Gladno oko u prezasićenom svetu

Zoran Velimanović je zahtevan slikar, njegova dela teško se vare. Na nekoga deluju odbojno, kod drugih izazivaju gotovo verska osećanja, poneko ponesen i ničice hoće da padne pred njegovim čudnim stvorenjima iz mašte koja nisu ni ljudi ni životinje, pred ribama i insektima, životinjskim i ljudskim kostima i utrobama, mašinama i metalima koji kao da posmatrača napadaju sa platna. A neko u bolu slikara zaživelom na platnu možda prepozna utehu za sopstvenu patnju.

Velimanovićeve slike najviše podsećaju na Boša, ali su brutalnije, napisala je jedna likovna kritičarka.

Slike Zorana Velimanovica.

I otkud sada motivi takvih slika na majicama, na odevnim predmetima, kako su se iz galerija našli u svakodnovnom životu, kao da su neki pop-art?

“Nije to nikakav pop-art, to je jedan drugačiji stil umetnosti. Ovde je u pitanju nešto drugo. Ja mogu da slikam na majici, na gaćama, na zavesi, na dasci, na zidu i to nije nimalo manje umetnost, nije nimalo manje moja umetnost nego da slikam na platnu. Ideja na pamučnoj majici i ideja realizovana na lanenom platnu je potpuno ista, potiče iz istog životnog iskustva”, kaže Velimanović.

A ni jedno umetničko delo ne može da nastane bez iskrenih, dubokih i proživljnih osećanja. Ljudi prepoznaju laž i reaguju na iskrenost. Ako se neko potrese zbog njegove slike, nije se potresao zbog njega, Zorana Velimanovića, već zbog sebe. A da li je platforma za takvu komunikaciju ulje na platnu ili print na majici, to je svejedno.

Kao što u svakom slučaju, onog trenutka kada se ideja iznese u materijalni svet, ona ulazi u banalnu priču. Ona je odmah isprostituisana. Jer je materijalni svet jedna povelika prostitucija puna stega i granica. I kada si već primoran da bitišeš u materijalnom svetu, zašto ne bi malo i uživao u tome?

KAD OSAMDESETOGODIŠNJI AUTOPORTRET ZAIGRA

“Tako sam ja uzeo svoje ideje, stavio ih na majice i kao da sam ih malo ohrabrio, kao da sam ih zalio. Kada su se pojavile na majicama, kao da su se osvežile, kao da su bile nahranjene, podgojene. A emocija umetničkog dela je pritom ostala ista, priča je ostala ista, samo prikazana na drugačiji način. Suština nije nimalo drugačija zbog drugačije podloge. Sve sam to i dalje ja, sve je to moja umetnost”, priča Velimanović. Samo ju je iz galerija i privatnih kolekcija sakrivnih od javnosti pustio među ljude, na ulicu, u život.

Evo, recimo, slika Autoportret sa osamdeset godina u vlasništvu čoveka kome je stalo do privatnosti i koji je drži samo za sebe. I sada najednom ta slika kreće u svet. “Pa, to je božanski!”, kaže Velimanović. Nešto što je bilo zarobljeno u jednom mediju, ideju sa kojom je mogao da se poveže samo jedan čovek, ti oslobađaš pa mogu da je vide i drugi ljudi.

Na proslavi početka “avanture” pod nazivom Exer–Art posmatrao je jednog momka koji je na sebi imao majicu sa tim motivom kako veseo poskakuje u ritmu muzike. “Ja tu pomislim: pogledaj ti onog mog Velimanovića od osamdeset godina kako sav razdragan igra. Da li je mogao da pretpostavi, da li sam ja mogao da pretpostavim, da će ovako da đuska?”

A ideja je ostala potpuno ista kao ona pretočena na platno, samo je sada u drugoj dimenziji. Ta majica sa motivom njegove umetnosti jednako je Zoran Velimanović, kao što je Velimanović i ulje na platnu ili drvetu ili skulptura.

