Glavni urednik Srbije

Zahvaljujući izložbi „Necenzurisane laži“ skoro je neprimetno prošla informacija koja apsurdni koncept te izložbe, njen povod i pozadinu, do kraja ogoljava i obesmišljava. Istovremeno s halabukom koja se podigla oko izlaganja mnoštva tekstova, tvitova i naslovnih strana koji kritički govore o Aleksandru Vučiću, objavljeno je da se tokom juna 2016. mandatar pojavio u medijima skoro šest puta više od Ivice Dačića, devet puta više od Zorane Mihajlović i više od svih članova tehničke vlade zajedno.

Izložba na kojoj se praktično svi eksponati odnose na sveprisutnost i svemoć Aleksandra Vučića, a koju su postavili predstavnici njegove partije kao dokaz da u Srbiji nema cenzure, vremenski se poklopila s nalazom da on praktično vlada medijskim prostorom – što mu, logično, daje neslućenu medijsku moć i praktično nemerljiv uticaj na javno mnjenje.

SVUDA I NA SVAKOM MESTU: Prema istraživanju agencije Ninamedia, o Vučiću je u junu objavljeno 12.833 priloga u štampanim, elektronskim i internet medijima i agencijama, dok su ih svi bivši ministri zajedno imali 11.127. Iako se ovo istraživanje nije bavilo kvalitativnom dimenzijom medijskih objava koja bi prikazala koliko je bilo pozitivnih, a koliko negativnih objava o Vučiću, toliko prisustvo u medijima i takva disproporcija u odnosu na medijsko prisustvo ministara, dovoljno je ilustrativno. Važno je pritom reći da junski nalazi nikako nisu izuzetak – istraživanje Ninamedije pokazuje da je Vučić pad broja objava zabeležio samo u maju (kada ih je bilo 10.599), rast broja u aprilu (bilo ih je više od 14.000), a da ih je u martu bilo otprilike isti kao sad. Zabrinjava, međutim, podatak da je ovo prvi put da je procenat broja objava o njemu veći od ukupnog broja objava o svim ministrima zajedno.

Inače, praktično svi medijski monitorinzi i istraživanja koji su rađeni od Vučićevog preuzimanja vlasti u Srbiji govore isto – da je on osoba koja „vedri i oblači“ medijskim prostorom, bez obzira na to kako je prikazan u ovom ili onom mediju. U tom smislu, posebno su ilustrativni poslednji izbori tokom kojih je više organizacija pratilo elektronske, štampane i internet medije i došlo do sličnog zaključka.

Biro za društvena istraživanja (BIRODI) je prateći televizije s nacionalnom pokrivenošću došao do podatka da je Vučiću i njegovim aktivnostima tokom predizborne kampanje bilo posvećeno ukupno 28.112 sekundi, odnosno 468 minuta programa. Konkretnije, to iznosi neverovatnih 27 odsto ukupnog vremena koje je na svim „nacionalnim televizijama“ posvećeno akterima u izbornom procesu. Pritom, tokom tri četvrtine tog vremena (ili 21.229 sekundi) Vučić nije nastupao kao predsednik naprednjaka i lider njihove izbore liste, već kao premijer – što je glavna karakteristika tzv. funkcionerske kampanje, gde se predizborne aktivnosti obavljaju pod firmom važnih državnih poslova: npr. kad premijer otvara put čija se izgradnja plaća iz budžeta, to se u glavama potencijalnih birača automatski transformiše u dostignuće SNS-a i premijerov lični podvig.

Poređenja radi, Ivica Dačić je zauzeo skoro devet puta manje prostora na nacionalnim televizijama – 3256 sekundi, od čega svega 1062 kao ministar inostranih poslova. Matematika, dakle, kaže da je Dačić kao ministar dobio 20 puta manje prostora na nacionalnim frekvencijama od Vučića kao premijera (1062 naspram 21.229 sekundi).

Kvalitativna analiza BIRODI-ja daje rezultate još poraznije po sliku stanja u domaćim medijima. Aleksandar Vučić kao premijer je u predizbornoj kampanji u 90,9 odsto ukupnog „televizijskog vremena“ prikazan u pozitivnom svetlu, 6,1 u neutralnom, a tri odsto u negativnom. Kao predsednik SNS-a kotirao se još bolje: neverovatnih 95,4 odsto ukupne minutaže činili su pozitivni tonovi 1,3 odsto neutralni, a 3,3 negativni.

Centar za transparentnost, istraživanje i odgovornost (CRTA) je od 26. marta do 24. aprila pratio i analizirao sadržaj naslovnih strana osam dnevnih i tri nedeljna izdanja, došavši do isto toliko uznemirujućih podataka. Od ukupno 223 naslovne strane, odnosno 188 na kojima su bili sadržaji koji se tiču izbora, Aleksandar Vučić bio je prisutan na 74: procentualno, to iznosi čak 39 odsto. Prvi sledeći političar na listi najzastupljenijih bio je Ivica Dačić sa 27 naslovnih strana (skoro tri puta manje od Vučića), dok sa 16 naslovnih strana sledi Vojislav Šešelj.

