Glas Gospodara

Evo je prošlo tačno pet meseci od nepotrebnog i blesavog incidenta na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića, kad su se potukle dve policije – civilna i vojna. Da je bilo pameti i da se o tome ćutalo, stvar bi bila odavno zaboravljena i diskretno regulisana unutar oba državna organa. Uostalom, krivi su i jedni i drugi i treći: Vojna policija, Žandarmerija i „štićeno lice“, barem jedno. Da se nije digla nepotrebna buka oko toga, mi do danas ne bismo znali ko su bila štićena lica i po kojoj osnovi su bila pod zaštitom Vojne policije iako su civili. Niti bi nas bilo zanimalo: jaka stvar… Potukli se, pa šta?

DOGMA I PARTIJSKA LINIJA: Kad sada, posle pet punih meseci, poređamo događaje u hladnoj analizi, dobijamo nevesele rezultate. Od cele stvari senzaciju je napravio premijer Aleksandar Vučić istog popodneva, ophrvan svojom opsesivnom brigom za „porodicu“; taj porodični element njegova je stranka već bila uzdigla do dogme: ko god nešto prigovori Vučiću, „napada“ njega i „njegovu porodicu“. Vučić je, dakle, skrhan od brige za „porodicu“, melodramatično izjavio da je njegov brat Andrej tog 28. septembra 2014. godine popio batine „samo zbog imena u ličnoj karti“ koju je gurao pod nos žandarmima u kordonu; mi još ne znamo šta je uz to dodao, ali ćemo doznati kad do suđenja dođe. Da Vučić nije napravio taj prvi ispad ne čekajući na podatke pouzdanih svedoka s lica mesta, mi ovaj problem ne bismo bili ni imali. Ovako, tom izjavom, pokrenuta je mašinerija koju mi stariji inače pamtimo pod imenom „partijska linija“: ako je voljeni Vođa rekao da je tako bilo – ko sme da kaže da je bilo drugačije? Partijska linija bila je tada položena i tako stoji do dana današnjeg: nema skretanja; radite šta znate, ali nema skretanja.

Radili su šta znaju, ali to je bilo jadno, što tek sada vidimo u punoj meri.

Foto: Fonet

KAKO PREMIJER KAŽE: Po svemu što se doznalo i što se s dobrim razlozima sluti, Vojno bezbednosna agencija brzo je reagovala na poruku jednog od svojih ljudi umešanih u incident: „Šefe, vadite nas, napravili smo sranje!“ VBA je pokupila snimke sa opservacionih kamera na bar dve lokacije (Komercijalna i Alfa banka) i pritom saslušavala moguće svedoke; sve to pre policije, iako je reč o civilstvu nad kojime nema nikakve ingerencije po zakonu. U sredu, kad ovaj tekst bude bio u štampariji, trebalo bi da se sastane Odbor za kontrolu službi bezbednosti Skupštine Srbije. Skoro je izvesno da će stav Ministarstva odbrane, čija je VBA organizaciona jedinica, biti otprilike ovaj: vojna lica bila su umešana u incident, pak iz toga izvlačimo pravo na prikupljanje dokaza. To je sada pitanje tumačenja postojećih zakona i pratećih podzakonskih akata, a tu već imamo različitih tumačenja, na koja je premijer Vučić odmah ukazao: da prof. Škulić ima pravo, a taj neki Milan Antonijević nema i ko je on, uostalom? Škulić je dopustio mogućnost da je VBA u ovom slučaju postupala u okviru ovlašćenja; Antonijević kaže da nije. Premijer je mogao da se uzdrži od ovako jasnog uticaja na istragu.

Ovakav razvoj događaja mogao se predvideti dan-dva po incidentu: niški žandarmi (o njima je reč) bili su odmah zastrašivani i to su rekli. Njih, naravno, niko nije pitao za njihovu stranu priče; a i zašto bi kad je premijer već sve objasnio? Bili su suspendovani, pa kasnije krivično prijavljeni, a da javnost nikada nije čula njihovu stranu priče. A i zašto bi, kad je premijer sve rekao?

Sa prividno mrtve tačke priču je pogurao Zaštitnik građana Saša Janković. Zatražio je i dobio kompletnu dokumentaciju MUP-a o događaju, pa ju je pažljivo proučio. Neko je ipak uzeo izjave tih žandarma i zapisao ih: komandant Žandarmerije Milenko Božović, u disciplinskoj prijavi, ali i unutrašnja kontrola MUP-a. Žandarmi tvrde da su bili napadnuti u vršenju službe (može se podvesti pod „ometanje“; teško pod „sprečavanje“, jer nisu bili sprečeni). Na osnovu toga Zaštitnik je krivično prijavio dva vojna policajca i postavio posle toga neka neizbežna pitanja; dva su važna: odakle bratu premijera, Andreju Vučiću i bratu gradonačelnika, Predragu Malom, zaštita vojne policije? I šta se zapravo desilo na tom uglu Birčaninove i Svetozara Markovića?

