Generale, sram te bilo

Svi dobro znamo kako je veliki Meša Selimović opisivao ulizice na našim prostorima. S vremenom ih i sami lako prepoznajemo, posebno one bliske svakoj vlasti. Međutim, kada jedan general, pritom i bivši načelnik Generalštaba, pokušava da se intervjuom za dnevni list preporuči za neku lukrativnu poziciju, tako što ne bira reči u optuživanju bivše vlasti, za čije vreme je brinuo samo o ličnim potrebama, onda to stvara gnušanje, čak i kod aktuelnih donosilaca odluka.

Količinom neistina, izgovorenih nebuloza, kao i neispunjenih želja, Ljubiša Diković je diskreditovao celokupnu svoju vojničku karijeru, pa ga je objektivno veoma teško u budućnosti povezivati sa činom generala u penziji. Jer kad oficir izjavi da mu je žao što se na Kosovu nismo sudarili sa NATO-om, onda takav nikad nije trebalo da postane ni komandant bataljona, a posebno ne načelnik Generalštaba. Konačno, njegova izjava da žali što se Vojska Jugoslavije nije kopneno sudarila sa američkim marincima, francuskim legionarima ili britanskim gurkama u potpunosti daje za pravo Čerčilu kada je rekao „Rat je isuviše ozbiljna stvar da bi se poverila generalima.“ Umesto da kritički sagleda geopolitički kontekst, odnos snaga i politiku tadašnje elite koja je dovela do agresije i velikog broja žrtava, on smatra da „taj boj ne bismo izgubili“, bez obzira na to što je i tada NATO predstavljao najmoćniju vojnu silu u istoriji civilizacije i što smo i bez tog boja dugotrajno osakaćeni, kako zbog izgubljenih života tako i zbog razaranja privrednih i infrastrukturnih kapaciteta zemlje.

EKSPRESIVAN STAV

Iako se ceo Dikovićev narativ može posmatrati u kontekstu motivacionog pisma za poziciju, recimo, direktora preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana, mora se priznati da je vremenski korektno projektovan s obzirom na aktuelnu optužnicu protiv rukovodstva fabrike.

Nivo samohvale i ekspresija sopstvene uloge u odbrani Kosova, ali i u razvoju međunarodne vojne saradnje sa Ruskom Federacijom, nasmejaće svakog profesionalnog vojnika i diplomatu jer je očigledno da se radi o čoveku koji nema skrupula u ostvarenju ličnih interesa.

Isti taj Diković nije imao problem kad je sa „srpskom mučenicom“ (rakijom) mučio prevodioca u Pentagonu da američkom generalu objasni koliko je rakija važna za srpskog vojnika (čitaj: njega), i nikad nije dao zamerku ili predlog da se uspostavi ili poboljša saradnja sa bilo kojom zemljom, pa ni Rusijom.

Kada Diković patetično govori o svom prvom susretu sa novim ministrom odbrane 2012. godine, eksplicitno iznosi neistine o stanju našeg vazduhoplovstva. Istina je da je 2006. godine država iz Nacionalnog investicionog plana izdvojila 30 miliona evra za remont vojnih aviona. Iako je bilo planirano da se remontuje svih pet aviona MiG-29, realizovani su remonti za samo četiri zbog plaćanja carine i PDV-a. Svi remonti su realizovani do kraja 2008. godine, a garancija na izvršene radove važila je 10 godina ili 700 sati naleta. I peti MiG-29 je naknadno remontovan 2011. godine, ali je zbog nesreće prilikom pripreme za Aero-miting 2009. godine i pada jednog MiG-29, Vojska Srbije (VS) 2012. godine posedovala četiri operabilna aviona MiG-29. Neko će reći da je general zaboravan pa se ne seća Aero-mitinga iz leta 2012. godine kada su na nebu bila tri aviona MiG-29. Međutim, nije reč o zaboravu, već o snishodljivosti i poltronstvu. Uvek silan i arogantan prema potčinjenima, a ponizan prema nadređenima, Diković ni sad nije propustio šansu da potvrdi svoj karakter.

Ono što general sasvim sigurno tada nije preneo novom ministru jeste da je, na svoju inicijativu, prisustvovao predizbornom skupu Borisa Tadića u Požegi, te da je na sastanku predsednika sa celim generalskim korom i na opšte iznenađenje izjavio da on lično, a i generali, podržavaju predsednika Tadića i predložio da nakon pobede prvo izvrši obilazak vojske. Međutim, sve to mu nije predstavljalo prepreku da prvi stigne na poklonjenje novom predsedniku Nikoliću, verovatno sa čestitkama i pričama o dočekanoj „slobodi“. Doduše, njega nije zamarao ličnim i porodičnim problemima jer je njih rešio za mandata bivše vlasti.

