Glasnik novog poslušništva

Dvonedeljna polemika u dnevnom listu „Danas“, inicirana otvorenim pismom Gojka Tešića Aleksandru Vučiću, kojim mu skreće pažnju na neke promene u „Službenom glasniku“ nastale otkad je za v.d. direktora tog javnog preduzeća postavljen Radoš Ljušić, istakla je nekoliko bitnih tema ovdašnje kulture i politike: odnos vlasti prema knjizi, prema izdavaštvu, omalovažavanje intelektualnog rada, degradaciju kulturne elite, nepostojanje departizacije, moć moći … Takođe, polemika je podsetila i na otvoreno pismo srpskih intelektualaca kojim su oko pet stotina potpisnika različitih političkih opredeljenja dali podršku Slobodanu Gavriloviću, bivšem direktoru „Službenog glasnika“, pa je tako, nehotice, istakla njegove zasluge za uspehe tog javnog preduzeća i srpskog izdavaštva.

Slobodan Gavrilović je postao profesor sociologije u 25. godini, član je Demokratske stranke i njenog glavnog odbora od 1990. godine, bio je potpredsednik DS-a u četiri mandata, od 2007. do 2012. godine bio je direktor i glavni i odgovorni urednik „Službenog glasnika“. Napisao je deset knjiga, najpoznatije su priređena dela Živojina Pavlovića u šest izdanja i roman Dželat.

„VREME„: Vi ste se samo jednom uključili u polemiku iako vas je sadašnji v.d. direktora „Službenog glasnika“ Radoš Ljušić, direktno ili posredno, u svakom tekstu optuživao za gubitak i loše poslovanje kuće. Zašto?

SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Iskreno vam kažem: uopšte me ne interesuje šta priča ta individua. Da plaćam porez na to šta on priča ja bih se ozbiljno zabrinuo, a pošto ne plaćam… „Glasnik“ je imao dobit od 300 miliona dinara za pet godina koliko sam ja bio direktor. Ja mu želim da ostvari tu dobit. Ako mu to uspe, neka se tada oglasi! Zaposlili smo 200 ljudi od kojih je 100 novih trgovaca, a ne 100 novih knjigovođa, i 30 ljudi u štampariji za drugu smenu, za proizvodnju. A on je za par meseci otpustio 60 ljudi. U ovom teškom vremenu najlakše je otpustiti ljude. Prosek plata u „Glasniku“ je bio oko 65.000 dinara, što je u našim uslovima vrlo dobra plata. Te plate nisu obezbeđivane iz državnog budžeta. Mi smo uveli sve standarde poslovanja, i svi su poništeni: standarde kvaliteta, grafičke standarde, standard bezbednosti informacija – da ga je zadržao, ne bi se desilo sa maturskim testom ovo što se desilo. Mi smo sistem izgradili, a on ga je zaustavio i uspostavio svoj: moja volja je zakon. To ne može.

Međutim, sve to nisu teme kojima povodom „Glasnika“ vi treba da se bavite. Za mene, kao sociologa, ključni problem je društvo u kome takva individua može biti na tom mestu. To je moj problem, zato što živim u tom društvu, a problem društva je što ono lagano, ali sigurnim koracima, ulazi u diktaturu. Jedan od tih puteva može biti i fašizam, jer mu pogoduje postojeća socijalna osnova: beda, nezaposlenost, izuzetno težak život ljudi. Sve to može da pogoduje jednoj demagoškoj priči koja se zaklanja iza fraza i parola. Eto to su ozbiljna pitanja! Ja ne znam zašto su vaše glave u pesku? Zašto se ne pitate kuda to ide Srbija? Zašto je Srbija u magli? Zašto Srbija nema nijednu koncepciju – obrazovanja, kulture, poljoprivrede, energetike, saobraćaja, ničega! To su važna pitanja! Kakav Radoš Ljušić, kakav Slobodan Gavrilović! Naši ključni problemi su ekonomski, Srbija je bez ijednog ozbiljnog stajnog mesta, ona je u vazduhu, ništa ne vidimo, ni kuda idemo ni s kim idemo, ni gde se sada nalazimo. To su pitanja na koja treba tražiti odgovore!

Da li vi znate odgovore na ta pitanja? Demokratska stranka je bila osam godina na vlasti pa samim tim i u prilici da postavi koncepciju svih grana koje nabrajate.

