trci na 100 m delfin. Veći deo trke bio je ubedljivo prvi, ali je izgubio od Felpsa za jednu stotinku, u Srbiji se smatra, pod sumnjivim okolnostima. Možda je prvi dodirnuo ivicu bazena, ali taj dodir nije zabeležila tehnika. Pre toga, 14. avgusta, Čavić je oborio olimpijski rekord u disciplini 100 m delfin, završivši ispred Majkla Felpsa, a takođe je zabeležio i najbolje vreme u polufinalu.

Publika voli tog momka. Na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu u martu 2008, Čavić je osvojio zlatnu medalju u disciplini 50 m delfin, oborivši dva puta u dva dana evropski rekord. Evropska plivačka federacija je Čavića diskvalifikovala sa daljeg takmičenja u Ajndhovenu, uključujući i trku na 100 m delfin, zato što je prilikom primanja medalje nosio majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija“. Diskvalifikacija je kasnije suspendovana i priznat mu je rekord. Nekako je priča o tom momku ove godine bila za dlaku“bogatija“ od priče o Novaku Đokoviću, koji je od 9. jula 2007. treći igrač na ATP listi, i koji je osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, pa i iznad drame na vrhu VTA liste gde Jelena Janković završava godinu kao prva na listi, a Ana Ivanović, koja je bila prva, sada je na četvrtoj poziciji.

10. Džaja

Samo nekoliko dana pošto je postao direktor svih reprezentacija Srbije i potpredsednik FS-a Srbije, bivši igrač i predsednik FK Crvena zvezda Dragan Džajić priveden je 5. februara 2008. na informativni razgovor u MUP Srbije, a 7. februara protiv njega je pokrenuta istraga. Sumnjičen je da je zloupotrebio službeni položaj, i falsifikovao dokumenta i pribavio protivpravnu korist prilikom transfera nekadašnjeg igrača Zvezde Drulića, a kao neregularni pominjani su i transferi Pjanovića, Žigića, Ognjenovića, Stankovića, Njeguša i Vidića.

Hapšenje je objašnjavano kao nastavak državne borbe protiv korupcije u sportu. Pored Džajića uhapšeni su Vladimir Cvetković i Miloš Marinković iz Crvene zvezde. Krivična prijava, je 25. septembra podneta protiv bivšeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije Zvezdana Terzića. Milovan Nikodinović, bivši generalni sekretar Zajednica fudbalskih prvoligaša, uhapšen je 11. aprila zbog sumnji da je pomogao Terziću oko nelegalnog transfera Grubača. Sumnjiči se Vladimir Bulatović, generalni direktor OFK-a Beograd, i mnogi drugi.

Džajić je iz Centralnog zatvora prebačen na VMA zbog problema sa prostatom, koja mu je operisana, a pokazalo se da ima i suženje krvnih sudova srca. Do odluke o puštanju iz pritvora 4. jula, u bolesničkom apartmanu bio je pod nadzorom policije. Pritvor Džajiću je ukinuo Vrhovni sud Srbije. Okružno tužilaštvo u Beogradu je decembra 2008. zatražilo proširenje istrage protiv njega zbog sumnjivog transfera Dudića u portugalsku Benfiku. To je bilo četvrto proširenje istrage.

Džajić je 26. septembra uzeo crnogorsko državljanstvo, koje je dobio na svoj zahtev, a uz saglasnost kako MUP-a Crne Gore tako i njihovog Ministarstva za sport, kulturu i omladinu. Unija Roma Srbije mu je nudila da bude na njenoj listi na parlamentarnim izborima. Advokati tvrde da je nevin, a štampa mu je manje-više naklonjena, ali sve izgleda nekako mučno.

Šteta što ta priča o golgeteru ima tužan kraj.

A kakav je to gol bio! U Kupu nacija 5. juna 1968. u Firenci, u Italiji, Džajić protiv svetskih šampiona Engleza u trku dribla svog čuvara Vilsona, u šesnaestercu baca na kolena kapitena Mura i lobuje Benksa. Jugoslavija ulazi u finale.

(Koje je izgubila od Italije, pošto se nama radost, po nekom višem zakonu, uvek, pre ili posle, pokvari…)