Načelnik Generalštaba, koji ovenčan slavom u borbi za sopstvene, lične privilegije u kojoj nije štedeo ni suzu da pusti, nije bio dostojan da vrši poverenu mu dužnost jer ga nikad nije bilo briga za status vojske kojoj komanduje. I sada se dokazuje iznošenjem neistina o stanju u VS u tom vremenu. Jer da je drugačije, načelnik Generalštaba bi upozorio predsednika-premijera da će smanjenje plata i dnevnica katastrofalno loše uticati na stanje u vojsci, da je stanje takvo da se iz dana u dan javljaju problemi sa popunama jedinica, da veliki broj vojnika, podoficira ali i oficira napušta vojsku, da se stalo sa stanogradnjom, da nema rezultata istrage o pogibiji deminera na Kopaoniku, o padu helikoptera, da je u njegovom mandatu Ministarstvo odbrane oglasilo prodaju 282 tenka, stotine raznih haubica, topova, da mu je ministar za dve nedelje vojne vežbe bar deset dana bio van kasarne, da se urušava ugled Vojne akademije… Ništa od toga general Diković nije razmatrao sa svojim pretpostavljenim jer se ništa i nije ticalo njega lično.

Čak i Vojni sindikat tvrdi da su u periodu pre 2012. godine pripadnici VS imali plate u proseku i iznad proseka, najbolji standard i najbolja prava iz radnog odnosa.

VASKRSAVANJE TENKOVA

Istovremeno, Diković tvrdi da je vojska bila pred naređenjem da ide kući na kazan, a na internetu je veoma lako pronaći njegove govore iz tog vremena gde su mu omiljene tvrdnje bile da je VS izvršila sve postavljene zadatke, te da su sve teškoće prevaziđene svešću o jačanju ugleda otadžbine u svetu, sa naglaskom na brizi o čoveku. Prilikom novogodišnjeg prijema baš te 2012. godine Diković saopštava javnosti da je „Vojska u ovoj godini izvršila sve postavljene zadatke“, da bi se sedam godina kasnije setio da se Vojska tad umalo nije ugasila. Dikovićeve tvrdnje o topljenju tenkova u Železari izazivaju podsmeh svakog profesionalnog pripadnika VS. Ne samo što je to demantovalo rukovodstvo smederevske železare, već u više navrata i eksperti iz te oblasti, jer se u Smederevu prerađuju ugljenični čelici, a tenkovi se prave od legiranih koje nije moguće istopiti a da se ne ošteti visoka peć Železare. Ipak, ukoliko bi hipotetički Dikovićeva tvrdnja i bila istinita, on lično imao je obavezu da upozori državno rukovodstvo i preduzme mere za sprečavanje radnji koje ugrožavaju operativne sposobnosti VS. A od 2015. godine se na javnim tenderima Ministarstva odbrane očigledno prodaju vaskrsli istopljeni tenkovi T-55 i to ni više ni manje nego 282 komada, naknadno još desetine.

Nedostojnost pozicije na kojoj se nalazio, Diković je potvrdio marginalizovanjem uloge Glavnog vojnotehničkog saveta (GVTS) i tako nabavke u VS prepustio interesnim lobijima trgovaca oružjem i sumnjivih projektanata naoružanja i vojne opreme (NVO). Nikada se vojska nije opremala mimo planova i na način koji je omogućio raznim interesnim grupama velike profite na dirigovanim tenderima za nabavke i izuzimanjem ispravnog NVO iz skladišta kao viškova. U svom intervjuu Diković je propustio da kaže koliko je vojnika imala VS kad je primio dužnost načelnika Generalštaba, a koliko kad je predao dužnost, niti je objasnio kako se vojska oprema NVO koje nije uvedeno u naoružanje… Ali biće već prilike da odgovara i na ta pitanja.

Osim toga, poniženje za svakog oficira je prihvatanje podaničke uloge komandanta nasipa u Šapcu od strane načelnika Generalštaba. Nekada su majori komandovali odbranom Beograda, a Diković se bavio samo nepotističkim kalkulacijama, istovremeno zanemarujući dostojnost pozicije na kojoj se nalazio.

VOJNIK ILI PODANIK

Vojničku čast je general definitivno zgazio disciplinskim postupkom nakon pada helikoptera kada je lukrativno ćutao, iako je bio svestan da je potpuno zaobiđen u lancu komandovanja. Tada nije pokrenuo pitanje odgovornosti ministra odbrane zbog neovlašćenog naređivanja, niti je udaljio odgovornog oficira sa dužnosti. Častan oficir bi tražio svoje razrešenje sa funkcije, ali ne i Diković, znao je on da će mu ćutanje doneti neku izglednu perspektivu nakon profesionalne službe. On je nastavio sa svojim psihološki biciklističkim profilom koji je svakodnevno dokazivao prema svojim saradnicima i potčinjenima, posebno prema onim slobodoumnijim. Podanički odnos koji je Diković imao prema tadašnjem premijeru, sa kojim nije bio u formalnoj subordinaciji, ali ga je prepoznao kao centar moći u državi, nastavio je do danas nadajući se da će iznošenjem neistina preporučiti sebe za neku sinekuru.

Nadam se da ćemo, bez obzira na političke ambicije, kao i na simpatije ili animozitete prema određenim politikama ili njihovim idejama, pronaći zajedničke interese prema osnovnim društvenim postulatima i vrednostima koje bi poslužile kao sinergija u ostvarenju nacionalnih interesa. I u tome ne treba da postoje podele u političkom, socijalnom, ekonomskom ili bilo kom drugom pogledu. I zato imperativno moramo projektovati kadrove sa integritetom kako bismo obezbedili održivu budućnost. Pre svega za mlade. Jer dok bude poltrona poput Dikovića na pozicijama na kojima se odlučuje o sudbini ljudi i države, kako bi rekao Meša, nećemo imati sreće, jer će takvi uništiti sve što je istinska ljudska vrednost.