EXER–ART, UMETNOST NA MAJICAMA

Slike Zorana Velimanovica.

A otkud se stvorila ta ideja o prelasku umetničkih dela iz jednog medija u drugi, sa jedne na drugu platformu, iz jedne u drugu dimenziju, na majice?

“Pored nas umetnika toga se dosetila naša drugarica Katarina Gaborović. Ona je u ovoj prvoj fazi okupila nas trojicu – Stevu Mandića, Ivana Arana i mene – koji se i inače družimo, sa idejom da kasnije u projekat uključi i druge umetnike. Dobro je što smo nas trojica potpuno različiti, ljudi sa različtim životnim iskustvima, čija je umetnost potpuno različita, a ipak sva trojica možemo da funkcionišemo na jednom istom predlošku – na majici sa kratkim rukavima”, kaže Velimanović.

Katarina je jednom prilikom rekla: “Hajde da vašu umetnost iznesemo među ljude, hajde da je stavimo na majice, da joj damo novi život”. I svoj trojici se ta ideja svidela. Katarina je i krstila projekat Exer.

Za Zorana Velimanovića ekser znači zakucavanje, a on slika kao da zakucava nekoga, pa se lako identifikovao sa imenom. Jer, kaže, ne možeš da pretenduješ da pričaš nekome ako nemaš dovoljno snage da priču ispričaš iskreno i do kraja. Ako muljav i mrljav naslikaš sliku, svi će je tako i doživeti. Umetnost traži i crpi snagu, drugačije neće doći do povratne reakcije publike.

Njegove slike ne služe ulepšavanju života, one služe istini, nude jednu vrstu univerzalne istine koja po pravilu boli jer nema pravog umetnika koji ne nosi neku muku u sebi i koji se umetnošću ne bavi ne zato što želi, već zato što mora. Slikati se mora, živeti se ne mora i zato mnogi umetnici veoma brzo sagore, kaže Velimanović.

SLOBODA UMETNOSTI ILI UMETNOST SLOBODE

Da bi bio umetnik, moraš da se malo izmakneš iz života i da sa strane, kao Rašomon ili voajer, posmatraš stvari. Tako počinješ da vidiš ono što drugima promakne. I onda jedna reč, jedan gest, jedna scena može da upali kapislu u glavi iz čega nastaje slika. A kada postaneš svestan toga da slike tako nastaju, sve više se povlačiš u ulogu pomatrača. Neko u gomili trešanja na pijaci vidi upravo to – gomilu trešanja, a njemu se u glavi javi skulptura od trešanja. Kada vidi drvenu kašiku, neko pomisli na kačamak, a on u njoj vidi oko koje onda samo naslika, pa tako nastane delo pod nazivom Gladno oko.

“Kažu da slikari dugo žive. Ali ti na ovaj način, kao večiti posmatrač, praktično ni ne živiš, nego posmatraš tuđi život i sve to što vidiš i čuješ ulazi u slike”, objašnjava Velimanović samoću umetnika. Jer materijalni svet je kazna, u njemu nema nikakve slobode. Omeđen si svime, pre svega telom, omeđen si drugim ljudima. Sloboda seže do granice slobode nekog drugog živog bića. Jedina sloboda je unutrašnja sloboda, sloboda misli.

“Znaš li ti kako se ja dobro družim sa mojim likovima, kakva su to iskustva koja sa njima stičem, koliko se mi međusobno pazimo? Ja njima mogu da stavim ili ne stavim ruku, mogu umesto ruke da im stavim kopito. U tom mom svetu je sve moguće, u njemu vlada potpuna sloboda”, kaže Velimanović.

Život u materijalnom svetu je zatvor. Ali kada smo već osuđeni na tu robiju, možemo sebi i drugima da je malo olakšamo, nekom lepom rečju ili svojim životnim iskustvom pretočenim na sliku koja drugima govori da nisu sami sa svojom mukom.