Politika u ambijentu siromaštva i neadekvatne socijalne strategije. Kralj Ibi bi promenio ovakav narod. Šta će učiniti naši solunci i prvoborci
Prva četvrtina predsedničke trke ističe. Naravno, tokom ove kampanje ponovo se odmeravaju fundamentalne i važne reči, kao što su: ustav, država, institucije, čast, poštenje, razum, budućnost, Evropa… a da nekako još nije sasvim jasno šta će zapravo biti predmet političkog odlučivanja birača. Ne zna se čak ni da li će odluka biti ćutanje.
Demokrata s levog centra Dragoljub Mićunović nastavlja s prikupljanjem potpisa podrške, mada ih je sakupio dovoljno za ispunjenje zakonskog minimuma. Ideja je da se brojem potpisa demonstrira širina podrške profesoru Mićunoviću, dugogodišnjem promoteru demokratskih načela.
Radikal s desnice, Tomislav Nikolić, puni trg u Novom Sadu prkoseći prognozama istraživača javnog mnjenja o marginalizaciji radikala. Izvesnih korekcija prognoza bilo je i pre toga, a nakon novosadskog mitinga ima i pitanja o tome da li je Vojvodina zapravo više radikalsko nego autonomaško uporište.
Desni centar, DSS, 6. oktobra počinje da sakuplja potpise podrške za smenu Vlade i za vanredne parlamentarne izbore.
Dan ranije, 5. oktobra, Otpor koristi licencu koju je stekao od juna do oktobra 2000. godine i organizuje mirne demonstracije u Beogradu, neku vrstu omaža 5. oktobru, odbrane simboličke vrednosti tog masovnog huka naroda u kome je Srbija našla svoju dušu. Oživljava zvuk bubnjeva i pištaljki.
KRIMI ROMAN: Samo „feljtoniziranje“ tog već previše opevanog i previše unovčenog istorijskog 5. oktobra 2000. pretvara jedan istorijski događaj u triler: čak i u dokumentarnoj TV seriji jednog BBC-ja zaplet se vrti oko toga kako su se presvlačili policijski generali i kako su vođe zaverenički sedele u nekoj maloj sobi zaštićenoj od prisluškivanja.
Pravi akteri postaju polako statisti.
Država pomalo ugađa svojim nameštenicima, od ostalih očekuje da se snađu i da plate porez. Naravno, mnogo od tog zlatnog čeka iz oktobra 2000. već je usitnjeno u sitne aspre. Pobednička koalicija se rascepila na tri parčeta. Kako to biva „mladi, lepi i pošteni“ odmah po dolasku na vlast zagazili su u močvaru od četrdeset skandala.
Ostali su višak, cena prestrukturisanja. Neminovna žrtva tranzicije. Odavno nije bilo tako čudne ideologije. Ubeđuju ih da je za budućnost njihove dece dobro da i oni i deca ostanu bez posla. Svrstavaju ih u reakciju ako u to posumnjaju.
Generacija seljaka koja je platila cenu industrijalizacije koju pamti kroz strašnu sintagmu „obavezan otkup“ umire i ostavlja zemlju naslednicima koji ne znaju šta će s njom, a ništa se i ne može na goloj zemlji – i prepuštaju je parlogu. Hektar najbolje zemlje u Banatu, između Progara i Zrenjanina – 500 evra.
Radništvo u industrijskim pogonima još od „kriznih štabova“ razvrstavaju u red za penziju, za biro i za strateškog partnera. Novi spiskovi nepodobnih. A menadžeri? „Prvo su odmah posle 5. oktobra posle prestrukturiranja uradili novu sistematizaciju. Podigli su plate. Zatim, posle 5. oktobra mnogi ljudi putuju toliko da je to nemoguće. Kao da Zastava radi u pet smena. To su činjenice do 1. avgusta do kada sam radila. Koji je rezultat doneo čovek koji odlazi u Rusiju četiri puta? Dalje, Egipat, Kipar…“ (nezaposlena, SSS, ’48, Kragujevac).
GENERACIJA R: Njihova deca, krv i meso 5. oktobra još nisu dobila šansu, grče se i eventualno zapošljavaju na slabo plaćenim radnim mestima ispod nivoa njihovih kvalifikacija. Ako diplomirani filolog ili apsolvent psihologije dobije mesto kelnera u nekom kafiću (pare na ruke, nema socijalnog) to se smatra premijom. U literaturi se to sažima u pojmu „mekdžob“, karakterističnom za tzv. izgubljenu generaciju devedesetih – Generaciju X.
U magnovenju očekivanja trezora i žrvnja globalizacije, na putu za Evropu na čudan i izmenjen način ponavlja se priča o tzv. Generaciji X. U istraživanju „Politika i svakodnevni život, Srbija 1999–2002“ (priređivači Zagorka Golubović, Ivana Spasić, Đorđe Pavićević) Isidora Jarić piše o tome inspirativan esej pod naslovom „Generacija R: pogled iz ugla mladih“. Ona u nekoj vrsti antipoda našem stanju potseća na knjigu kultnog kanadskog pisca Daglasa Koplanda Generacija X, koji tu Generaciju X definiše kao bezidejnu i razočaranu omladinu u vremenu recesije, osuđenu na učmalost i stagnaciju. S jedne strane relativna stabilnost i uređenost društva u kome žive, na koje su navikli i koje ne žele da menjaju, s druge strane osećanje da za njih u tom društvu nema mesta. „Nesigurni u mogućnost ostvarenja fantazma o vlastitoj budućnosti, utapaju se u režim opijanja i obavljanja ‘mekdžoba’.“
U našu Generaciju R Isidora Jarić svrstava ljude rođene od 1971. do 1984, to su oni koji su završavali srednju školu 1990, pa nadalje tokom devedesetih. Pre svog punoletstva osetili su razornost socijalno-političke krize koja je zahvatila prostor bivše Jugoslavije. Već u ranoj mladosti osetili su nemaštinu, socijalnu nestabilnost, posledice života u blizini ratnih dejstava…
To nije monolitna generacija. Isidora Jarić izdvaja četiri karakteristične podgrupe: jednu grupu naziva „B92 generacija“, njeni pripadnici su uglavnom urbani mladi ljudi, pokazuju izvesnu dozu antipatije prema konstruisanom ruralnom, što u njihovom fantazmu predstavlja nešto suprotno njihovom identitetu.