Zar vi mislite da ja svoju stranku izuzimam iz kritike? Sve 23 godine bio sam jedan od najkritičkijih članova stranke, ali samo unutar nje. To je bilo moje pravilo. Ne bih je izuzeo ni iz čega o čemu sam govorio, u nečemu je čak odgovornija od ostalih. Međutim, kada bismo analizirali deo po deo onoga što je urađeno, DS ima dosta i zasluga. Odnos prema kulturi, na primer, nije bio uvažavajući i zato smo platili cenu. I dobro je što smo je platili. Ja se nadam novim vizijama, novim politikama. Jer politika DS-a zasnovana krajem osamdesetih godina je potrošena, sad je troše naprednjaci i socijalisti. Ali ideologija naša je ostala ista. U ovom trenutku za DS je veoma lekovito da bude u opoziciji, da se oslobodi svih onih koji su njeni članovi zbog interesa, koji nemaju ideje, koji su tu zato što žive od politike, a da zadrži one koji žive za politiku. Ja sam juče bio u jednom selu, Veliki Borak, tamo je bila prva naša vlada 1805. godine. I tamo je jedan čovek zasadio 7,5 ha lešnika. Razmišljanje da velike parcele jesu budućnost Srbije je pravo razmišljanje. Treba nam takva Srbija, a ne Srbija sa parcelama od 30 ari. Da li nam treba Srbija koja tih 7,5 ha obrađuje na moderan način ili Srbija koja će ih motikom kopati? Ja hoću ovu modernu Srbiju. Ljudima kao što je taj čovek iz Velikog Borka država treba da pomogne i treba okolina da ga prihvati, a ne da zavidi njegovom uspehu.

Ista poruka se, verovatno, odnosi i na omalovažavanje intelektualnog rada koje je jasno izraženo u polemici o „Službenom glasniku„. Naime, Radoš Ljušić insinuira da „Glasnikovi“ urednici nisu zaslužili honorare za posao koji su obavljali. Šta vi mislite?

U okvirima te teme ključni problem u Srbiji je kriza elite. Mi nismo uspeli da izgradimo elitu još od početka moderne Srbije. Stalno su bile ili dinastičke borbe ili borbe radikala i naprednjaka u 19. veku ili borbe komunista i antikomunista ili borbe republikanaca i monarhista ili partizana i četnika, stalno neke borbe u kojima je najviše stradala pamet ovog društva i ove države. I zato imamo krizu elite. Nema više da najbolji proizvođač mleka bude onaj koji vodi selo, nego vodi ga bašabozluk. Nema više da najbolji profesor bude direktor gimnazije, nego onaj koji je nečiji pion. Nema više da najbolji advokat bude sudija, nema toga da najbolji novinar bude glavni urednik centralnih novina, nego bude onaj koji je najposlušniji. Nema kritičnog duha društva – gde vam je sada Sociološko društvo Srbije, gde je Udruženje književnika Srbije, gde su ta staleška društva, gde su sindikati? Kad je sve to ubijeno i atomizirano, onda možete i da manipulišete tim društvom. Srbija je imala elitu u vreme Vladimira Jovanovića, Bože Grujovića, ali nije uspela. Nije uspela zato što neće Božo Grujović nas osloboditi od Turaka, nego Karađorđe, ali s Karađorđem nikada ne bismo dobili pravnu državu – to možemo samo s Božom. To je taj problem, da spojimo i Božu i Karađorđa, da budemo i oslobodilačka Srbija i pravna država. Krajem 19. veka smo imali elitu, ali opet se nisu spojile dve stvari: imali smo jedan od najboljih ustava u Evropi, a mnogi su bili protiv izgradnje železnice. Znači: nema modernizma, a ima institucionalizma. A u vreme komunista nema institucionalizma, a ima privrednog razvoja. U vreme Tita ima novca da se bolje živi, ali nema slobode duha. Ja bih hteo da mi živimo u jednoj zemlji u kojoj može da se slobodno peva, slobodno piše, a da ima da se radi. Zašto vi u novinama ne pomognete da se izgradi srpski san? Pričamo o američkom snu, a o čemu mi sanjamo? Ili smo stalno u dubokom snu bez pravog sna.

Smatra se da je „Službeni glasnik“ žrtva departizacije. Međutim, priznaćete, tu pojavu su u ovom veku uvele demokrate, a SNS je samo nastavio tu praksu.