Od opozicionih lidera, na naslovnim stranama bio je vidljivije zastupljen samo Bojan Pajtić, koji se pojavio u ukupno 14 izdanja. Tu je, međutim, problem u tome što se na svega četiri naslovne strane Pajtić pojavljuje u neutralnom kontekstu, dok su sva ostala pojavljivanja izrazito negativna. Za razliku od njega, Vučić je na samo tri naslovne strane prikazan u negativnom kontekstu, dok su svi ostali prikazi bili ili neutralni (gde se prenose njegove izjave), ili izrazito pozitivni.

foto: tanja valič / tanjug

DUH VREMENA, DAH PROPASTI: Kakvi god bili brojevi i statistika, to sve ipak ne govori dovoljno o duhu medijskih sadržaja u kojima se Vučić i njegovi saradnici pojavljuju u pozitivnom kontekstu – tek to, kombinovano sa statistikom, na pravi način ilustruje zloupotrebu i bestidnu manipulaciju ovdašnjim medijima.

To je najlakše bilo primetiti neposredno pred izbornu tišinu. Primera radi, u sredu, 20. aprila, TV Prva emitovala je emisiju „Ko je Aleksandar Vučić?“, koja je snimljena tokom Vučićeve posete selu Čipuljić kraj Bugojna, odakle potiče familija njegovog oca. Takav ulizički uradak i idolopoklonstvo teško je opisati, jer je mandatar tu prikazan kao da u najmanju ruku ima božansko poreklo – o njemu je tako govorio glas iz offa, tako se i sam ponašao, a tako su o njemu govorili i njegovi „bližnji“. Emisija se, na primer, završava izjavom Vučićeve strine, koja je ispričala kako joj na pijaci prilaze muslimanke i traže da mu poruči da pomogne i njima: „Kaži mu ‘da nam je jedan taki ovde u Bosni, pa da nam nešto sredi’. Daj mu reci da nam dođe.“

Već sutradan, 21. aprila, prilog o SNS-u u Nacionalnom dnevniku Televizije Pink trajao je čitava 33 minuta, baš kao što su u centralnim informativnim emisijama na lokalnim televizijama prilozi o SNS-u trajali koliko i svi drugi prilozi zajedno. Jedan od brojnih primera je TV Kruševac, koja je aktivnostima potpredsednika naprednjaka Bratislava Gašića posvećivala približno 15 minuta ukupnog trajanja dnevnika, dok čitava emisija traje oko 25 minuta. S jedne strane, dakle, gledaocima je predstavljeno božanstvo koje zemljom hoda, dok im je s druge serviran beskrajni niz naprednjačkih dostignuća i uspeha.

Statistika, medijska ili bilo kakva druga analiza, teško može da „uhvati“ prave efekte takvog simultanog delovanja – pride začinjenog praktično svakodnevnim pojavljivanjem Aleksandra Vučića pred mikrofonima i kamerama, njegovim sve dramatičnijim načinom obraćanja, već poslovičnim omalovažavanjem novinara i svih koji se usude da misle drugačije od njega ili nešto što on radi dovedu pod znak pitanja. Ipak, jasno je da to u dru-štvu stvara atmosferu straha, pritiska i konstantnog vanrednog stanja.

Kada su štampani mediji u pitanju, stvar je teže opisiva, jer tekstovi koji najviše idu na Vučićevu vodenicu uglavnom nisu tekstovi koji su očigledno prorežimski i provučićevski. Kad „Informer“ ili „Srpski telegraf“ napišu kako Džordž Soros plaća silne milione dolara kako bi izazvao haos u Srbiji, čak je i formalno-pravno jasno kome je uredništvo naklonjeno. S druge strane, kad „Politika“ u vreme Ljiljane Smajlović objavi spisak iznosa koje su nevladine organizacije primile od stranih donatora, stvari uopšte nisu toliko očigledne – iako su već decenijama poznati i scenario u kojem se pametno i „ispotiha“ kreira adresar stranih plaćenika i domaćih izdajnika, ali i ko je čovek koji od takvih medijskih igrokaza ima najveću vajdu.

Zbog svega toga, spektakl koji je 25. jula napravljen od Vučićevog obilaska izložbe „Necenzurisane laži“, samo je još jedan antologijski detalj u teatru apsurda u koji se Srbija pretvorila. U pokušaju da shvatimo, predstavimo to ovako:

1. Čovek čija je medijska zastupljenost statistički dominantna u odnosu na bilo koga drugog na javnoj sceni, a pozitivni prikazi brojčano neuporedivi s negativnim, stalno je nesrećan i nezadovoljan zbog načina na koji ga mediji predstavljaju.

2. Kako bi ilustrovao razloge za svoju frustraciju, on izlaže tekstove, izjave i karikature koji ga čine nesrećnim, a koji istovremeno čine jedan promil ukupnog medijskog sadržaja koji se na njega odnosi.

3. Njegov obilazak izložbe direktno se prenosi na najgledanijoj televiziji s nacionalnom pokrivenošću i glavna je vest u svim centralnim informativnim emisijama, što će dodatno povećati njegovo inače preterano prisustvo u medijima.

I tako ukrug. Vrlo verovatno – još mnogo puta.