Kako piše Isidora Jarić, „ovu grupu karakteriše vera u određene medije – B92, Vreme…“. Svet u kome oni žive ili se bar trude da to ostvare, može se odrediti kao globalni. Motivisani su da prate korak sa „svetom“, prate svetski trend, participiraju u globalnom putem interneta, kablovskih televizija, čitaju strane knjige i časopise. Spremno idu na odricanje. Reforme im idu naruku. Imaju velika očekivanja od njih.
Drugu grupu Jarićeva krsti rečju „Provincijalci“. To su mlađi ljudi koji su studirali u većim centrima. Imaju osećaj da su izolovani od glavnog toka. Prepuštaju se struji, smatraju da provincija (periferija) funkcioniše po nepromenljivoj unutrašnjoj logici i da je pojedinac po tom pitanju nemoćan. Nostalgični su prema zamišljenom centru, bilo da je to „Zapad“, bilo da je to najbliži veći grad. Jedan ispitanik kaže: „Dovoljno je da odete u Zaječar da vidite kako ljudi šetaju non-stop, kako ih svuda ima, u bilo koje doba dana ulice su pune… Ovde u Boru je, što se tiče društvenog života, stvarno strašno…“
Treća grupa su „Fundamentalisti“: religiozni, klerikalni, tradicionalni, partijski, patriotski, nacionalistički, subkulturni. Ispoljavaju sklonost ka radikalizmu. Nisu zadovoljni svojim životom i mogućnostima koje im društvo pruža. Ne znaju kako da prevaziđu tu situaciju i to ih frustrira.
Četvrta grupa su „Gosti“. „Gostuju u svojim životima i mislima“, piše Jarićeva. Jedan muzikolog iz Pirota trudio se da animira decu da bi ih učio muzici, ali za kurs klarineta našao je, posle mnogo truda, samo dva đaka. Da li bi radio nešto drugo. Radio bi, ali svadbe i svirke pod šatrama – ne može.
Svi viču: „U Evropu, u Evropu!“ i njima to pre dođe kao sasvim blagi sedativ, nego kao razrađen plan. Tridesetogodišnji tehničar u jednoj anketi Insituta za filozofiju izjavljuje: „Ušli smo u Evropu, ali ne znam koliko to meni znači! Peti oktobar doneo je simboličku promenu u njihovim fantazmama. Nije i u životima. Tu i tamo vidi se poneki znak, čuje se pokoji prigušen krik njihove „nezahvalnosti“.
PLATE I CENE: Ne može se reći da ima adekvatne socijalne strategije koja bi oslobodila njihovu energiju ili im obezbedila adekvatnu socijalnu asistenciju. Jedino preduzeće koje finansira izgradnju stanova jeste beogradska gradska uprava (za radništvo i činovništvo u gradskoj službi i za kvalifikovane ljude iz javnog sektora). Dobro, ne dele ih funkcionerima, ali zar je logično da od sebe počnu. Danijel Cvjetičanin iz DSS-ove vlade u senci tvrdi da vlada sada poseduje više automobila nego u doba Slobodana Miloševića. Itd.
Sociolog Milan Nikolić rekao je jednom prilikom kako ovde mnogi citiraju Adama Smita, ali nikako da dođu do odeljka o adekvatnoj nadnici. U istraživanju Instituta za filozofiju, kao i u istraživanju Centra za proučavanje alternativa uočava se da građani na prvom mestu ističu nizak životni standard, zatim slabu razvijenost privrede koja onemogućuje normalizaciju životnog standarda. U Istraživanju CPA 78 odsto građana je nezadovoljno životnim standardom. Među sedam nabrojanih razloga za nezadovoljstvo u oba istraživanja prednost imaju: raskorak između obećanja i ostvarenja, povezivanje sa ljudima iz starog režima, nepostojanje jasne vladine strategije razvoja. Veliko je nezadovoljstvo institucijama sistema. U tekstu Zagorke Golubović „Promene u Srbiji 2000. godine: uzorci, očekivanja, postignuća“ napominje se da ispitanici nisu spremni da trpe ono ponašanje vlasti koje ide na štetu njihovih interesa. Zagorka Golubović uočava da je mali broj ispitivanih građana zadovoljan kvalitetom svog života i da je velika većina pod pritiskom stalne borbe za opstanak. Njihovi stavovi variraju od bede i beznađa ( „Ja sam niko i ništa, bez rada i korena u društvu“) do nezadovoljstva zbog neadekvatnog posla koji su prinuđeni da obavljaju (čak i ako u sivoj ekonomiji bolje materijalno prolaze). Naravno, uočava se i opšte nezadovoljstvo zbog niskih dohodaka i velike skupoće („azijske plate, a evropske cene“).
Kralj Ibi bi promenio ovakav narod. Šta će uraditi ovi naši, novi solunci i prvoborci.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