ŽARGON I STILSKE VEŽBE: Na prvo pitanje nervozno i preko volje pokušao je da odgovori ministar odbrane Bratislav Gašić: da, kaže, on je potpisao odluku da premijera obezbeđuje Vojna policija, a brat Andrej se – eto – slučajno tu našao; krenuo kod mame na ručak, „u neposrednoj blizini“ itd. Kao prvo: od tog ćoška do Krunske gde da su krenuli, ima pet-šest stotina metara, pa nije „neposredna blizina“; kao drugo: zar Andrej Vučić nije mogao lepo da ode peške mimo kordona i bez pratnje? Na pitanje odakle mu vojna pratnja odgovora nema. Nema ni odgovora na pitanje svih pitanja: šta se zapravo desilo na tom ćošku i kako je došlo do sukoba i batina?

Dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, takođe je nervozno reagovao na neka pitanja iz te oblasti. Izjavio je da je krivična prijava Zaštitnika građana zasnovana „samo“ na iskazima žandarma iz disciplinskog postupka, a da su ti iskazi isti ili samo malo međusobno različiti, čime implicira da su dogovoreni, „legendirani“ (u žargonu). Ako sedam ljudi istim ili sličnim rečima opiše događaj u kome su učestvovali ili mu svedočili, a pritom sva sedmorica dele isti policijski službeni žargon, šta onda? Očekuje li ministar od svojih žandarma da mu izvode „Stilske vežbe“ Rejmona Kenoa? Suština tih iskaza jasna je i jednostavna: ja sam mu tražio legitimaciju; on mi je ličnu kartu gurnuo preko štita u lice i rekao mi to i to (to ćemo doznati na sudu); ja sam ga odgurnuo štitom, a on me je uhvatio za zaštitni prsluk; neko iza se progurao da se umeša, ali mi je palica već poletela… Ovako, sa ovim podacima, imamo ometanje u vršenju službe, s jedne strane, a sa kasnijim prekoračenjem upotrebe sredstava prinude s druge strane, čemu se Zaštitnik građana i pridružio u svojoj prijavi. Jaka stvar…

Zaštitnik građana došao je do osnovane sumnje da su pripadnici Vojne policije imali udela u ometanju službenih lica, pa je po tom osnovu i po svojoj zakonskoj obavezi podneo prijavu. Tu prijavu trebalo je da podnese MUP, kad je već dotle došlo, jer su njihovi ljudi bili ometani u vršenju službe – ali to se nije desilo.

Andreja Vučića nije prijavio niko, iako je odigrao važnu ulogu u incidentu.

A i ko bi ga prijavljivao? Vojna policija sigurno neće: njihov posao bio je da ga čuvaju (po zakonu ili ne; svejedno, kad je već takva stvar) i da paze da ne dođe u sukob sa ovlašćenim službenim licima, što se, nažalost, desilo. Njihova greška. Zaštitnik građana nije nadležan, jer Andrej Vučić je lice civilno, a on je nadležan za državne organe i zakonitost njihovih postupanja. MUP, naravno, da nije podneo krivičnu prijavu, jer je partijska linija već bila određena i jasna. Ostaje javni tužilac, ali tu se nije mnogo nadati. Ima i za njih partijska linija…

DIVNI MOMCI: U nedelju, kod Dragana Bujoševića, Aleksandar Vučić opet nije odgovorio na jasna pitanja. Rekao je da njega obezbeđuje Vojna policija jer da „ima poverenja“ u njih. Znači li to da u Upravu za obezbeđenje objekata i lica MUP-a nema poverenja? Onda je dodao da su to „divni momci“ bez mrlje na profesionalnoj karijeri itd; da su sa 14 godina otišli u Vojsku, pa u Vojnu akademiju. Niko ne sumnja da su oni divni momci, daleko od toga; ali da su otišli na Vojnu akademiju, bili bi oficiri, a ne podoficiri: zastavnik i vodnik. Tih podoficirskih činova mogli su da se domognu i kao vredni i pametni ugovorci.

Sad, kad su svi rekli šta imaju (a bolje da su ćutali), ostaje da čekamo suđenje tim nesretnim žandarmima – kad i ako ga bude bilo. Zaštitnik građana, posle upornog odbijanja Ministarstva odbrane da mu dostavi dokumenta, opet je poslao zahtev sa preciznim pitanjima ministru Gašiću: po kojoj osnovi VBA čuva premijera (i njegovu porodicu); po kojoj osnovi izuzima snimke TV nadzornih kamera i saslušava svedoke; itd. ima tu još štošta zanimljivo, ali izlazi izvan okvira ove priče.

Do sada nema naznaka da je partijska linija promenjena: premijer Vučić drži se prvobitnog brzopletog i nepromišljenog tumačenja: da je brat Andrej popio batine zbog „imena u ličnoj karti“. Nema još majčinog sina u ovoj administraciji koji bi se usudio da tu partijsku liniju dovede u pitanje i da zapita – šta se zapravo desilo na uglu Birčaninove i Svetozara Markovića tog 28. septembra oko 11:20.