Dok god postoje javna preduzeća, čelne ljude će postavljati partije. S konkursom, ili bez. Zato treba da bude što manje javnih preduzeća, i da dođe do promene sistema. Ne može preduzeće da bude zavisno od volje pojedinca, doći će do zloupotrebe kad-tad. Nismo imali sistem ni u vreme kad je DS bio na vlasti, niti ga imamo sada. Ne aboliram ja sada DS, on je samo možda veštije postavio sposobnije ljude na čelna mesta, ali i to je pitanje, jer je imao veći kapacitet, ali sistem je bio isti kao danas. Tu ja vidim problem, a ne u personama. Problem je kako može da se desi da u jednom društvu dođete na mesto upravljanja velikim preduzećem, a da niste dali nikakav projekat? Hoćemo li da gradimo knjižare u Srbiji kao što je htela vlada koja je mene postavila u „Glasnik“, ili ćemo da ih zatvaramo kao što hoće ova vlada? Hajde da se odlučimo. Je li knjiga samo roba, ili je roba, ali i nešto više od toga? Da li je izdavaštvo potrebno jednoj državi za razvoj njenog identiteta ili nije? Da li svake godine treba da se menjaju uslovi za otkup knjiga? U Hrvatskoj je isti model 15 godina, a ovde nijedan izdavač ne zna šta ga čeka sutra. Bilo koja vlada da bude na vlasti, neophodan je postojan sistem, a ne da svaka vlada ima svoj. O tome vam govorim.

U intervju „Vremenu“ (br. 914) izjavili ste da su kulturni poslenici najodgovorniji za kulturu. To, zar ne, važi i sad – odgovorni su i za sudbinu „Službenog glasnika„. Međutim, pitanje je ko će pobediti u ovom momentu važnom po „Glasnik„: vlast ili inteligencija?

Jeste, ali ne znamo odgovor dok ne probamo. Probajmo, ne smemo da budemo uplašeni, niti smemo da kažemo – mi to ne možemo. Granice ljudske su nesaznatne i promenljive: svojevremeno je čovek skakao u dalj 7metara, a koliko danas skače? Tako je u svim oblastima. Zato mi ne možemo da kažemo šta ne možemo. U teškoći se vide ljudi, u dobrom je lako dobar biti. Al’ sad je teško vreme, sad se vidi ko je kakav. Ne pada sneg da pokrije breg, pa je tako i ova polemika pokazala ko je šta. Pokazala je da ne možete laž da zamenite za istinu! Ne možete! Sto puta da je ponovite, ne možete! Nikad laž ne može biti istina, niti zlo može biti dobro. Ja znam da je dobro krhko, a da je zlo jako i moćno, ali znam da je dobro svojom krhkoću istrajnije, dugoročnije, dugovečnije, zato što ima u sebi ljubav. A ona je mnogo šira i veća i jača i snažnija, nego zlo koje u kratkom vremenu može biti jako, veoma opako, veoma vešto, i veoma nasilno. Ali, ničija ne gori do zore. Sad prete zatvorima, ljudima prete. Dajte sisteme, a ne strah. Ko vlada na strahu, loše završi. Milošević je politički ponikao na Kosovu, pa je tu i stradao. Pa i ovi su ponikli politički na korupciji, tu će i stradati. Daj Bože da ja pogrešim, biću srećan.

Vaše knjige o Živojinu Pavloviću, intelektualcu i revolucionaru pre Drugog svetskog rata, i roman Dželat govore o vašoj posvećenosti istini. Kakva je pozicija istine danas i ovde?

Dželat i žrtva su moja tema, moj život. Posvetio sam 15 godina žrtvama, a onda narednih 15 dželatu. Istraživao sam i jedno i drugo da pokažem taj odnos, ali kroz vladaoca. Vladalac je taj koji muti. Kolja Mićović je pišući o Mocartu optužio Mariju Tereziju za smrt kompozitora, a ne Salijerija, što je uobičajena predrasuda. Vlast svađa pametne ljude, svađa intelektualce, i kad u tome uspe, ona slavi. Tako je u svakoj zemlji sveta, pa i u Srbiji. Eto, to je odgovor o poziciji istine. Ali: vlast treba stalno da strepi od kritičke reči, mora da drhti od kritike, da drhti od čoveka, da drhti pred slobodom, moraju da pokažu da li su ljudi ili neljudi. Moramo da im kažemo: vi upravljate zemljom, ja kao individua mogu da radim šta hoću, ali ako se bavim javnim poslom, onda moram biti veoma pažljiv da ne povredim one koji su nevini. Meni je žao što su danas na vlasti sve nesrećni ljudi – pitajte ih slobodno, niko od njih nije srećan! Zašto? Samo častan čovek može biti srećan. Zato nije čudno što su nesrećni.

Među oko 500 potpisnika pisma podrške vama kao direktora „Službenog glasnika„, bili su intelektualci različitih i suprotnih opredeljenja: Dobrica Ćosić, Svetislav Basara, Milan Vlajčić, Slobodan Šijan, Mileta Prodanović, Nebojša Popov, Kosta Čavoški, David Albahari, Emir Kusturica… Čime ste ih to okupili?

Ja sam njihove potpise doživeo kao podršku „Glasniku“ i izdavaštvu, kao podršku kreativnosti, agilnosti, umetničkoj hrabrosti da se ne svedemo na jedno, nego da budemo skup različitosti. Mi smo hteli da pokažemo širinu. Da naš saradnik može biti i desničar i levičar, i monarhista i republikanac, i mondijalista i nacionalista, ali pod uslovom da njihov rad podrazumeva kvalitet. Eto, to je prepoznala kulturna javnost, i to ona hoće da brani, to joj treba kao hleb. Ta velika grupa ljudi je prepoznala „Glasnikovu“ slobodu izraza, slobodu umetnosti. Razmišljanje po modelu „ja sam vaš prijatelj i istomišljenik, a ostali ne mogu da prođu“ je bilo u vreme Broza! Neću takvu politiku, hoću politiku u kojoj svi možemo biti ravnopravni ako smo kvalitetni. Kažem vam: sloboda je privukla te ljude. I to je meni najveća nagrada za rad u „Glasniku“. Šijan je pola godine proveo kod nas dok je pripremao knjigu Filmski letak i rekao da nikada nije doživeo da ga od portira do direktora ljudi tako fantastično prime. Meni je to bitno! Meni je to, kao i mojim saradnicima, najveća nagrada i da su ljudi prepoznali tu orijentaciju „Glasnika“, tu koncepciju.

Još samo da država, odnosno vlast koja je postavila Radoša Ljušića za direktora, prepozna to isto…

Kad god smo napadali Miloševića, zamerano nam je da napadamo Srbiju! Ili: kad god napadamo Vučića, napadamo Srbiju! Srbija je moja kao i njegova – isto! Da li je on veći rodoljub od mene? E neće moći to da bude! Može samo da bude veći diktator od mene jer ima tu šansu. E, sad, na njemu je da pokaže hoće li biti veći diktator ili veći demokrata. Na vlasti je da pokaže kuda ona to ide, a ne na opoziciji, šta to ona želi, a ne: čas smo protiv hrasta, čas smo za hrast! Pa mi o elementarnim stvarima nemamo mišljenje koje traje tri dana, ne možemo da se obujemo u jednoj pameti – tako bi rekao moj moravski seljak.

Da li to znači da očekujete da prilikom odlučivanja da li će v.d. direktora Ljušić postati direktor, vlast neće uvažiti stavove polemičara Gojka Tešića, Miloljuba Albijanića, Jovice Aćina, Mirjane D. Stefanović, Vladimira Kecmanovića i Marinka M. Vučinića?

Mislim da je ova polemika pokazala nekoliko pozitivnih stvari. Prvo, da su ljudi progovorili, dalje, da su progovorili o značaju knjige i kulture, da su ih branili. Ja to pozdravljam. Dalje, pokazalo se da javna reč izgovorena na pravi način ima pravu težinu. Recimo, Albijanić je na kultivisan način, bez ijedne teške reči, izneo svoje mišljenje i činjenice. Zato takvu polemiku ja doživljavam kao pravu. Ono što je rekao Jovica Aćin je sjajno, kao i ono što je rekla profesorka Stefanović iz Novog Sada. Pa njena baka je razlikovala šta je stari papir kojim je uvijala jabuke, a šta su knjige u koricama. Pa, nemojte nas zamajavati, Boga mu ljubim! Hoću da kažem: ja i inače nastojim da istaknem pozitivne, a ne negativne stvari, a ova polemika, iako je bila puna optužbi i neistina, pokazala je nekoliko veoma pozitivnih stvari. Znate, ja volim da ističem pozitivne stvari. Čuo sam da su jednog bogatog Amerikanca pitali kako je uspeo u životu, a on je rekao: „Tako što sam u svakom čoveku nastojao da probudim dobro.“ Nastojmo to, i vi, i ja, i uspećemo! A ako budemo budili u svakom zlo, onda ćemo dobiti haos, sukobe. Nema čoveka koji u sebi nema dobrog. A ako mi to nećemo da učinimo, nego hoćemo baš zlo, pa dobićemo ga. Ja bih da probudimo u čoveku dobro, baš u svakom. Pa i u onom svom najvećem protivniku.